Уместо увода

Још 2009, у часопису „Печат“, као специјални додатак, изашао је текст нашег сарадника Владимира Димитријевића о Сорошу. То је до данас најпотпунија студија о овом сатанисти на нашем језику. Зато је нудимо својим читаоцима. Иако се о Сорошу у Србији зна много више него пре десетак година, ипак је ова студија и данас најпотпуније сведочанство о верном извршитељу наређења породице Ротшилд.

+ + +

МЕШТАР СВИЈУ ХУЉА

(Ђерђ Сорош и контејнерски отворена друштва)

Чаробни штапић у бајкама омиљено је средство претварања јунака у оно што би желели да буду (а нису). У последњих петнаестак година, у Србији се, захваљујући неком чаробном штапићу, збивају невиђени преображаји: пепељуге национализма постају принцезе „отвореног друштва“, др Џекили светосавља, мр Хајдови либералног грађанства; та појава је све раширенија…Један од најбољих сведока ових невиђених преображаја јесте публициста и дугогодишњи уредник крагујевачких „Погледа“, Милослав Самарџић. У свом тексту „Бивши новинари ‘Погледа’“, он је покушао да нам дочара различите трансформације које су се у нас десиле са неким од представника домаће “грађанске опције“, који су некад били жестоки “нацоши“ (да употребимо њихов израз)

Један од најупечатљивијих „трансформерса“ Друге Србије син је чувеног србског историчара, др Радована Самарџића, др Никола Самарџић, и сам историчар. Ево шта је Никола Самарџић, во времја оно, пре но што је постао Чедин „’либерал-демократа“ писао.

О свим српским територијама: „По етничком праву, у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби. У случају друге, комунистичке Југославије, то су, осим Србије, Црна Гора, Источна Херцеговина, велики део Босне, делови Македоније, Барања и некадашњи гранични појас у Славонији, Хрватској и Далмацији… Увек се заборавља правим речима објаснити да је на просторима Старе Србије, на Косову, Метохији, и у околним областима данашње Србије, Македоније, Црне Горе и Албаније, у последња три столећа, извршен геноцид Албанаца и Арбанаса над Србима. Стога Срби Косово и Метохију могу сматрати искључиво као област под страном и непријатељском окупацијом, где је извршен погром српског становништва, протеривање, преверавање, однародњавање, и уништење сакралних споменика највише уметничке вредности, затим, српске ратарске културе, и, у новије време, материјалних добара, пре свега индустрије.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 14. јуна 1991.)

О домаћим издајницима: „Бестијално шиканирање свега што је српско добило је свој псеудоинтелектуални и квазиобјективан израз у јагми за откривањем ратних злочинаца и оно потиче управо из оних комунистичких кругова који су се, мучки прикривени, уместо огртањем националним плаштом (као што је учинила њима супротстављена, данас владајућа структура), наоружали интернационалистичким легитимитетом овереним у ложама наредбодаваца свог универзалног поретка. Успостављајући озбиљну и чврсту спрегу с централама светске моћи, они су на читаву српску нацију, којој већином и сами припадају, прилепили криминалну потерницу. Деценијама духовно поткупљивана /…/ стипендијама и бедним обећањима, нова генерација југословенских бољшевика нашла је потпоре и у посленицима оних тоталитарних система и идеологија од пре пола столећа, који своју крваву мисију нису успели до краја испунити.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 30. октобра 1992.)

О муслиманским азилантима: „Подижући бастионе одбране своје шкрте грамзивости, уједињена Европа је, међутим, оставила простране бреше продирању азилантских маса свих боја и са свих страна света. Уосталом, најцрња од свих покора које су ударене на поражену Немачку, била је обавеза пријема страних азиланата. Стварањем ЕЗ најбогатија подручја европског континента остала су неприступачна огромном броју самих Европљана. Уместо осиротелим суседима, ЕЗ је отворила врата, и пре свог званичног оснивања, полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља. После распада своје северноафричке колонијалне империје, само Француска је увезла стотине хиљада обојених Франкофона. Пошто су француску и светску престоницу занавек, можда, загадили инвазијом најцрње простоте, у последње време почели су се насељавати и у унутрашњости земље… Масовно исељавање југословенских муслимана у земље ЕЗ такође је имало свој економски смисао, будући да су азилантима тамо омогућени услови живота о којима десетине милиона честитих Европљана могу само маштати. Политички циљ муслиманског егзодуса такође је непогрешиво погођен, наравно, блаћењем искључиво српске стране у југословенском сукобу и хистеричном дреком о претежно измишљеним српским злочинима.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 13. новембра 1992.)

О терору над Србима: „Већ трећи пут у истом столећу, подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана. То право, пошто им га није признао нико, они су почели оспоравати себи самима. Необично покајање који се увлачи у народну душу, макар у оним пределима који су поштеђени ратних разарања, само је почетак прихватања логике диктатора светске моћи, будући да је потискивање националних осећаја, као и очигледно растурање националних култура, један од основних предуслова конституисања универзалистичког царства. Управо на српском случају, за оне непоћудне се разрађује систем принуде, чија је свеукупност метода брутално најављена још у данима Заливског рата.“ (Никола Самарџић у “Погледима“ 13. новембра 27. новембра 1992.)

О европској недемократичности: „Сумње у демократски карактер и кредибилитет Европског парламента потпуно су оправдане – не постоји парламент који је способан, нити приближно, заступати мишљења и ставове стотина милиона људи.“ (Никола Самарџић у „Погледима“ 25. децембра 1992.)

О џихаду и Бошњацима: „Један од њих је свакако изумитељ бошњачке нације и гротексни псеудоинтелектуалац Мухамед Филиповић, који се залагао за обустављање свих преговора и наставак рата, или физичка и морална наказа оличена у фигури међународног терористе Јасера Арафата, који је претио освајањем Јерусалима. Конференција је иначе завршена усвајањем срамне декларације, на иницијативу исламских земаља, једним џихадовским покличем у славу наоружавања босанских муслимана, документом који је, лишен било каквих правних консеквенци, још дубље срозао дроњави углед светске организације.“ (Никола Самарџић у “Погледима“ 9. јула 1993)“

Да, читаоче. Био је то, негда, храбар млад човек који је мислио својим главом. Сада Чеда мисли уместо њега.

Веран Матић је такође сарађивао са „Погледима“. Радио је интервјуе са четничким командантима у емиграцији за Б92, па их је прекуцавао и слао Милославу Самарџићу. Представљао је „Погледе“ у Дому омладине. (Б92 је био гласило Савеза социјалистичке омладине Београда све до 1990. године!)

Биљану Србљановић у „Погледе“ доводи Исидора Бјелица. Препоручује је то што јој је ујак Радован Караџић, а Исидора је представља као део “наше“ (десничарско-четничке) омладине. Биљана Србљановић је, као и Ђорђе Милосављевић (који је 2005. у представи “Контумац“ Србију описао као, по Слободану Антонићу, „мрачно и болесно место на граници Европе у коме цветају незнање и зло“), писала у културној рубрици “Погледа“…

Уз подсећање на чињеницу да је Чедомир Јовановић својевремено био „светосавац“, носећи икону Тројеручице у студентском протесту 1996–1997. године, ове су чињенице довољан повод да се запитамо о чему је реч.

Како је било могуће да др Никола Самарџић пређе пут од “Погледа“ до „Пешчаника“, што су га питали и новинари сарајевских „Дана“? Самарџић је, на питање да ли су му непријатна сећања на „Погледе“, одговорио: „Наравно. Имате ствари у животу којих се стидите. Једна од њих су ‘Погледи’. Међутим, мислим да није проблем моја промена. Она је логична. Овде промену мишљења треба да доживи бар три милиона људи, који ће једном стати у ред пред ‘Пешчаником’.“

Године 1997, на „Студију Б“, у „Утиску недеље“, код Оље Бећковић, гостовали су Биљана Србљановић, Александар Вулин (ЈУЛ) и Милослав Самарџић. До пола емисије, Самарџић и Биљана критиковали су Вулина. Али, од пола емисије, када је Самарџић почео да критикује Сороша, списатељица “Пада“ се окомила на Самарџића. Била је жешћа но према Вулину. Основна аргументација Биљане Србљановић била је јасна: „Да није добротвора какав је Сорош, многи уметнички таленти не би дошли до изражаја“.

Наравно, не само уметнички таленти; довољно је видети “курикулум вите“ многих младих историчара, социолога, итд. Без Сорошевих пара и његовог будимпештанског универзитета, ови се никад не би размахали. Ни у Србији, ни другде.

Да су „Погледи“ имали паре какве су имали у почетку (а појединим сарадницима плаћали су и по 2000 марака за чланак), по Самарџићу, „стотине талената развијале би се у дијаметрално супротном правцу“.

Дакле, власник чаробног штапића у Србији звао се (и често се још увек зове) Ђерђ (Џорџ) Сорош. И не само у Србији.

Толико о хуљама ...

Али, сад, да кренемо редом ...

ЗВАНИЧНИ СОРОШ

У књизи америчке левичарке Мелисе Роси, „Шта сваки Американац треба да зна о томе ко заиста влада светом?“, налази се и поглавље о Џорџу Сорошу, у коме се званични подаци складно допуњавају са критичком анализом. По њој, Сорош је рођен 1930. године у Будимпешти, као Ђерђ Шварц. Његов отац, учитељ есперанта, променио је породично презиме у Сорош, што, на есперанту, значи „узлетети, винути се“. Кад су нацисти ушли у Мађарску, отац је породицу распоредио по кућама добронамерних Мађара. После нациста, дошли су комунисти, и млади Ђерђ напушта Мађарску, па стиже у Лондон, где у престижној Лондонској школи економије стиче основна знања и среће философа Карла Попера, теоретичара “отвореног друштва“. Затим прелази у САД, где 1969. оснива Квантум фонд, чији је циљ учешће у берзанским шпекулацијама већег обима. Уочи распада источног блока, Сорош финансира дисидентске покрете – „Солидарност“ у Пољској и „Повељу 77“ Вацлава Хавела у Чехословачкој. Године 1991. оснива Институт за отворено друштво и финансира „демократске промене“ широм Истока, од Србије до Русије и Грузије. Своје активности преноси и у САД. Имовина му се процењује на 7,2 милијарде долара. Тврди се да је у педесетак земаља, у којима се борио за „отворено друштво“, уложио око 5 милијарди долара.

Квантум фонд се сматра једним од најуспешнијих инвестиционих фондова у историји. Као берзански шпекулант, Сорош је постизао велике успехе: 1992. године шпекулисао је око британске фунте и зарадио преко милијарду долара, а добио је и надимак „човек који је сломио Банку Енглеске“. Његове спекулације око тајландске валуте, бата, довеле су до велике азијске економске кризе 1997. године. Сорошеви симпатизери кажу да је он у свему „играо поштено“: само је „предвиђао“ догађаје. Међутим, није сасвим тако: француски суд га је 2002. године осудио да плати 2 милиона долара казне због незаконитих спекулација у француском банкарском систему 1988. године.

Описују га као једину приватну личност која има „сопствену спољну политику“. Часопис „Амерички добротвор“ назива га „јединим Американцем који се може такмичити са америчким филантропима 1890–их“, попут Ендрјуа Карнегија и Џона Д. Рокфелера. Сваке године он улаже 450 милиона долара у „поправљање планете“.

После догађаја од 11. септембра 2001, када је Бушова неоконзервативна клика почела да уводи тоталитарне мере контроле америчког друштва и спрема рат против Авганистана и Ирака, Сорош је уложио 27 милиона долара у свргавање Буша, тврдећи да је „Америка под влашћу Буша опасност за свет“. Говорио је да га наметање Патриотског закона и „антитерористичка пропаганда“ подсећају на његова искуства под нацизмом и комунизмом.

У Њујорку, 3. јуна 2004, Сорош је „устао у одбрану Ирака“: „Ушли смо у Ирак на основу лажних претпоставки. Нема везе између Садама Хусеина и Ал Каиде. Није било оружја за масовно уништење…“ Републиканци су на ТВ Фоксу, напали Сороша као „левичарског откачењака“, „борбеног безбожника“, и „социјалистичког милијардера“.

Међутим, Сорошу није било страно пословање са фамилијом Бушових. Године 1986, његова нафтна компанија, Харкен, купила је Спектрум 7, нафтну компанију Џорџа В. Буша, а и Сорош и Џорџ Буш Старији су инвеститори у Карлајл групи, у којој је Буш и консултант.
НАЦИ СОРОШ

Нови амерички председник зове се Барак Обама. Србима се црно пише. Не зато што је Обама тамнопут, него зато што су му десна и лева рука србофоби из доба Била Клинтона. Али, има нешто још важније: иза Барака Обаме стоји Џорџ Сорош, који је учинио све да Хилари Клинтон не буде демократски кандидат на америчким преседничким изборима у новембру 2008, сарађујући са Хауардом Дином, председником Националног комитета демократа у саплитању жене бившег америчког председника. Обама је узео Хилари за своју најближу сарадницу, али да би могао да је неутралише у покушају да га омета у спровођењу „сорошизације“ САД-а.

