Приликом стварања успостављено је начело онтичке једнакости полова и њихове функционалне различитости. То начело је својим животом и учењем потврдиo Господ Исус Христос.То начело су поштовали и сви Његови апостоли. У aпостолској Цркви жене су цењене, али нису рукополагане за ђаконе, презвитере и епископе. Само су мушкарци били свештенослужитељи.

1. Апостоли

Рана Црква је препознала мушко апостолство као трајну вредност. Премда је било много жена које су играле проминентну улогу у Исусовом животу, апостоли нису после губитка Јуде ни помишљали да на његово место поставе неку жену. Св. Петар је предложио да нови апостол буде „од овијех људи” (Дјела апостолска 1,21). У оригиналном тексту заправо стоји: „од овијех мушкараца” („ēmin anrdōn”). Заиста су апостоли на место Јуде примили Матију „међу једанаест апостола” (Дјела апостолска 1,26). Да је Св. Петар рекао да избор треба да буде од „људских особа” („anthrōpous”), па да је изабран мушкарац, можда бисмо могли помислити да је реч о друштвеном обзиру или случајности. Али не. Реч је о намерном избору мушкарца. Апостоли су били службене вође Цркве и сви су били мушкарци (Дјела апсотолска 2,14; 5,12.18.40; 9,29; 15,2; Галатима посланица 1,17).

2. Епископи

У Новом завету спомињу се епископи или надгледници (еpiskopoi). Увек је очигледно реч о мушкарцима. Тако Св. Павле напомиње да епископ мора бити човек угледног понашања и муж само једне жене (Тимотију посланица прва 3,2). Та напомена је била умесна у то доба, јер су епископи могли бити и ожењени мушкарци, а постојало је још и многоженство. Тек је касније за епископе уведено правило да морају да потичу из монашког сталежа. То правило и данас важи.

3. Презвитери

У Новом завету не постоји разлика између епископâ и презвитерâ (presbyteroi). Разлика ће се појавити тек касније. Стога све што се у Новом завету односи на епископе, важи и за презвитере. А основно првило је то да је служба презвитера, као и епископа, резервисана само за мушкарце. Нема ни трага индиције да би презвитер могла бити жена.

4. Ђакони

И служба ђакона је резервисана само за мушкарце. Апостоли су тражили да се за ђаконску службу именују „седам поштенијех људи” (Дјела апостолска 6,3). Опет је реч о „мушкарима” („аndras”). Изабрана су седморица мушкараца (Дјела апостолска 6,5). Ђакони су очигледно били службене вође ране Цркве (Дјела апостолска 6,2-4). Међу њима није било жена.

5. Писци Новог завета

Међу писцима Новог завета нема ниједне жене. То вероватно није случајност. У то доба било је писмених жена. Дух Свети је надахњивао као писце само мушкарце да би се испоштовало начело мушког поглавништва успостављеног у Едену.

6. Свети Павле

Нaчело oнтичке равнопраности полова и њихове функционалне различитости поштовао је и Свети Павле. Он говори о женама као о помоћницима својим (Римљанима посланица 16,1-3.6.12; Филибљанима посланицa 4,2-3), пророчицама (Коринћанима посланица прва 11,5), особама које се „у јеванђељу трудише са мном” (Филибљанима посланица 4,3) и као онима које су онтички једнаке са мушкарцима (Галатима посланица 3,28). С друге стране, он учи о подређености жена својим мужевима (Ефесцима посланица 5,22-24; Колошанима посланица 3,18) и потреби искључивања жена из улоге ауторитативног говорења (Тимотију посланица прва 2,11-12; Коринћанима посланица прва 14,34-35). У aпостолској Цркви поштовало се начело успостављено приликом стварања, а поштује се и данас.

7. Закључак

Неколико закључака произилази из наше студије о служби жена у Новом завету. Исусово опхођење према женама било је на много начина социјално револуционарно. Он је одбацио превладавајуће предрасуде према женама. Подучавао их је као људске особе једнако вредне као и мушкарци, поштовао њихове интелектуалне и духовне способности, учио истинама Божјег царства и допуштао да га прате.

Жене су играле веома значајну улогу у Исусовој служби. Бринуле су о Његовим физичким потребама, пратиле Га на Његовим путовањима, а неке су Га следиле и до крста по цену живота. Показале су верност и преданост Христу и приликом укопа и васкрсења.

Упркос благочестивом опхођењу према женама, Исус није изабрао жене као апостоле, нити их је овластио да проповедају јеванђеље. Такав пропуст није уступак друштвеним обичајима, већ повиновање начелу о дистинктивним улогама мушкараца и жена успостављеном приликом стварања.

Апостолска Црква је следила модел којег је успоставио Христос укључивши жене да буду саставни део живота и послања Цркве. Жене су се прикључиле Цркви у великом броју, присуствовале богослужењима, организовале добротворни рад за сиромашне и болесне, подучавале вери, напорно радиле као „помоћнице” заједно са бројним мушкарцима у мисионарству Цркве и учествовале у пророчкој служби опомињања и охрабривања.

Премда су жене служиле у Цркви у многим виталним улогама, нема у индиција да су оне икада служиле као свештенице у Старом завету, односно као апостоли, епископи, презвитери и ђакони у Новом завету.

Црква је верна предању, па за ђаконе, презвитере и епископе рукополаже само мушкарце. Неки јеретици за те службе рукополажу и жене, кршећи начела Светог писма, којег се тобоже држе.