Мутне активности се не приписују Сорошу први пут. Од када му је почетни капитал „позајмио“ Џорџ Карлвај, десна рука британског барона Едмонда де Роштилда и сарадник контроверзног нарко-трговца Роберта Вескоа, Сорош се бави свим и свачим: од разарања националних валута, преко пропагирања еутаназије, до финансирања међународних кампања за легализацију дроге. Ко је овај човек, кога називају Големом модерног капитализма? Као тинејџер, овај мађарски Јеврејин радио је, у својој отаџбини, под диригентском палицом нацистичког генерала Курта Бехера, заповедника тзв. Економског одељења команде СС–а. Шта је радио? Пописивао је имовину опљачканих и побијених мађарских Јевреја.

У емисији на Wnwt/Thirteen TV, 15. априла 1993. године, причао је о својој младости и начину на који га је његов отац, богаташ Тивадор Сорош, спасао од судбине сиромашних сународника. Да га чујемо: „Кад су Немци ушли, он је (отац, В. Д.) рекао: „Ово је безаконита окупација. Нормална правила не важе. Зато треба да заборавите како сте се понашали у нормалном друштву. Ово је ненормална ситуација. Средио је да сви добијемо лажне папире, сви смо имали другачије идентитете. Мене је усвојио неки чиновник министарства пољопривреде, чији је посао био да одузима имовину Јеврејима, тако да сам ја ишао с њим и одузимали смо велику имовину. Чудан је то живот, чудан. Имао сам 14 година“.

Бен Хехт, аутор књиге „Перфидност“, изучавао је активностинацистичког економског одељења у Мађарској. Есесовски економисти су се, по Хехту, бавили вађењем златних зуба мртвих Јевреја; шишањем Јеврејки чија се коса у балама превозила у Немачку, за индустрију козметике и моде; прављењем сапуна од јеврејског сала; мучењем Јевреја с циљем да одају где им је новац. Млади Сорош је био ту негде. Није био џелат. Али, учествовао је у овом страшном процесу. Да би, како каже, опстао.

• • •

У емисији Стива Крофта, чувених „60 минута“ на ЦБС, 20. децембра 1998, Крофт је Сорошу пуштао снимке Јевреја, које, породично одвозе у логоре попут Аушвица. Ево разговора вођеног том приликом:

Крофт: Ово су слике из 1944, слике о томе шта се десило Сорошевим пријатељима и комшијама /…/ Ви сте мађарски Јеврејин…

Сорош: Мммм…

Крофт: Који је избегао холокауст…

Сорош: Ммм…

Крофт: Тако што сте се маскирали у хришћанина.

Сорош: Да.

Крофт: Гледали сте мноштво људи које одвозе у логоре…

Сорош: Да. Имао сам 14 година. И могу да кажем да ми је то обликовало карактер.

Крофт: Како?

Сорош: Да треба мислити унапред. Треба разумети и – и предвиђати догађаје и то кад – када си угрожен. Била је то ужасна претња зла. Мислим, било је то врло лично искуство зла.

Крофт: Колико разумем, ви сте се извукли захваљујући свом заштитнику који се заклео да сте му кумче које је усвојио.

Сорош: Да. Да.

Крофт: Извукли сте се и учествовали у одузимању имовине Јевреја.

Сорош: Да. Тачно. Да.

Крофт: Мислим, то звучи као искуство које би много људи на много година послало код психијатра на лечење. Да ли вам је тешко?

Сорош: Не, не, уопште. Можда као дете не видите – не видите везу. Али, то то ми уопште није правило проблеме.

Крофт: Нисте имали осећање кривице?

Сорош: Не.

Крофт: На пример: „Ја сам Јеврејин, и овде сам, и гледам како воде ове људе. Могао бих лако и сам бити тамо. Требало би да сам тамо“. Ништа слично?

Сорош: Па, наравно, ја – ја сам могао бити с друге стране, и од мене би одузимали имовину. Али није било смисла у томе – јер, у ствари, на неки смешан начин – то вам је као на тржишту – јер, да, ја нисам био тамо – наравно, ја то не бих радио – али неко други би – би – би одузимао ту имовину, ипак… И то је – био је тамо – не био, ја сам био само посматрач, имовина је ипак одузимана, без обзира на мене. Тако да – нисам имао никакву улогу у одузимању имовине. Нисам се осећао кривим.“

• • •

Сорошева фамилија припадала је јеврејској богаташкој „елити“ у Мађарској – зато су и преживели. Алексеј Шчербатов, бивши припадник америчке војне контраобавештајне службе, сведочио је да је први Ђерђов ортак био његов сународник и земљак, који се у Белгији бавио продајом драгуља које су нацисти одузели мађарским Јеврејима током Другог светског рата.

УЧЕНИК СОРОШ

На Лондонској школи економије, Сорош се срео са својим учитељем Карлом Попером. Попер је био писац књиге „Отворено друштво и његови непријатељи“, у којој се бавио тоталитаризмом – од Платона до Маркса. Књига је настала 1943. године, у доба кад је демократија била угрожена у сукобу с Хитлером. Појам „отвореног друштва“, као неке врсте остварене демократије, Попер је универзализовао и инструментализовао, почео да га користи за своје пословне циљеве, маскиране идеологијом. Да ли би Попер и данас био задовољан својим учеником, не зна се. Сорош је, очито, задовољан идеолошким потенцијалом појма којим се окитио у називу свог фонда.

У мају 1993, часопис „Тајм“ објавио је разговор са Сорошом, у коме га новинар хвали: „Као и митски краљ Мида, и Џорџ Сорош све оно што додирне претвара у злато. Али, за разлику од те тврдице из митологије, он се радо одваја од свог блага. Овај савремени Робин Худ узима из трезора и џепова богатог Запада како би набавио преко потребни капитал за сиромашни Исток“. Сорош је том приликом дао слику своје идеје отворених друштава: „Постоје два разлога због којих се залажем за отворена друштва. Један је могућност утицања, покретања трагичне ситуације, а други је тај што историја, једноставно, нема краја. Људи можда виде црну рупу тамо где је некад била Југославија, али, у будућности, људи ће преживети и јавиће се нека врста организације. Оно што ми сада чувамо и подржавамо, добиће шансу касније“.

Сматрајући да су вредности отвореног друштва универзалне, али и да се „демократија не може наметнути едиктом“, Сорош ипак мисли да “НАТО мора да се претвори у инструмент заштите вредности и принципа отвореног друштва, не само у оквиру својих граница, већ и изван њих“.

Тако се ученик сер Карла Рајмунда Попера определио за ширење идеје „отвореног друштва“ помоћу војне силе. Хуманистички, нема шта!

„ХУМАНИСТА“ СОРОШ

Деведесете године 20. века. Три месеца после удара на британску фунту, Сорош у Лондону објављује да ће 50 милиона долара приложити Босни у хуманитарне сврхе. Да би одобровољио Британце, најављује 230 милиона долара помоћи Централноевропском универзитету у Будимпешти и његовој катедри за енглески језик. (Сорош га је основао 1990. године.) 100 милиона долара помоћи сиромашним научницима у Русији! 250 милиона долара развоју хуманитарног образовања у Русији! Сорош кличе: „Мој утицај у Источној Европи невероватно расте. И у Америци ме прихватају много озбиљније! У Европи такође. Способан сам да разговарам о многим питањима, као на пример о Босни, уколико то желим“.

Његов другар и сународник, Мортон Абрамовиц, хвали га као сјајног ексцентрика и као јединог способног човека у Америци за успешно вођење сопствене спољње политике. Строуб Талбом, омиљени Клинтонов сарадник, рекао је да Сорошова спољна политика није истоветна политици САД-а, али да је „врло компатибилна“ истој, при чему Влада САД-а настоји да своју спољну политику према бившим комунистичким државама усклади са Француском, Немачком, Великом Британијом, али и са Сорошом, који је, према мишљењу Талбота, „велико национално благо“.

Основна идеја Сорошовог „хуманизма“, тзв. „отворено друштво“, своди се на наметање глобалистичких начела економије и „мелтингпот“ – разарање локалних култура, под изговором „мултикултурализма“. Свако друштво које хоће да се заштити од пљачке коју, под видом глобализације спроводе мултинационалне компаније, јесте ЗАТВОРЕНО ДРУШТВО. Треба га, дакле „отворити“, милом или силом. Сорош се определио за „милом“ (мада не искључује и „силом‛“, ако треба.) Њему одговара и једно и друго. Јер, како он каже, „кад фондације могу да сарађују са влашћу, ефикасније су; кад не могу, њихов рад је потребнији и цењенији јер нуде алтернативне изворе прихода за грађанско друштво“. Правило је: што гора власт, бољи рад сорошевских фондова, баш зато што их подржава „грађанско друштво“.

Године 2002. Тони Блер, амерички потрчко и квази-лабуриста, и Сорош основали су Институт за транспарентност индустрије сировина. Циљ института је да државе богате нафтом, природним гасом и стратешким металима подносе „транспарентне“ извештаје о својим природним богатствима и њиховом коришћењу, писање по међународним стандардима. Циљ је, наводно, да корумпиране власти, пре свега у земљама Трећег света, не буду у могућности да пљачкају национална богатства, и тиме угрожавају сиромашно становништво својих земаља. Уведен у 23 земље, ЕИТИ стандард је, у ствари средство контролисања земаља богатих кључним сировинама глобалне привреде. Тони Блер је, на Самиту УН-а у септембру 2005. године, рекао: „Први пут на овом Самиту, сложили смо се да државе немају право да раде шта хоће у оквиру својих граница, него да ми, у име човечанства, имамо заједничку дужност да штитимо народе тамо где њихове власти то не чине“.

Као што Тони Блер „брине“ о „јадним“ народима, тако је, у књизи „Велика шаховска табла“, Збигњав Бжежински „бринуо о Сибиру, тврдећи да је Сибир добро целог човечанства, а не само Русије“.

А какве су последице Сорошовог хуманизма, најбоље се види на примеру Пољске. Први посткомунистички премијер Пољске, Тадеуш Мазовјецки, био је веома близак Сорошу и његовој пољској испостави „Стефан Батори“. Сорош у свом „Потписивању демократије“ каже да је он лично спремио нацрт економске реформе у земљи Адама Мицкијевића; уз малу помоћ свог пријатеља, Џефрија Сакса са Харварда, Сорош се обратио и Међународном монетарном фонду, који је одобрио програм реформи (што да не?), и оне су почеле, 1. јануара 1990. године. Сорош са симпатијама пише: „Народу је било тешко, али су били спремни да истрпе много бола да би видели стварне промене“. И видели су. Данас Пољска дугује светским банкарима 200 милијарди евра, а двадесетак одсто Пољака жали за комунизмом, у земљи која је одувек била антикомунистички оријентисана.

ДЕМОГРАФСКИ СОРОШ

Сорош је решио да део свог новца уложи и у здравље Источне Европе. Рецимо, у здравље жена. Додуше, његово тумачење „здравља“ врло је специфично: он је новац у Источној Европи улагао у „поправљање квалитета абортуса“. Подржавао је увођење киретаже у Албанији, Летонији, Литванији и Словачкој, а вакуум–абортусе у Македонији, Молдавији и Русији. Уз то, Сорошови сарадници бацили су се и на одлучну борбу против свих снага у источноевропским друштвима које су се бориле за повећавање наталитета и ограничење абортуса. Срђа Трифковић каже да пренасељеност није проблем Источне Европе, и да Сорош очито не брине због тога, јер је, према извештају Уједињених нација, 2000. године у Русији, Бугарској, Белорусији, Румунији и на Украјини било више абортуса него рођења. Очито, додаје Трифковић, „једини логичан разлог је [...] да Сорош жели да све дође што је могуће мање малих Руса и осталих“.

У томе, се потпуно слаже са Хитлером, који је сматрао да ниже расе треба да буду истребљене. У Немачкој, абортуси су били забрањени, а на окупираним словенским територијама Пољске и Совјетског Савеза подстицани, као и контрацепција и порнографија. Хитлерови наследници су представници данашњег глобализма, а Сорош је један од њих. Али не само Сорош: то је план глобалистичке елите, који се, са успехом, извршава већ деценијама.

И зато се стално чују приче о „пренасељености“ (а зна се шта чека оне који се нађу у „пренасељеним зонама“ света.) Роберт Милер, дугогодишњи функционер УН-а већ је предложио тзв. „Брачни сертификат Уједињених нација“: у било ком делу света, кад млади ступају у брак, треба да се обавежу пред Уједињеним нацијама да неће родити више од једног или двоје деце. Милер у свом огледу „Две хиљаде идеја и снова за бољи свет“ (ИДЕА, 1024/1997.) хвали Уједињене нације зато што су, својом вешто вођеном политиком депопулације, од 1952. успеле да спрече рођење додатних две милијарде и двеста милиона беба, које би још више допринеле пренасељености. Горбачов је те исте, 1997, говорио да породице у земљама у транзицији треба да имају једно дете, а кад се стање на планети стабилизује – два детета. Тед Тарнер, власник ЦНН-а предлаже да се садашњих шест милијарди становника смањи на две милијарде на суптилан начин. Обраћајући се „Националном савезу за планирање породице и репродуктивно здравље“ 1999, Тарнер је рекао: „Можемо то урадити на веома хуман начин – ако свако усвоји политику рађања једног детета у наредних сто година“. Он се није задржао на речима, него је чинио и дела: Уједињеним нацијама поклонио је стотине милиона долара за програме контроле рађања, укључујући 21 милион долара за контрацептивну обуку девојчица широм света, од Малавија до Ел Салвадора, од Монголије до Маурицијуса. Други донатори били су Рокфелерова фондација, Бил Гејтс и, наравно, „усрећитељи“ из Светске банке.

Уједињене нације не штеде паре кад треба „уштедети“ на рађању деце. Пакистан је добио 250 милиона долара зато што је пустио да се у школама ђацима говори о добробити малих породица. Фонд Уједињених нација финансира кинеске „едукаторе“ и оперативце акције „једна породица – једно дете“. Дају се паре и за програме стерилизације у Перуу.

Наравно да је реч о маскираном хитлеризму. Трећи свет, свет „обојених“ први треба да нестане. Роберт Милер од УН-а тражи да одреди колико свака нација може да „издржава“ становника, при чему нарочиту пажњу „западног белог света“ обраћа на „обојене“ из неразвијених земаља. „Бели“ изумиру, „обојени“ се множе… Само се чека нови западни вођа, са брчићима или без њих, али свакако спреман на „очишћење планете“.

У игри су заиста истребитељи. Још 1991. „хуманиста“ Жак Ив Кусто дао је интервју „Куриру УНЕСКО-а“ у којем наводи шта је све потребно да би се очувала планета са њеном биолошком разноврсношћу (сетимо се, овај глобалиста – ронилац био је омиљени истраживач мора и океана, кога смо са уживањем гледали на ТВ-у): „Становништво света мора бити стабилизовано, и зато сваког дана треба да се елиминише 350 хиљада људи. Тако је ужасно размишљати о томе да не би требало то ни да изговоримо. Али опште стање у коме смо се нашли очајно је“. То би, дакле, значило: ако хоћемо екопланету, морамо да убијемо милијарду и 270 милиона људи за десет година. Да се опет вратимо Теду Тарнеру, који у интервјуу „Е Магазину“ (јануар-фебруар 1999.) отворено каже: „Можемо да имамо десет милијарди људи који живе испод црте сиромаштва, или две милијарде људи који живе добро, имају колор ТВ и ауто. Планета може да поднесе тај број људи, и тако је било 1930… А како то да постигнемо – тешко је рећи. Треба много образовања и усавршавања здравствене заштите.“

Ернест Каленбах, аутор „Екотопије“ и других екобестселера, издао је водич кроз екологију у којем каже да више од милијарде људи (управо зато што су људи склони потрошачком менталитету) ова планета не може поднети. Јан Франзен, демограф и бивши стручњак УН Фонда за становништво, говорећи пред Европарламентом 1999, тврдио је да број људи треба смањити на 700 милиона

Дакле, Сорош се сасвим уклапа у причу о крволочним хуманитарцима, решеним да становништво света сведу на „златну милијарду“. Није то само због пара. Као и Раскољников, они хоће да се „усуде“, да докажу себи да су „богови“, а не „бубе“; наполеони, а не подљуди. Паре им не значе ништа ако немају моћ да одређују судбину човечанства.

ГЕЈ СОРОШ

После пропасти социјалистичких система у Источној Европи изненада је почела пропаганда хомосексуалности. Иако традиционалног морала, у којима је огромна већина становништва била против било какве легализације хомосексуалних бракова и сличног, источноевропска друштва била су подвргнута жестокој „геј“ (читај: педерској) пропаганди, чији је један од главних финансијера био Сорош. Зашто? На питање одговара др Срђа Трифковић: „Током последњих година, Сорошова мрежа успешно је покренула дотада непостојеће ‘геј’ активисте у готово свим областима где ради. Кампањом „ЛБГТ (лезбијских, геј, бисексуалних и транссексуалних) права“ управља се из Будимпеште, где је рад Миријам Молнар, који је објавио Институт за отворено друштво 1999. године, дефинисао „проблем“ као дискриминацију и низак ниво прихваћености, видљивости и политичке репрезентативности хомо-би-и транссексуалаца. Било је потребно или „убедити људе да прихвате чланове ЛГБТ заједнице као једнаке и пустити да друштво изврши притисак на политичаре (преко медија) да промене законе“, или „убедити политичаре да су чланови ЛГБТ заједнице једнаки и да им је потребна помоћ у убеђивању остатка друштва у то“.

Укупни циљ био је да се покрене дискусија о ЛГБТ идентитету у друштву, да се ти људи учине видљивима и да се о њима створи „позитивна слика“, као и да се установе редовни форуми за дискусију са другим групама у региону.

Специфични задаци били су отварање Интернет презентација на енглеском, са потпрезентацијама на локалним језицима, формирање радних група које треба да реагују на све „хомофобичне испаде“ у медијима у једној „Ружичастој књизи“ и организовање двонедељних летњих школа за наставнике „о дискриминацији ЛГБТ људи, инвалида, гојазних итд“.

У новембру 1999. године, почео је пилот-пројекат у Центру за развој издаваштва (Институт за отворено друштво Будимпешта) о књигама које се баве хомосексуалношћу у Бугарској, Чешкој републици, Мађарској, Словенији и Словачкој. Исте године, „Наш свет“ геј и лезбијски центар објавио је да је регистрован као невладина организација у Украјини. Од тог момента, ова група добила је право да ради на достизању својих декларисаних циљева, укључујући „борбу против сексуално орјентисане дискриминације, хомофобичних ставова у друштвеној свести, као и помоћ у повећању самосвести међу члановима геј и лезбијских заједница, као једнаких и корисних чланова друштва“.

Група је изразила захвалност за легализацију „украјинској грани Мреже Сорош фондација (Фондација Ренесанса), која је лобирала за наш циљ у Министарству правде и обезбедила нам правну помоћ“.

Геј.ру је московска невладина организација коју финансира Сорош и која се развила у „етаблирани и признати руски геј и лезбијски центар и окупљалиште геј и лезбијских група, расутих по држави“

„Одржавамо контакт са свим постојећим геј и лезбијским и АИДС организацијама у Русији; одржавамо преписку и шаљемо редовне извештаје међународним геј и лезбијским организацијама… Имамо највећу библиотеку, са више од 100 руских наслова и 50-ак класичних књига на енглеском које се баве хомосексуалношћу. Значајан допринос овој библиотеци примерак је књиге Есенцијални зборник геј и лезбијских питања, који смо добили од Сорош фондације 2000. године. У Букурешту, Моника Баркши из локалног Сорош огранка је протествовала против чињенице да је ‘хомосексуални идентитет стигматизован’ у Румунији, и да је један од главних разлога за недостатак толеранције и третман појединаца као ‘оних других’. Њихове породице постају жртве предрасуда ‘само зато што је друштво неспособно да прихвати легитимност хомосексуалних односа као нормалне манифестације’.“ Ауторка наводи Румунску Православну Цркву као главног кривца

„Проблем је у томе што многе православне и остале студентске организације подржавају цркву“.

Она истиче да су 1994. године више од сто студената теологије започели серију демонстрација испред зграде румунског парламента против хомосексуалне пропаганде у медијима и скупљали су потписе за петицију, захтевајући да се хомосексуални односи ставе ван закона. Баркши завршава текст стандардном „сорошевском“ изјавом

„Члановима геј и лезбијских заједница потребна су права која им гарантују слободно јавно испољавање идентитета… Озакоњивање хомосексуалаца, могућност да се крећу и појављују у јавности, да говоре и раде заједно, веома је добар показатељ отворености друштва. Ово се може постићи новим законима, донетим под притиском од стране различитих организација које се баве људским правима. Румунија треба да искорени негативне реакције већинске популације на хомосексуалност… „Проблеми“ постоје у друштву као целини, а оно се не може променити преко ноћи.“

Толико о томе каже др Срђа Трифковић. Сада је јасно како је бивши „светосавац“ Чеда Јовановић постао заступник „геј права“. „Чији новац, његова и музика“.

НАРКО СОРОШ

У Источној Европи, Сорош се трудио да помогне маргинализованим друштвеним групама, с циљем да се спроведе њихова здравствена заштита која има своје специфичности. То је, конкретно, значило да му је циљ био да здравствено заштити наркомане путем замене игала и шприцева, као и кроз тзв. „супституционе терапије“ (метадон уместо дроге). Циљ је „смањење штете“…

Да ли?

У чувеном часопису Рокфелерове Трилатералне комисије, „Public Affairs“, 2004. Сорош објављује текст: „Мехур од сапунице америчке премоћи“. У наведеном тексту смело је устврдио да рат против дрога доноси више штете од саме употребе дрога. Јесте, од њих неки умиру; јесте, оне многе онеспособљавају, али највећа опасност је угрожавање слободног тржишта.

Преко свог Фонда за отворено друштво, Сорош већ годинама ради на легализацији дроге у САД-у. Кампању води преко Фондације за политику везану за дроге (DPF – Drug Policy Foundation тион) и Линдесмит центра. Када је решио да рад Фонда за отворено друштво прошири на САД, определио се пре свега за политику у области наркоманије, сматрајући да у САД-у највећа опасност за принципе „отвореног друштва“ лежи управо у борби против наркотика. Сорош је ДПФ искористио да подржи ММР (Marijuana Pоlicy Project - Полицијски пројекат за марихуану), који се залаже за легализацију марихуане, и чији је човек, Берни Френк, ушавши у структуре америчке власти, успео да наметне ХР 2618, којим се допушта „медицинска употреба“ марихуане.

Сорошевци су својом кампањом легализовали „медицинску марихуану“ у Калифорнији, Аризони и Невади. У тексту Александре Перебиковски, „Да ли Сорош има проблема с дрогом?“, наводи се да велики „филантроп“, преко својих испостава Human Rights Watсh и Human Rights Watch/Americas  подржава нарко-терористичку герилу у Колумбији, Перуу и Боливији.

У Колумбији, Human Rights Watсh критиковао је владине трупе због рата против нарко-герилаца. Чувени Медлин нарко–картел још је у новембру 1990, тражио да се објави извештај Human Rights Watсh о борби владиних трупа против нарко-мафије, чиме се Колумбијцима угрожавају „људска права“. Хуан Мендоз, челник колумбијске Сорошеве испоставе у свом "Americas Watch Report" захтевао је хитно разоружавање колумбијске војске да би дрога могле да се нађе на „слободном тржишту“.

Сорош је стајао и иза пројекта „Кока 95“, финансирајући „Андски савет произвођача листа коке“ и „Андску комисију правника“. Ове две организације су се удружиле у захтеву да се тржиште дрога легализује. „Андска комисија правника“ организовала је 13-14. марта 1996, „научни скуп“ о „ефектима конзумирања коке на људе“. Учесници су нападали власти, тврдећи да оне штетно утичу на „околину“ (тиме што се боре против нарко-картела?) Савет произвођача кокиног листа чак је најавио и оружану побуну у Боливији. Сорош је својевремено помогао председничку кампању Алехандра Толеда, који се у Перуу залагао за блажи приступ дрогама од оног који је имао председник Алберто Фухимори.

Сматра се да је Сорош, као агент породице Ротшилд, у исти мах и агент Велике Британије. А Енглези су стари дилери. Британска Источноиндијска компанија почела је да тргује опијумом са Кином 1715, али је монопол на трговину дрогом и робљем добила нешто касније. Опијум је разарао читаве народе. Кинески цар је, видевши како његов народ пропада од британског опијума, запленио сву дрогу у држави и бацио у окове све енглеске нарко–трговце 1839. године. Велика Британија је, с оружјем у руци, решила да „ослободи тржиште“. Вођена су два „опијумска рата“ (1839-1842 и 1858-1860), а циљ им је био да се Кина „отвори према свету“. Сорош добро зна да су САД – „Велика Британија“ 20. и (он се нада!) 21. века, па зато у књизи „Џорџ Сорош о глобализацији“ каже да „САД, као и Британија у 19. веку, имају интерес да чувају међународна тржишта и општа добра, попут океана, отворенима за све“… Нарко-тржиште је такође тржиште, зар не?

Један од кључних разлога за западни рат против талибанског режима у Авганистану био је њихова забрана производње хашиша. И ту је Сорош имао свог удела. У Авганистану, наиме, делује још једна од његових група за легализацију наркотика, „Симону Сенлис“. Мисли се да је француског порекла, али није: реч је о енглеској НВО. Име је добила по Симону Сенлису, који се прославио као енглески витез у 17. веку. Финансира је Сорошев фонд за отворено друштво, као што чини и са многим другим организацијама које се, из Британије, боре за легализацију дрога (Бецклеу Фондатион, Релеаце, Друг Сцопе, итд.) „Симон Сенлис“ делује у Лондону, Бриселу, Паризу, Рио де Женеиру, Отави, Кабулу.

У Авганистану су се, 2005. године, заложили за лиценцирање „култивисања опијума ради производње есенцијалних лекова какви су морфијум и кодеин“. Образложење? Рат против дроге није успео; наркоманија се проширила не само на Западу, него и на Истоку – у Индији, Кини, бившем Совјетском Савезу. Зато сада треба кренути другим путем – путем легализације. И то, наравно, прво треба почети од „медицине“. Да сви буду здрави, зар не?

Легализација дроге намењена је и за Сакашвилијеву Грузију. „Фондација Бекли“ својевремено је нападала председника Грузије, Едуарда Шеварнадзеа, као комунисту који је у Совјетском Савезу водио борбу против „конзумената наркотика“. Сакашвили више обећава; наиме, он је Сорошу рекао да би се у Грузији приступ дрогама могао променити – са пренаглашено кривичног на блажи, „грађанскији“. Легализовање дроге у Грузији значило би још лакшу трговину истима у Русији, јер грузијска дијаспора у Москви и другде велика је и склона разним врстама „специјалних“ начина зараде.

Фредерик Грег, научник повезан са Карнегијевом фондацијом за мир, показао је, у свом чланку „Анатомија преваре: Симон Сенлис у Авганистану“ (објављеном 2005.) да је главни циљ приче о легализацији производња опијума, иза које стоје сорошевци, врло провидан (транспарентан, рекло би се у Србији данас): „У садашњој ситуацији остварење Сенлисових предуслова водило би претварању Авганистана у нарко-економију (што је, донекле, већ сада), легитимизацију положаја садашњих господара дроге који су наследили господаре рата у владању земљом. Штавише, Сенлисове претпоставке ништа не говоре о питању трговине дрогом…“

Основни трик сорошевских „легализатора“ следећи је: они прво говоре о ужасним последицама наркоманије; затим тврде да нарко-мафију није могуће победити зато што трговина дрогом доноси много новца. И не само трговина – него и производња. Сељаци који производе опијум, због зараде која та производња доноси, не желе да узгајају било шта друго. Зато, легализујмо дрогу!

Стога се Џоана Нејтан из Међународне кризне групе оштро супротставила уништењу опијумских плантажа у Авганистану путем распршивања, по опијумску културу, отровних супстанци из ваздуха. Тврдила је да би то разгневило сиромашне Авганистанце и бацило их у наручје устаницима против Американаца. Занимљиво је случај Мајка Трејса, Сорошовог човека у Фондацији Бекли. Под Сорошовим утицајем, овај „легализатор“ нашао се на једном од челних места Службе УН-а за контролу дрога и криминала, смештеној у Бечу. Морао је да се повуче са тог места после извештаја Нордијске мреже Хасела, шведске групе која се супротставља законима за либерализацију дрога. Документи које је објавила мрежа Хасела доказивали су да је Сорош убацио Мајка Трејса у званични орган Уједињених нација с циљем ублажавања међународних конвенција о трговини наркотицима, које је требало да буду разматране на скупу представника УН-а у Бечу у априлу 2003. године. Нордијска мрежа Хасел објавила је Трејсово писмо Ајраху Најеру, председнику Сорошовог Института за отворено друштво, у којем Трејс обавештава дотичног да ће деловати „иза сцене“ како би међународне конвенције више погодовале либерализацији трговине и употребе наркотика. Трејс и Институт за отворено друштво сарађивали су са групом „Релеаце“, чији је циљ био пропаганда нарко-либерализма, кроз пројекат под називом „Мислити унапред о дрогама“.

Недавно је Трејс, у интервјуу „Сандеј Хералду“, изјавио да Шкотска, на страховитом удару хероина из Авганистана, мора да буде „храбрија и креативнија“ у приступу нарко-проблему. Како? Тако што ће почети да отвара „собе за употребу дроге“, с бесплатним, чистим шприцевима и потребном опремом. Трејс се сада налази на челу „Међународног конзорцијума за политику везану за дрогу“, у оквиру Фондације Бекли.

„Симон Сенлис“ се, у међувремену, труди да ангажује што више утицајних лица. Сарађују са швајцарским индустријалцем Стефаном Шмидхејнијем, као и са Мрежом европских фондација (које се баве „филантропијом“), итд.

Године 2002, у септембру, у месту Арабида у Португалији састала се група бивших европских политичара, амбасадора, академика, лидера „грађанског друштва“ и правника. Међу њима били су и бивши председник Португала, бивши председник Бундестага, као и бивши британски амбасадор у Колумбији. Окупили су се као Комитет мудраца Мреже европских фондација, и заложили се за нарко-либерализам, за који се залаже и „Симон Сенлис“. У међувремену, министар унутрашњих послова Авганистана, Дауд Дауд, забранио је рад „Симон Сенлиса“, чије активности стварају овој несрећној земљи „сложене проблеме“. Наиме, сорошевци су подстицали авганистанске сељаке на узгајање што више опијума.

А како је у Авганистану под окупацијом „међународних снага“?

Генерал Берли Мек Кафри, који се годинама бавио нарко-проблемима САД-а, 30. јула 2007. године поднео је извештај Одељењу за друштвене науке чувене академије Вест Поинт. Истакао је да је ситуација у Авганистану ужасна: „Авганистан је у беди“, рекао је он. Јер, 68 одсто становништва није запамтило мир, животни век је 44 године… Безбедност је на нули, пољопривреда је разорена, власт у хаосу. Рат у Авганистану се не може добити пуким војним средствима: то ће бити могуће тек ако се обнови авганистанска пољопривреда, од које живи 82 одсто становништва, и ако престане производња опијума којом се финансира тероризам. Он је указао да су производња и продаја истог енормно порасли од тренутка када су САД и савезници ушли у земљу 2001. године.

Да ли се ико упитао шта сорошовци хоће кад траже да привреду Авганистана сведу на производњу и продају дроге?

МЕЂУНАРОДНА КРИЗНА ГРУПА СОРОШ

Међународна кризна група је, средином 2003, објавила један од својих извештаја о Србији. У њему су биле оптужбе на рачун повезаности ДОС-оваца са мафијашким структурама. Представник МКГ за Србију, Џејмс Лајон, био је веома непријатан у својим тврдњама. То није било први пут – 2002. године МКГ оптужио је Коштуницу и Ђинђића за илегалну трговину оружјем. Многи досовски политичари правили су се невешти дајући изјаве типа: „Ко је тај Џејмс Лајон и шта је та Међународна кризна група? Први пут чујемо за њих!“ Раније, кад је ова група нападала Српску Православну Цркву, тврдећи, у свом извештају о Србији после Ђинђића, да је реч о мрачњачкој организацији коју треба модернизовати, јер се клања антисемитима попут Николаја Велимировића и Јустина Поповића (Николај је, вели МКГ, носио и Хитлеров орден), нико од досоваца није се огласио да каже коју реч у одбрану најстарије установе српског народа. Али, кад је Лајон објавио свој извештај о корупцији у врху власти, сви су гракнули да је то мешање у наше унутрашње ствари, да је извештај пун лажи, итд. А онда се у „Времену“ од 10. јула 2003. године појавио текст Ненада Љ. Стефановића „Лајона нико не сме да љути“ из којег смо сазнали да је Међународна кризна група веома важна у светским политичким оквирима, да јој је на челу Марти Ахтисари (онај што је 1999. донео НАТО-ултиматум Милошевићу), да се њени извештаји помно проучавају међу моћницима широм света и да Лајону досовци могу само да пљуну под прозор канцеларије (и то ако им он дозволи).

Што се, пак, Међународне кризне групе тиче, сви њени извештаји јасно говоре да је реч о КРИЗОГЕНОЈ ГРУПИ (израз владике Атанасија Јевтића), то јест групи за изазивање криза и дестабилизацију региона. Владика Атанасије је указао на чињеницу да њихове „антисрпске тираде надврхњују и отоманске и комунистичке домете кривотворења, закерања и блаћења“ и да је реч о „новостарим инквизиторима“ који су скрпили галиматијас од „злонамерних, али вешто срочених дезинформација“. (Рецимо, тврдили су да се, из националистичких разлога, у току РТС-ове временске прогнозе не помиње Нови Пазар, „главни муслимански град, који је постао успешан производни и трговински центар“; наравно, не помињу се ни Чачак, ни Горњи Милановац, али то нема везе с национализмом, него с метеоролошким станицама.) Владика Атанасије је уочио да иза оваквог извештаја увек стоје „суфлери и дошаптачи [...] из београдског грлатог, а субклутурног, правог паланачког (насупрот велеградске Европе) и антидуховног подземља“, из којег Међународна кризогена група регрутује све своје „стручњаке“ за блаћење Српске цркве, државе и народа. Када је, 2006. године, Међународна кризна група одлазила из Србије, Џејмс Лајон је новинарима цинично рекао: „Требало би да сте задовољни нашим одласком. Одлазимо у друге делове света, јер верујемо да смо овде завршили посао“.

Угледни италијански антиглобалиста, др Уго Гауденци, објаснио је улогу Међународне кризне групе у Србији, али и у свету („Европа нација“, април 2006. године):

„После Милошевићевог пада, коме је извежбано допринела невладина организација ‘Отпор’, мајка свих НВО које су од 2000. године до данас помагале ‘обојене’ државне ударе у Грузији, Украјини и у средњој Азији, МКГ је остао у Београду да управља оним што је отето и да настоји да угуши и најмањи могући покушај враћања националног суверенитета. Програм секције МКГ у Београду и даље подразумева покварени криминални утицај којим наставља да прогони Србију. МКГ је остао у Београду да би олакшао коначни нестанак базичног српског идентитета и самосталности, користећи добро познате инструменте као што су „независни медији“ и „олакшавање грађанских, институционалних и економских реформи“.

Осам година таквих активности омогућило је да се најзад доведе на место председника попустљиви Борис Тадић, али, упркос великим финансијским средствима датим у ту сврху, није се успело да се сруши природни консензус националног типа који нимало не иде низ длаку мондијалистичким правилима игре наметаним бомбама. Предњачи у томе Српска радикална странка, као и још неке политичке снаге чији су лидери оптужени у атлантском хашком „суду“.

Ову битку МКГ је на дуге стазе изгубио, о чему најбоље сведочи чињеница да је баш Српска радикална странка прва по броју присталица, појединачно далеко најјача политичка партија у свим битним регионима, од Војводине до Косова и Метохије. Такође, у великом порасту је број присталица СРС-а у великим урбаним срединама, где су досада наводно доминантни били „трећи сектор“ и проамеричке „грађанске снаге“.

МКГ је рачунао да ће завршити овакав свој посао још 2003. године, али убиство премијера Србије, Зорана Ђинђића, није дозволило да се тај предмет затвори. О томе отворено сведочи Николас Вајт, директор централног бироа МКГ за Европу са седиштем у Бриселу (позиција тог седишта већ сама за себе довољно говори).

„Ма какви олигарси?! МКГ финансирају Европска унија, Џорџ Сорош, Бил Гејтс. Никада нико од њих није вршио притисак да се бавимо одређеним питањима!“ Шеф Међународне кризне групе – на питање српског новинара да ли је МКГ финансиран из неког центра моћи, рецимо америчког – одговара као да је непојамно невинашце. Одговор ипак, превазилази очекивања, јер било би очекивано да тврди да је МКГ независан, али не и да се каже да га финансирају у најмању руку контроверзне личности, као што је Сорош. Па, ипак, нема много места чуђењу, јер у његовом извршном одбору налазе се личности Сорошовог калибра, као што су Мортон Абрамовиц, Весли Кларк, Збигњев Бжежински, Лорд Робертсон оф Порт Елен, Марти Ахтисари, Ема Бонино. О првоме се зна све, па и то да његов ‘Фонд за отворено друштво’ финансира све државне ударе на истоку. Такође, зашто не рећи отворено, то је и једно од важних упоришта ЦИА у Италији. Абрамовиц није светац, већ бивши саветник за националну безбедност у администрацији Џима Картера, онај што је у своје време набавио ракете ‘стингер’ за Гулбудина Хакматјара, личност врло блиску Осами Бин Ладену, док је овај још био у милости Вашингтона. Хакматјар је господар рата у Авганистану, крволочни премијер под председништвом Бурханудина Рабанија, кога је на власт довео САД 1992. године, после рушења просовјетског режима. Ракете ‘стингер’ коришћене су како би сравниле са земљом Кабул. Ту нас траг води до Бжежинског, који је такође био саветник за националну безбедност код Картера и сматра се главним ‘теоретичарем’ разбијања Совјетског Савеза. Уз њих се налазе и лорд Робертсон, бивши британски министар одбране, али, и пре свега, генерални секретар НАТО пакта за време агресије на Србију, као и Кларк, командант НАТО снага у истом периоду. Обојица су директно одговорна за намерно бомбардовање цивилних инфраструктура током агресије на Србију. На њиховој савести посебно леже бомбардовања српске телевизије у Београду, пијаце у Нишу, путничког воза у Грделичкој клисури, села Кориша, затим петрохемијског комплекса у Панчеву и постројења Рафинерије у Новом Саду, са трагичним последицама још несагледивих размера и трајања. Све је то обављено пажљиво одабраним касетним бомбама, пројектилима са осиромашеним уранијумом и другим строго забрањеним средствима. Што се тиче бившег финског председника Ахтисарија, довољно је рећи да је он садашњи специјални изасланик Уједињених нација за Косово и Метохију, односно онај који се представља као личност у стању да посредује у тешком решењу косовског питања, иако је уважени саветник у Међународној кризној групи и има чак и књигу која га потпуно дисквалификује за једно такво место.“

Очито је да хуманистичка делатност Џорџа Сороша подразумева широк спектар делатности – од преуређења транзиционих друштава до набавке „стингер“ ракета. Што да не? Новом светском поретку потребни су такви, давинчијевски, универзални генији.

„СЛОБОДНА ЕВРОПА“ СОРОШ

Иако радио станица „Слободна Европа“ у свом статуту и даље као оснивача има Владу САД-а, године 1994. Сорош је, на бази заједничких улагања, при њој отворио Истраживачки институт. Радио „Слободна Европа“ и Сорошов институт објединили су се под називом Отворени истраживачки институт за медије. Управни одбор је био састављен од седам чланова: Сорош и два његова помоћника, плус један „независни“ кандидат кога је предложио Сорош; остали су били из Међународног бродкастинга.

Тако је Сорошов Централноевропски универзитет добио огромне количине информација о историји Централне и Источне Европе, као и бившег СССР-а, под комунизмом. Челник овог Универзитета, Алфред Степан, уочио је да је Сорош ово схватио као одличну прилику за формирање информативне мреже. Реорганизовао је свој Институт с циљем да се раде редовне анализе штампе и да се подаци шаљу челницима Влада и академцима. Циркулација публикација устостручена је.

Циљ је био да се, у 24 земље света, слањем дозираних информација обликује јавно мнење, пре свега међу елитом. Неки од запослених у локалним Фондовима за отворено друштво жалили су Кони Брук због чињенице да су омрзнути у земљама у којима живе и раде: „Неколицина ми је признала“, вели она, „да је то иронично и да су они највећи део свог живота провели под комунистичким режимом да би на крају постали партизани отвореног друштва, сукобљени са шефовим наредбама: „Кад би овај програм емитовао нечију другачију истину, то би представљало праву катастрофу“.

ПРЕДСЕДНИК СОРОШ?

Једна од кључних организација које су Бараку Обами помогле да буде номинован за демократског кандидата на председничким изборима у САД-у 2008. звала се „Мовеон.орг“, и иза ње је, својим новцем, стајао Џорџ Сорош. Организација је почела са радом 1998. године, добијајући прве прилоге од демократских „јастребова“, Џоа Либермана и Данијела Патрика Мојнихана. Године 2004, Сорош је покрет купио, уложивши у њега, од претходне године до тада, 6,2 милиона долара. На челу покрета нашао се Хауард „Вриштавац“ Дин, вешт демагог кога је Сорош одабрао с пуно разлога – не само због утицаја на бирачко тело, већ и због лобирања у самој Демократској странци, која је требало да номинује Обаму уместо Хилари Клинтон.

У оквиру борбе против „одвратних“, „конзервативних“ Бушових републиканаца, „Мовеон.орг“ повео је кампању против Бушове десне руке, Дика Чејнија, и његове компаније Халибартон. Акције Халибартона пале су са 40 на 26 долара, а Сорош их је одмах куповао. Тада је кампања против Халибартона стала, а вредност акција порасла је на 50 долара. Сорош је био добитник у још једном економском рату. И Чејни, такође. Године 2005, Сорош, са још 70 милијардера и мулитмилијардера, оснива Демократску алијансу, која даје новац Демократској партији. Најмањи прилог ДС-у износио је 200 хиљада долара, а Сорош је био један од три највећа донатора.

Иначе, „велики мештар“ помагао је Обами још кад је овај требало да уђе у амерички Сенат. Обама је био једини демократски кандидат за сенатора којег је Сорош лично примио у свом њујоршком стану 2004. године, и дао му донацију од 60 хиљада долара. Срели су се опет 2006, када је Обама већ био сенатор, и то у Сорошовој канцеларији на Менхетну. Он га је упознао са богатим финансијерима Орином Крамером и челником Унион швајцарске банке САД, Робертом Волфом. Седам дана касније, Волф је ручао са Обамом у Вашингтону, и разговарали су о његовој стратегији у председничкој кампањи.

Обама је своју кандидатуру најавио јануара 2007. Сорош и Волф су одмах приложили 500 хиљада долара и обезбедили доток новца који је Обами помогао да уклони Хилари Клинтон у оквиру унутарстраначке борбе за номинацију, а затим победи на председничким изборима.

Међутим, глобални капиталисти разликују се само у тактици, а не и у стратегији. Зато је Обама узео Хилари Клинтон за државног секретара, али није раскинуо ни са појединим „конзервативним“ републиканцима из екипа Буша Старијег и Буша Млађег. Америчка империја превише је моћна да би правила радикалне заокрете у својој унутрашњој и спољњој политици. Уосталом, Сорош је, пословно, већ сарађивао са фамилијом Бушових. Америком не управљају њени председници, него кланови супербогаташа, који „глобализују“ планету, претварајући је у мешавину Дизниленда и ГУЛАГ–а. Ко верује у супротно, има ниво интелигенције и обавештености једнак нивоу донедавног председника САД-а.

„РУСОФИЛ“ СОРОШ

Сорош је активно учествовао у разарању Русије у доба Бориса Јељцина. Удруживши се са јељциновским „реформистима“, Анатолијем Чубајсом и Јегором Гајдаром, уз идеолога реформи, „харвардавца“ Џефрија Сакса, „велики мештар“ свих мешетара тражио је да се у Русији хитно спроведе „шок–терапија“, скок из комунизма у либерал-капитализам. Хиперинфлација је обичне људе довела до дна беде и на ивицу глади. Приватизоване су државне фирме и ресурси. Русија је, како каже др Срђа Трифковић, постала скоро колонија. Сорошу није било доста: 1993. тражио је укидање мреже социјалне помоћи да би се земља што пре „либерализовала“. У интервјуу листу „Комерсант“ 8. августа 1997. тврдио је да „јака централна влада у Русији не може бити демократска“ и да „јавност у Русији мора да прихвати идеологију отвореног друштва“.

Сорошев хуманизам опевао је, почетком деведесетих година 20. века, амерички „Њузвик“. Повод? У априлу 1993. године Сорошева међународна научна фондација пустила је 20 хиљада чекова, на по 500 долара сваки, с циљем да 20 хиљада научника бившег СССР-а добију једнократну помоћ у доба хиперинфлације (коју су, својом економском „шок терапијом“, изазвали Сорошеви другари, Чубајс и Гајдар). Руски министар за науку, Борис Сољтиков, рекао је, оптимистично: „Овај фонд ће умањити [...] одлив мозгова наших стручњака у друге земље“. Један од добитника помоћи, Борис Пољак, московски геолог, тим поводом је изјавио да ће потрошити новац на фармерке, ципеле и храну за породицу: „Наша земља је велика и са огромним достигнућима у области науке, која никог нису обезбедила. Тешко је помирити се са чињеницом да примамо милостињу са Запада“.

„Њузвик“ је тврдио да „великог мештра“ у Русији зову „Свети Сорош“.

Сорош је у Русији поклањао велику пажњу образовном систему. Његови сарадници су много утицали на избор уџбеника. Омладинска библиотека „Гајдар“ опремљена је рачунарима и компакт-дисковима захваљујући Институту за отворено друштво. За децу „мање привилегованих“ организовали су специјални семинар „Дечја права данас“.

Године 1999, московска канцеларија Института за отворено друштво започела је програм „Развој образовања у Русији“. Циљ – поновно образовање сеоских учитеља, у складу са Сорошевим идеалима. У средње школе уведен је програм „Толеранција“ („Тјерпимост“). Један руски критичар је истакао да „тјерпимост“ на руском значи и проституција, и додао: „Откуд то да овај финансијски манипулатор, покушава да нас учи толеранцији? Нас, који смо одрасли уз Лава Толстоја, једног од првих филозофа ненасиља… Према њему, Сорош ипак служи Русима да им отвори очи – да виде колико су ниско пали и да се подигну…“

И Русија се подигла. У јесен 2003. године ухапшен је Михаил Ходорковски, власник „Јукоса“, један од олигарха (мегатајкуна) и десна Сорошова рука. Ходорковски је био директор московске испоставе Института за отворено друштво, а имао је и своју Фондацију за отворену Русију. Када је кренуо у рат против Путина, налетео је на чињеницу да Путин није Јељцин. Ходорковски је, запањен, врло брзо био ухапшен и оптужен за утају пореза, крађу, фалсификовање и превару. Сорош је устао да га брани: „Верујем да је радио у оквиру закона. Ја то исто радим у САД-у“, при чему је мислио на своје финансирање кампање против Џорџа Буша Млађег.

Очито, руске власти нису имале разумевања за прекоокеанског покровитеља Ходарковског. То се показало веома брзо. И ефикасно. Сорош се, 1993. године, тога плашио. У интервјуу швајцарским новинама „Л’евенемент ду јеуди“, говорио је: „Насупрот ономе што се дешава у Источној Европи, у Русији разарање старог света не прати рађање новог. И то је врло забрињавајуће. То увећава могућност обнављања старог режима у некој новој форми, као што је совјетизам продужио царизам. [...] После периода хаоса и мрака, и без сумње, разарања, могуће је стварање нове моћи на националистичким основама“.

Новембар, 2003. године. Москва…

Двадесетак добро наоружаних и маскираних лица упало је у бивше средиште Фонда за отворено друштво. Командоси су покушали да поново освоје зграду из које су сорошовци избачени. У пуцњави која је уследила рањено је десетак особа, међу којима је био и власник зграде Кантемир Карзамин. Упад су, сведочили су упућени, организовали Сорошови адвокати из Њујорка. Овоме је претходио догађај од 6. новембра 2003. године, када је власник зграде, већ поменути Карзамин, наредио избацивање Фонда за отворено друштво због неплаћене кирије у износу од неколико милиона долара. Акција избацивања сорошеваца збила се десетак дана пошто је ухапшен мегатјакун, Михаил Ходорковски.

Године 2006, у Русији су донели измене и допуне закона „О некомерцијалним организацијама“, с намером да се спречи мешетарење тзв. „невладиних организација“, које служе као средство специјалног рата и дестабилизације читавих региона, с циљем да ти региони постану америчке колоније. Године 2007, 26. априла, руски председник Путин упутио је писмо Думи у коме је јасно поручено и Сорошу и легиону сорошчића: „Не свиђа се свима стабилан и постепен начин на који се наша земља развија. Има и оних који, вешто користећи псеудодемократску фразеологију, настоје да нас врате у недавну прошлост: једни да би, као раније, без казне пљачкали општенародна богатства, крали од појединаца и од државе, а други да би нашу земљу лишили економске и политичке самосталности. Све више новца из иностранства стиже ради директног мешања у наша унутрашња питања. Ако погледамо шта се дешавало у давној прошлости, видећемо да се и у епохи колонијализма говорило о цивилизаторској улози државе – колонизатора. Сада се као оружје користе ‘демократизаторске’ пароле. Али циљ је јасан – обезбеђивање погодности само за једну страну, остварење својих планова, обезбеђивање сопствених интереса“.

А таман је Сорошу, у Јељциновој Русији, било кренуло: улагао је у телекомуникациону компанију „Свјазинвест“, помагао „независним медијима“, бавио се реформом руског школства, ширио права педера и лезбијки, пропагирао кондомизацију, поправљао „квалитет абортуса“…

Као у „Бајци о рибару и рибици“ А. С. Пушкина, ишао је путем: „још, још, још – власти, моћи, утицаја… И, на крају, опет седиш код разбијеног корита…“

То јест, Владимир Путин упалио је светло.

ГРУЗИН СОРОШ

Када је свет дошао на ивицу трећег светског рата, јер је мали грузијски дуче, Михаил Сакашвили, напао Јужну Осетију и Абхазију (7. августа 2000. године) два човека која су стајала иза Сакашвилија ћутала су. Један је био Сорош, а други барон Мелок Браун, блиски Сорошов сарадник из Велике Британије, министар британске владе за Африку, Азију и Уједињене нације. Амерички левичар-антиглобалиста Лидон Ла Руш позвао је Американце: „Ако желите да видите како ће САД изгледати под Бараком Обамом, погледајте најновије догађаје у Грузији. Председнику Сакашвилију и Бараку Обами британски газда је исти – Сорош“.

Што се Мелока Брауна тиче, он је у британску Владу ушао после дугогодишњег потпредседниковања у Сорошовом Квантум фонду и Фонду за отворено друштво. Мелок Браун и Сорош су стари непријатељи суверених држава. Браун своју каријеру почиње 1986. као челник политичке саветодавне куће „Сојер Милер“, која је учествовала у смењивању Фердинанда Маркоса и довођењу Карасон Аквино на власт на Филипинима. Године 1990, помагао је у кампањи борцу за либерализам и легализацију дрога, Марију Варгасу Љоси, Сорошовом старом перуанском пријатељу. „Сојер Милер“ је учествовао и у пропагандном рату Далај Ламе против Кине. После „Сојер Милера“, Мелок Браун је провео 17 година у Светској банци и Уједињеним нацијама, пословно сарађујући са Сорошем далеко од очију јавности. „Велики филантроп“ га је поставио за саветника својих синова. Очито, верује сер Брауну.

Браун је склон животу у скупим стаништима. Као британски министар, живи у такозваној „Кући адмиралитета“, чија се вредност процењује на 7,76 милиона фунти (није мало ни за Лондон.) Док је био енглески човек у Уједињеним нацијама (одсек за обнову и развој), живео је на Сорошовом америчком имању Кејтонах, што су Уједињене нације плаћале 120 хиљада долара годишње. На питање новинара да ли се баш толико има да се баш толико може, одговорио је љутито да он „ради Божје дело“ и одбио да прича о својим финансијским везама са Сорошом.

Мелок Браун је, још 1993. године, с групом „стручњака за све“ сличним њему, путовао у Србију и Босну, да би посаветовао свог мецену како да потроши 50 милиона долара помажући обнову БХ „цивилног друштва“.

У Монтереју, у Мексику, 2002, он и Сорош појавили су се на конференцији за новинаре, да би објаснили како ће се фондови Уједињених нација удружити с приватним фондовима Сороша да би се „помогло“ (читај: домогло блага) у земљама Трећег света. Сакашвилијевог режима не би било без дуета Сорош – Браун. Још 2001. године, 18. септембра, Михаил Сакашвили, министар правде у влади Едуарда Шеварднадзеа, појавио се у Скупштини Грузије с фотографијама луксузних вила челника грузинског (полукриминалног, али не сасвим западног) режима. „Независни“ медији су обавестили јавност да су „непозната лица“ преметала Сакашвилијев стан, тражећи компромитујући материјал о корумпираним политичарима. Тако је Сакашвили добио ореол јунака у борби против корупције. То је био стари Сорош – Браунов трик: у транзиционој земљи, у којој властодршци живе луксузно, а поданици у беди, одабере се човек чији се медијски портрет прави вешто као портрет антикорупцијског Робина Худа. Његова популарност се надувава у „независним“ медијима (које Сорош финансира), а народ, жељан правде, кличе: „Такав нам треба!“ (Метод је вешто испробан од Филипина до Србије).

Тада се Сакашвили повукао из владајуће партије, чији је члан био, јер она, тобож, није била спремна да примени његов план за борбу против корупције. Сорош је обећао сваку врсту помоћи Сакашвилију, видећи га као „младог и перспективног, прозападног политичара“. Од 2001. до 2003, Сорошов Фонд за отворено друштво радио је на довођењу Сакашвилија на власт. Пре свега, основан је Институт слободе, који је организовао, по угледу на београдски „Отпор“, омладински покрет „Кмара!“ („Доста!“) То је био пун погодак: Сорош је, наиме, радио на рушењу Шеварднадзеовог проруског режима од 1994, и преко свог Централног евроазијског пројекта и Фонда за отворено друштво Грузије, уложио је око 40 милиона долара у „праву ствар“. У фебруару 2003. млади сорошовац Гига Бокерија стиже из Тбилисија у Београд, да би се срео са активистима „Отпора“ који су рушили Милошевића. У лето 2003, Сорош плаћа србским „отпорашима“ долазак у Грузију, у којој обучавају око 1000 студената методима „ненасилне револуције“. На крају, у јесен 2003, Гига Бокерија и његови „отпораши“- „кмараши“ покрећу демонстрације после којих се Шеварднадзе повлачи. Сакашвили, бивши студент са Харварда, долази на власт. Већ у јануару 2004, на Светском економском форуму у Давосу, Мелок Браун и грузијски председник држе заједничку конференцију за новинаре, где објављују да ће Сорош и Развојни програм Уједињених нација поклонити Грузији 1,5 милиона долара за програм „реформе Владе“. Браун обећава Грузији и обучене „професионалце“, који ће помоћи реформама. На питање америчких новинара, постављена почетком 2004. на прес конференцији Сакашвилија у Вашингтону, колико Грузија зависи од Сороша, „харвардовац“ је одговорио „округло па на ћоше“, захваљујући Сорошу на помоћи у развоју „невладиног сектора“, у чему нема „ничег лошег и погрешног“("I think there is nothing bad about that, wrong about that".)

Наравно, Сорошев и Браунов циљ у Грузији је био да у Сакашвилијеву владу убаце британске „агенте утицаја“. Председник Владе, Владимир „Лада“ Гургенидзе, је грађанин Велике Британије. Рођен 1970. у Тбилисију, 1997. почео је да ради у огромној АБН АМРО банци, у енглеско-данском власништву. У Лондону је живео од 1998. до 2003. Од 1997. до 1998. руководио је операцијама банке у Русији и околним земљама. Учествовао је и у мутним пословима око Банке Грузије, да би, по Сорошовој вољи, био изабран за премијера Грузије новембра 2007. године.
Шеф Савета за националну безбедност, Александар Ламаја, био је извршни директор Фонда за отворено друштво Грузије 2003. и 2004, када је Сакашвили довођен на власт. Годишњи буџет му је био 2,5 милиона долара.

Учествовао је у програму Фонда за отворено друштво, под називом „Пројекат демократске коалиције“. Циљ је био окупљање бивших земаља Совјетског Савеза у антируски савез.

Председник парламентарне комисије Грузије за европске интеграције постао је Давид Дармушанвили, који је са Сорошом блиско сарађивао од 1992. године, када се налазио на челу Кавкаског института за мир, демократију и развој. Од 2006. до 2007. био је на челу грузијског Фонда за отворено друштво, помажући Сакашвилију да други пут победи на изборима.

Тако је припреман терен за „мали прљави рат“ против Русије, који се завршио поразом сакашвилијеваца; то јест, Ђерђа Сороша и његове кавкаске политике. Али, Сорош неће одустати. Навикао је на борбу на дуге стазе, а Русију мрзи из дна своје лихварски ситне, или, како би Гогољ рекао, мртве душе.

ХРВАТ СОРОШ

Крајем јуна 2003. у Одбор за националну сигурност хрватског Сабора стигло је питање о томе како је Шарлмањ капитални фонд купио Дубровачку банку у фебруару 2002. Постављено је и питање да ли Хрватска народна банка надзире пословање Нове банке (у чијем су се саставу нашле Дубровачка, Истарска, Сисачка и Далматинска банка) и да ли је у складу са хрватским законодавством да се банке препуштају страним фондовима и небанковним институцијама из светских „оф шор“ оаза. Хрватска народна банка је, за време гувернера Марка Шкреба, санирала Дубровачку банку са 2,6 милијарди куна, и одредила да до 2008. у ту исту банку сваких шест месеци буде улагано 10 милиона евра. Затим је, у фебруару 2002, Дубровачка банка препуштена Шарлмањ фонду, за свега 24 милиона евра, да би се, од марта 2002, испоставило да 24 посто деоница нове банке бива предато СЕЕФ Холдингу, чији је управитељ Сорош. Њега је америчка администрација изабрала у јулу 2000. године између 17 кандидата, а посао у хрватској наместио му је Семјуел Бергер, Клинтонов саветник за националну безбедност…

Али, наравно, Сорошу паре уопште „нису битне“. Њему је увек битна добробит Балкана. У интервјуу датом хрватском „Глобусу“, баш почетком те, за њега успешне, 2003. године, он је бацао свој орловски поглед у будућност. Пре свега, ту је његов став о Ираку: „Ја подржавам обрачун са Садамом. Он није терориста, али је деспот који убија и малтретира своје држављане. Он је човек који поседује хемијско и биолошко оружје. Он је опасан за светски поредак, и ја верујем да мора бити разоружан /…/ Међутим, ако Садама не можемо разоружати кроз деловање УН, без инвазије, онда је мислим, и инвазија на Ирак оправдана“.

Затим је Сорош изразио своје мишљење о економском тиму хрватске владе („није лично јак“). У Хрватској је „скупо запошљавати људе и држати их на послу“. Хрватска је окренула леђа балканском тржишту, што је штета, сматрао је „економски геније“. Затим је Сорош изразио своје задовољство што се Милошевићу суди у Хагу, јер ће то „навелико утицати на стварну дефиницију ратних сукоба на подручју бивше Југославије“. Филантроп је, међутим, оштро протестовао што је „југословенски официр који је био одговоран за Вуковар и сукобе у њему, још у Србији, /…/ није изручен“. (Ускоро ће србијанска власт услишити Сорошеве жеље:Веселин Шљиванчанин биће „хагован“.) Поредио је Милошевића и Туђмана са Шароном и Арафатом, препоручио стварање велике „балканске економске целине“ у коју би ушле земље бивше Југославије плус Бугарска и Албанија. Коментаришући стање у Србији Сорош је запазио њену политичку нестабилност, али је био одушевљен њеним економским стручњацима, бољим од хрватских: „Реч је о младим, стручним људима, преданим свом послу и оданим великим, Србији прекопотребним, реформама».

Пет година после Сорошевог одушевљења младим лавовима (типа Динкића и Ђелића), Србија је, економски гледано, скоро потпуно мртва земља. А и Хрватска није много боља. Уосталом, чак је и Фрањо Туђман, децембра 1996, успео да погоди ко је „хуманиста“ Џорџ. Рекао је да су његове НВО инфилтрирале читаво хрватско друштво, и да су, преко финансијске подршке у своје редове увукле све узрасте и класе, од средњошколаца до академика. Туђман је тврдио да Сорошове НВО, преко донација, мењају власничке државне структуре. Циљ им је, говорио је хрватски „отац нације“, да смене власт у Загребу и освоје све сфере живота, утичући на медије и културу.

МАКЕДОНАЦ СОРОШ

„Сорош је практично спасилац Македоније“, рекао је Сорошов пријатељ, Џорџ Абрамовиц, у изјави Кони Брук (која је о овом „филантропу“ радила текст за „Њујоркер“ средином 90–их година 20. века). До 1992, Сорош је о Македонији мислио лоше, јер је био под утицајем Бугара из софијског Фонда за отворено друштво, који су му говорили да је Тито створио вештачку нацију. А онда је дошао у Скопље. Љубица Ацевска, својевремено амбасадор Македоније у САД, о томе каже: „Сорош о Македонији није знао ништа. Када је питао, глава му је била пуна бугарске пропаганде, тако да је вероватно и зажалио што је уопште долазио. А тада се срео са премијером, који му се веома свидео. Са председником је ручао и том приликом разменио мишљења“. После сусрета, Сорош је на конференцији за новинаре најавио милион долара помоћи Македонији, па је и име Фонда „Отворено друштво Скопље“ промењено у „Отворено друштво Македонија“.

После разговора с Киром Глигоровим, Сорош се одушевио Македонијом као једином плуралистичком и „мулти – култи“ државом на Балкану, па је одбио да саслуша грчки поглед на питање Македоније. Његов представник у Скопљу, Владимир Милчин, иако одан „мулти – култи» култу био је ватрени Македонац, који је новинарки Кони Брук приликом разговора уручио књигу „Модерни Грци не потичу од хеленских предака“.

Сорош се „отворио“ према Македонији, позајмивши властима 25 милиона долара. Љубица Ацевска му је појала химне: „Схватате, 25 милиона долара у Македонији представља милијарде. Чињеница да је Сорош помогао Влади заиста је велика ствар“.

Сорош је Глигорову давао паре и током предизборних кампања, због чега га је својевремено критиковао шеф ВМРО, Љупчо Георгијевски. Подршка Глигорову ишла је до краја у захтеву да се Македонији остави име Македонија, упркос снажном противљењу Грчке. Сорош је нападао Грке и грчко–амерички лоби и вршио притисак на Клинтона, трудећи се да убеди свог друга, Строуба Талбота. Подржао је „Македонску белу књигу“ с чврстим националистичким позицијама (дељена је у Белој кући и америчком Конгресу фебруара 1994. године). Сорош је истицао да је Македонијом одушевљен јер његов Фонд тамо ради потпуно нормално, чак као „Владина испостава“, док се у Београду стално налази пред затварањем због Милошевићеве власти. Међутим, Сорошов екстремизам у корист Македоније није наишао на одушевљење у Америци. Један дипломата је рекао Кони Брук: „Глигоров је веома паметан, али не заборавите да је он провео тридесет пет година у Титовим органима власти, у којима је било могуће опстати само ако си тешко ђубре. Зато и не треба да гајимо било какве илузије код Глигорова. Сорош има сасвим романтичне представе о њему и читаву ситуацију посматра искључиво у црно-белим тоновима. По мом мишљењу, то се не може решити на тај начин. Тај регион представља све осим црно-беле слике и највећа грешка је посматрати га на тај начин“.

Кони Брук је сматрала да је то последица чињенице да Сорош увек има екстремистичку склоност да једну страну подржава, а другу демонизује, јер његова моћ „није заснована на мудрости, него на новцу“.

А Македонија је усрећена. И даље се зове Бивша југословенска република Македонија, а албански постаје њен други званични језик. Сорош је допринео таквом развоју догађаја у БЈРМ; између осталог, и спремношћу да покрене мултилингвалне студије на албанском језику, и подржи Шиптаре у њиховим захтевима.

„КОСОВАР“ СОРОШ

Сорош се од почетка залагао за отцепљење Косова од Србије. Један од кључних разлога је његова намера да комплекс рудника Трепча купи за 50 милиона долара – то јест, добије га на поклон, упакованог у причу о „отвореном друштву“ и са црвеном машницом на којој се вије црни орао шиптарског тероризма. Наравно, он је знао шта САД хоће на Косову. Још 2003. је говорио („Време“, 5. јун 2003.): „ЕУ треба да почне процес којим би се решио статус Косова. Овај процес треба да буде окончан признавањем косовске независности пошто претходно буду успостављене челичне гаранције за српску и друге мањине. УН треба да пренесу власт на грађане Косова с јасним циљем припремања Косова за независност. Србија, заузврат, треба да буде стављена на брзи колосек пута за Европу“.

Те, 2003, у пролеће, Сорош је дошао и у „сабљарску“ Србију, на чијем челу се налазио трагикомични постђинђићевски двојац Наташа Мићић–Зоран Живковић. У Београду се Сорош састао са Гашом Кнежевићем, ДОС-овим Доситејем, па су играли и тенис (Сорош је љубитељ тениса и скијања), при чему је Гашо био срећан што губи од таквог „хуманистичко-ренесансног генија“ какав је спонзор његове школске реформе. У Београду је овај србофил рекао: „Мој предлог о будућности Косова није уперен против Србије, већ говори о могућем бржем путу њеног прикључења ЕУ. А тренутак је одличан: Србија је задобила међународне симпатије својим одлучним акцијама после погибије Зорана Ђинђића. Србија би могла зајахати на том таласу међународних симпатија: избор је да ли брже или спорије. Верујем, истовремено, да не постоји могућност да Косово остане део Србије. Али, будимо реални, после свега што се догодило на Косову, оно не може да остане у Србији“ (Ако се неко сећа, то је доба у коме је Михаил Штајнер, специјални представник УН на Косову, говорио о „стандардима пре статуса“.) Од Сорошевих изјава се оградила чак и Наташа Мићић. Ограда је, наравно, била провидна, као завесица у тзв. „еротском“ филму.

На својој балканској турнеји, те, 2003 године, Сорош је делио обећања шаком и капом. Тврдио је да ће Хрватска у ЕУ 2007, Србија и Црна Гора плус Македонија и Албанија 2010, а Босна и Херцеговина и Косово 2015. Било је то доба самита ЕУ и балканских земаља у Солуну, с кога се Зоран Живковић вратио тврдећи да ћемо у Европску унију ући већ 2007. Сорош је тражио од Европе да „охрабри“ Балканце како би могли да издрже на путу „мукотрпних, али нужних“ реформи; тражио је и ревизију Устава Босне и Херцеговине, ради „веће ефикасности“ (то јест, централизације чији је циљ укидање Дејтонског споразума). Сорошева Међународна кризна група у Србији, на челу са Џејмсом Лајоном, здушно је подржавала ставове свог газде, трудећи се да Србе убеди да им Косово није потребно (јер је, наравно, потребно Сорошу, коме би Трепча била још један драгуљ у круни, круни некрунисаног „краља лопова“ званих „берзански шпекуланти“.)

РОМ СОРОШ

Сорош се у Источној Европи веома интересује за судбину Рома. Хуманиста, па то ти је! Али, увек има неких мргуда који кваре утисак о нашем филантропу. Један од таквих је и Срђа Трифковић, који Сорошову ромофилију објашњава другачије но што је прописано; рецимо, овако: „Расизам“ је стандардна Сорошова опсесија, али је имао проблем да га нађе у расно хомогеним источноевропским земљама. Ово је решено тако што је пронађена група жртава – Роми! „Ретке су мањине у Европи које су суочене са таквом друштвеном, економском и политичком дискриминацијом као Роми“, тврди Институт за отворено друштво. Бити “ромски активиста“ је постало уносно. Седамдесет најперспективнијих активиста је учествовало на конференцији „Роми у растућој Европи: изазови будућности“, која је одржана прошлог лета у Будимпешти. На њој, Сорош је најавио „деценију укључења Рома“.

На конференцији су дате препоруке које је можда написао и велечасни Џеси Џексон: прво обавезно и бесплатно предшколско образовање у расно мешовитим групама; друго – Роми асистенти у одељењима, посебно у предшколским установама; треће – антисегрегациона едукација наставника и школских управника; и четврто – интеграција ромске историје и културе у школске уџбенике на свим нивоима. Законски прописане програме афирмативне акције за Роме у средњим школама и на универзитетима су препоручиле делегације Румуније и Србије и Црне Горе. Што се тиче запослења, на конференцији су препоручене пореске олакшице за оне који запошљавају Роме и кредити са ниским каматама за Роме – власнике малих породичних предузећа. Делегације Чешке и Словачке су предложиле да владе резервишу одређени проценат грађевинских послова које финансира држава, за ромске грађевинске фирме. У области становања, постављени су захтеви за борбу против „расизма и дискриминације“, укључујући „легализацију картон-насеља“ и „једнак приступ“ општинским становима. На конференцији је закључено да борба против расне дискриминације Рома мора да се настави кроз доношење свеобухватних антидискриминативних закона, у складу са захтевима Директиве о расној једнакости Европске уније. Румунска делегација је захтевала да влада у Букурешту призна холокауст против Рома, тако што ће се јавно извинити и хитно донети закон о репарацији. Од Европске уније је затражено да Роми буду укључени у припрему, примену и евалуацију трошења фондова ЕУ на пројекте за Роме.“ Очито, Сорош ову групу користи за даље притиске на источноевропска друштва, убедивши их да су „расисти“.

СРБОЉУБ СОРОШ

Марта 1994. године, усред рата у Босни, а уочи напада НАТО-трупа на положаје босанских Срба (10-11. април 1994. године), „забринути“ европски интелектуалци упућују апел светској јавности, упоређујући „етничко чишћење које спроводе Срби“ са Хитлеровим злочинима и тражећи (гле, чуда!) бомбардовање србских положаја „ако се агресори не повинују овим захтевима после упућивања новог ултиматума, ограниченог на неколико дана“. Праотац „отвореног друштва“ и учитељ славног ученика, Карл Попер, био је први потписник апела. Били су ту, између осталих, и Данијел Кон – Бендит, Андре Гликсман, Бернар Анри Леви, Паскал Брикнер, Бернар Кушнер, Ежен Јонеско, Октавио Пас, Салман Ружди, Хенри Милер, Гинтер Грас, итд. И Сорош је потписао апел стотина „угледних личности“ Запада које су тражиле бомбардовање Срба у Босни. Касније је, у свом листу „Време“ у Београду, објашњавао зашто је то учинио: „Ја сам веома саосећао са страдањем људи у Босни и не одричем се суштине писма да агресију југословенске армије треба зауставити застрашивањем – бомбардовањем војних положаја. Потпуно је нетачно, то је искривљавање чињеница, да се у писму тражило бомбардовање градова, па самим тим и цивила. Иако се у потпуности слажем са поруком писма, мислим да сам погрешио што сам га потписао: овдашњу фондацију сам довео у посебну ситуацију. Било би политички мудрије да га нисам потписао, писмо би имало исти ефекат“.

Наравно, Сорош није човек од једног потписа. Он је имао читав план о томе шта учинити са Босном и Херцеговином: „Крајње је време да се муслиманске енклаве у Босни ставе под протекторат Европске уније, а НАТО овласти да свим неопходним средствима омогући приступ тим областима и градовима. Убеђен сам да би трупе НАТО наишле на сасвим незнатан отпор. Овакав начин хуманитарног деловања послужио би изванредно значајном политичком циљу. Наиме, тиме би било потврђено да је Европа спремна и на жртве, кад је на коцки очување битних вредности цивилизације“.

У Србији тог доба, међутим, Фонд за отворено друштво је функционисао, без обзира на Сорошову србофобију. Међу четворо првих извршних директора Фонда у Београду нашла се и Бека Вучо, бивша директорка Атељеа 212. У интервјуу за „Дугу“, на питање како Сорош помаже затвореним друштвима да се отворе, она је одговорила: „Отвара их тако што све финансира из сопственог џепа. То је новац који је зарадио он лично, не постоје други извори“. Тада је било проблема са радом, јер се Југославија распадала. Словенија и Хрватска добиле су своје испоставе Фонда за отворено друштво а београдска канцеларија је прорадила пуном паром тек 1992.

Међу првим пројектима Фонда била је помоћ „грађанистичком“ ЈУТЕЛ-у. Бека Вучо је то објаснила: „/…/ Одобрили смо нешто средстава за ЈУТЕЛ, али то је тада било веома мало. Помогли смо их касетама и опремом, а желели смо да за њих учинимо много више. Зато смо за помоћ ЈУТЕЛ-у одобрили знатно већа средства. Хтели смо да та средства пренесемо у Сарајево, али нам то због блокаде града није успело и сада тај новац у Београду чека да се пребаци ЈУТЕЛ-у када дођу боља времена“. Било је и других којима се помагало: “Много помажемо недељнику „Време“, Радију Б92, листу „Монитор“ из Црне Горе, Радио Панчеву и новинама „Панчевац“ /…/ Радио Б92 помогли смо набавком техничке опреме за просторије, набавили смо ЦБ за радио програм, недељнику „Време“ купили смо комби за дистрибуцију по Србији, ако је могуће и по Хрватској и Словенији, купили смо им ротациони папир и фото-лабораторију“.

Сорош је подстицао све што је било анационално у Србији – од „Београдског круга“ и његових издања до библиотеке „XX век“ Ивана Чоловића. Такође, веома се ангажовао у области кабловске ТВ; мрежа СББ је његова, и шири се свуда, упорно и систематично.

Наравно, у области образовања Сорош је желео највише – од вртића до Универзитета. Преко свог човека, Вигора Мојића, на време се инсталирао у Истраживачкој станици Петница (још деведесетих година XX века) где су могли да се прате млади таленти, и преусмеравају ка „евроатлантској“ будућности. Такође средином деведесетих година XX века, у неке школе у Србији и Црној Гори експериментално је уведен програм „Степ бy Степ“, иза кога је стајала Сорошова организација „Цхилдрен’с Ресоурцес Интернатионал“ из Вашингтона. Програм „за децу и породице“, „Корак по корак“, писало је у рекламном материјалу, „промовише имплементирање праксе осмишљене у систему образовања раширеном у САД, задржавајући традицију културе 19 земаља учесница“ (реч је о земљама Централне и Источне Европе и бившег СССР-а). Програм „Корак по корак“, по тврђењу његове „имплементаторке“ Пам Кахлин, био би најбољи ако се с њим почне од треће до пете године, да би касније функционисао и у основној школи. По њој, реч је о „програму демократског образовања“.

А после 5. октобра 2000. године на власт у Србији су дошли многи „сорошовци“. „Велики мештар“, који је финансирао „ОТПОР“ и друге НВО, довео је у Министарство просвете Гашу Кнежевића и његову помоћницу, Тинде Ковач-Церовић, који су кренули да руше образовни систем из корена. Основна идеја Гаше Кнежевића била је да је „просвета експеримент уживо, и да се све дешава у реалном времену“. Процес разарања школе је, доласком министарке Љиљане Чолић, делимично заустављен, али последице су остале: болоњизација српског универзитетског образовања, рецимо. Многи сорошоиди су сада на власти у Србији, а и њихови медији су на власти у Србији, и попут Б92, обликују свест и подсвест негдашњих земаља Светог Саве. Последице неће изостати. Једна од њих: 3. XIII 2008. „Блиц“ је објавио да је најутицајнија жена Србије негда марксољубива, а сад сорошољубива, Соња Лихт.

АНТИГЛОБАЛИСТИЧКА ЛЕВИЦА О СОРОШУ

Аутентична антиглобалистичка левица одавно је „провалила“ Сороша и његове марифетлуке. Њега као подршку „левичарима“ доживљавају само домаћи квазилевичари типа Соње Лихт и Жарка Кораћа. На сајту Мајкла Чосудовског, познатом „глобалресеарцх“, 2003. појавио се текст Карен Талбот „Џорџ Сорош, пророк ’отвореног друштва’“, који је потписник ових редова својевремено (2003.) превео и сад га доноси у целини, да се зна да је „цар го“. Ево тог текста:

„Џорџ Сорош је познат као филантроп – емигрант из Мађарске, заговорник људских права и „отвореног друштва“ и, сасвим случајно, финансијски магнат – један од најбогатијих људи света. Сорош је недавно критиковао Џорџа В. Буша устврдивши у чланку објављеном у лондонском „Фајненшл Тајмсу „да је политика администрације у Ираку „темељно погрешна и да се заснива на погрешној идеологији да моћ коју има САД истој даје за право да намеће своју вољу целом свету. Многи од нас у мировном покрету рекли би: „У праву је!“ Можемо постати склони да га хвалимо и верујемо да ова изјава потврђује да је Сорош заиста „добротвор“ – што је имиџ који он, узгред буди речено, пажљиво негује, нарочито кроз разне невладине организације (НВО). Чињеница је да многе непрофитне организације добијају новац од његових фондација зато да би обезбедиле такву перцепцију дотичног.

Али хајде да погледамо изблиза шта мотивише Сороша. Најл Кларк, у свом веома изазовном тексту у „Њу Стејтсмену√ (2. јун 2003.), истиче да је Сорош зарадио милионе „на слому монетарних система на Истоку 1997.“, и да је прошле године био на француском суду због финансијских махинација. У ствари, шпекулације у оквирима монетарних система су његов „модус операнди“ и ако исте долазе у сукоб са његовим ставовима против „тржишног фундаментализма“ а у корист „грађанског друштва“. Какве то има везе? Кларк нас обавештава да, кад је упитан за хаос који су његове шпекулације изазвале у економији Далеког истока, Сорош је одговорио: „Као човека који учествује на тржишту, не морају ме се тицати последице мојих акција”. Али све је то само врх леденог брега. Какве НВО је Сорош организовао и финансира? Ко су лидери ових групација? Кларк нас обавештава да су у организацији „Хјуман Рајтс Воч“, на пример, Мортон Абрамовиц, помоћник државног секретара САД од 1985. до 1989. задужен за обавештајно-истраживачку делатност, а сад члан Савета за иностране односе; Ворен Цимерман, бивши амбасадор, „време чији боравак у Југославији се поклапа са распадом те земље“; и Пол Гоубл, шеф одсека за комуникације „Радија Слободна Европа / Радија Слобода“, који је основала ЦИА, а који Сорош такође помаже”. Према Кларку, Сорошова Међународна кризна група поноси се таквим „независним“ луменима какви су бивши саветници за националну безбедност Збигњев Бжежински и Ричард Ален, као и генерал Весли Кларк, донедавно главнокомандујући НАТО-трупа у Европи. Потпредседник групе је бивши конгресмен Стивен Соланж, једном описан као „кључни израелски лобиста у областима законодавне тактике на Капитол Хилу“, и потписник, скупа са таквим ликовима какви су Пол Волфовиц и Ричард Перл, знаменитог писма упућеног председнику Клинтону 1998. са позивом да се створи „свеобухватна политичка и војна стратегија за обарање Садама и његовог режима“.

Толико о Сорошевом противљењу Бушовој политици у Ираку.

Има још! Ко су Сорошови пословни партнери у Групи Карлајл, једном од највећих светских приватних фондова који стиче лавовски део профита од војних уговора? Ту су, између осталих, бивши државни секретар Џејмс Бејкер, Френк Карлучи, бивши секретар одбране, Џорџ Буш Старији, и све донедавно извесни „рођаци Осаме Бин Ладена“. Кларк нам каже да је у Групу Карлајл Сорош уложио преко сто милиона долара.

Он такође истиче да „Сорош не мора бити, како понеко сугерише, потпуно плаћени агент ЦИА. Али његове корпорације и НВО су толико уплетене у експанзионизам САД да та уплетеност не може бити стављена под сумњу.“ То нас доводи до питања: зашто Сорош критикује Буша? Одговор је у томе да међу елитом моћника са Вол Стрита постоје извесне разлике у тактици, али не постоје разлике у коначном циљу отварању пута ка максималном увећању профита њихових корпорација широм света. Данас постоји темељно јединство циљева у наметању империјалне доминације САД и, у перспективи, покушај да се реши све озбиљнија глобална економска криза путем контроле над нафтом које има све мање, као и над осталим изворима енергије. Како то функционише кад је Сорош у питању? Како каже Кларк, „Сороша не љуте Бушови циљеви – ширење Паx Америцана и прављење света безбеднијим за капиталисте као што је он сам него сиров и трапав начин на који их Буш остварује. Начинивши циљеве САД тако провидним, Бушов ганг је направио кључни грех разоткрио је каква се игра игра. Годинама су Сорош и његове НВО радиле на ширењу граница „слободног света“ тако вешто да то скоро нико није примећивао. Сада је примитивац из Тексаса, са својом претерано ревносном бандом неоконзервативаца, успео да све то „дигне у ваздух“. Сорошов метод је употреба милиона долара, појединих НВО и „штапа и шаргарепе“ Стејт Департмента САД да би се сломиле стране владе које нису „добре за бизнис“ и да би се преотела имовина „несолвентних“ држава, а да при том опљачкани буду захвални због његове тобожње „добронамерности“ сматра Кларк. Узмимо, на пример, распад Совјетског Савеза. Кларк истиче да је „Сорошова улога била кључна: од 1979, он је достављао 3 милиона долара годишње дисидентима, укључујући пољску „Солидарност“, „По-вељу 77″ у Чехословачкој и Андреја Сахарова у СССР-у. Основао је први Институт за отворено друштво у Мађарској и убацио милионе долара опозиционим покретима и независним медијима. Привидно заузете изградњом „грађанског друштва“, ове иницијативе имале су за циљ да ослабе постојеће политичке структуре и прокрче пут за могућу експлоатацију Источне Европе од стране глобалног капитала. Сорош сада истиче, са себи својственом нескромношћу, да је он одговоран за „американизацију Источне Европе“.

У новије време, ту је случај Југославије. Кларк истиче: Југословени су остајали тврдоглаво отпорни и стално су на власт враћа-ли Милошевићеву Социјалистичку партију. Сорош је био спреман за изазов. Од 1991. његов Институт за отворено друштво усмерио је преко 100 милиона долара у кофере антимилошевићевске опозиције, оснивајући политичке партије, издавачке куће и независне“ медије попут Радија Б92. Тај смели мали студентски радио каквим га је представила западна митологија је у самој стварности био финансиран од стране једног од најбогатијих људи света за рачун најмоћније државе на свету. Када је Слобо коначно „зглајзнуо“ у току државног удара који је финансиран, планиран и изведен из Вашингтона, остало је само да буде изручен Хашком трибуналу који финансира Сорош скупа са познатим „заступницима људских права“, Тајм Ворнер корпорацијом и Дизнијем. Суочио се са тужбом за злочине против човечности, ратне злочине и геноцид, углавном засноване на анегдотским

Сорош није „хуманиста“. Он је један од кључних играча глобалног тоталитаризма сведочанствима (погодили сте чијим!) Хјуман Рајтс Воча“. Кларк је уочио даје, „после Милошевићевог пада, Србија под влашћу сорошовских реформатора“, постала мање слободна него што је била. Недавно ванредно стање, са хапшењем преко 4000 људи, од којих су многи ухапшени без оптужнице, донело је претње забраном политичких партија, укидањем критички настројених новина“. Ситуација је била тако вапијуће бесправна да су се огласиле организације попут комисије УН за људска права и британска хелсиншка група.

„Сорош је направио новац у свакој земљи којој је помогао да се отвори“. На пример, на Косову је уложио 50 милиона долара да би се домогао рудника Трепча, где постоје резерве злата, сребра, олова и других минерала за које се процењује да су укупне вредности око 5 милијарди долара. На тај начин је применио метод који му је донео велике ефекте у Источној Европи у којој је заговарао „шок терапију“ и „економске реформе“ да би се онда,са својим пајташима, устремио на плен, купујући државна добра по смешно малим ценама. У Мађарској, Сорош је добротвор Слободне партије демократа, која је применила класичну Сорошову врсту приватизације и економске либерализације која води ка све већем продубљивању јаза између богатих и сиромашних“, вели Кларк и закључује: „Сорошова стратегија ширења Пах Америцана разликује се од Бушове, углавном по својој суптилности. Али исто тако је амбициозна и ништа мање смртоносна“. Наравно, у случају Југославије „Сорошов приступ није добио довољан, па је огромна моћ армије САД убачена у игру“ Тако каже "globalresearch".

Дакле, илузије су нестале. Сорош није никакав „хуманиста“. Он је један од играча глобалног тоталитаризма.

Његови плаћеници то знају, али покушавају да нас убеде у супротно.

ЛИТЕРАТУРА

1. Владимир Илић: Фамилија, Конрас, Београд 2002.

2. Срђа Трифковић: Сорош и његови јањичари, (у књизи Владимир Димитријевић: Нови школски поредак, Легенда, Чачак, 2005.)

3. Your Enemy George Soros, Larouche PAC, Leesburg, Virginia, 2008–12–15

 Hector A. Rivas: George Soros: Hit–man for the  British Oligarchy

– Alexandra Perebikovsky: Does Soros Have a Drug Problem?

– Leandra Bernstеin: George Soros: The Forced – Open Society

– Alexandra Perebikovsky: The Case of Malaysia

– Ed Hamler: George Soros Buys the Nomination, Obama Borrows It

4. Executive Intelligence Reviеw, 33/2008. EIR News Service, Inс, Waschinton, DC

– Michаеl Steinberg: Nazi Collaborator Soros British Lord Behind Phony "Democracy" Movements

– Anton Chaitkin: Soros Man Is British Conduit to Obama

5. Душка Анастасијевић: Џорџ Сорош на Балкану: Косовски колосек, Време, 5. јун 2003.

6. Melissa Rossi: What Every American Should Know About Whos Really Running the World, Plume, 2005.

7. Др Уго Гауденци: Не пуца Гаврило, пуцају принципи, Европа нација, април 2006.

 8. Мецене: Ђерђ Сорос осваја Источну Европу: Нови светац нове сиротиње, Искра, 1. октобар 1993.

9. Београђанка на челу фондације Сорос, Искра, 1. октобар 1993.

10. Наука и фармерке, Искра, 1. октобар 1993.

11. Горан Чворовић: Џорџ Сорос пред судом, Вечерње новости, 10. новембар 2002.

12. Милослав Самарџић: Бивши новинари "Погледа", www.pogledi.co.yu

13. Џорџ Сорос: Залажем се за балканску економску заједницу, http.//www.nedeljnitelegraf.co.yu./arhiva/tgf340/soros.html

14. ТАНЈУГ: Сорош хоће да сруши Буша, Курир, 17. IX 2003.

15. Хрватска против Сороша, Експрес, 15. јул 2003.

16. Кони Брук: Државе се нуде на распродаји, Интервју, 25. фебруар 1995.

17. Соросеви адвокати из Америке послали командоса у Москву, Национал, 18. новембар 2003.