Ове године – 2017 – навршава се пет векова од почетка протестантске реформације. Јубилеј је прослављен у целом протестантском свету, а скромно и код нас. 1. Протестантска реформација
За почетак протестантске реформације узима се побијање „95 теза” на врата цркве у Витенбергу Мартина Лутера, које се збило уочи празника Сесвета, дакле 31. октобра 1517. Лутер је тим чином само хтео да изазове јавну расправу о одређеним богословским питањима (вредност индулгенција), али је ланац догађаја довео до велике реформације у западном хришћанству. Реформатори су били храбри и срчани људи. Износили су своја уверења и по цену живота. Попут хришћанских хуманиста, они су били ревносни читатељи Светог писма. Али док су хришћански хуманисти читали Свето писмо да би у њему открили културно и књижевно благо, протестантски реформатори су га читали да би у њему нашли Божју вољу. Рефоматори су желели реформацију унутар Цркве. Католичка црква није била спремна на брзе реформе, па су се морали одвојити од ње. Али нису сви. Лутер је молио Еразма Ротердамског да се прикључи реформацији, али Еразмо је то одбио. За Лутера, Еразмо је био кукавица. За Еразма, Лутер је био свадљивац. За Еразма, реформе су биле нужне, али реформација не. За Лутера, реформе нису биле могуће без реформације. Свако је био у праву из свог угла. 2. Протестантске струје Лутерани су сматрали да све што не противречи Светом писму може бити задржано. Зато су задржали неке украсе у црквама. Калвини су сматрали да све што није изричито наређено у Светом писму треба бити забрањено. Још радикалнији били су анабаптисти. Протестанти су сурово прогањани у католичким срединама, али у срединама где су имали власт они су прогањали католике и протестанте других уверења. Почели су верски прогони са свих страна. 3. Срби у доба нaстанка реформације Ми Срби смо имали других брига. Са падом Смедерева 1459. нестало је наше државе. Српски народ је био у кметском положају под Турцима. Они који се нису с тим мирили бежали су у Угарску. Али Турци су били у незадрживом походу на свим странама света. Султан Селим I је 1517. освојио Египат и погласио се халифом – поглаваром целог исламског света. Исте године босански фрањевци су се окупили у посебну фрањевачку провиницију Сребреничку Босну (Bosna Argentinea). Немају хрватску, него српску националну свест, a неки пишу и ћирилицом. Tурци серхатлије су 20-их и 30-их година XVI века пустошили пределе око Дунава. Султан Сулејман II Величанствени (Кануни) 1521. је освојио угарски Шабац и Београд. Српски великаш Павле Бакић је 1521. прешао у Срем. Стигао ја на будимски двор почетком 1526. и изложио турске ратне планове. Али није помогло. Сулејман II Величанствени је 29. августа 1526. на Мохачком пољу поразио угарске витезове (међу којима је било и Срба и Хрвата). Угарски краљ Лајош II (Лудвиг II) удавио се у потоку бежећи. Погинуо је и Матија – брат Павла Бакића и Павле Томори – калочки надбискуп и заповедник јужне границе. Султан је ушао у Будим и Пешту. Већи део Угарске потпао је под Турке. У расулу Угарске јављају се два претендента на престо: Јован Запоља, крунисан у Стоном Београду (Szkesfehérvár) и Фердинанд I Хaбсбуршки, крунисан у Пожуну (Братислави). Неке државе признају једног, а друге другог краља. Неки српски деспоти ратују за рачун једног, а други за рачун другог краља. Као цар се из народа јавља и апокалиптик Јован Ненад. Многи Срби се њему придружују. Престоница му је била у Суботици. Али цар бива убијен већ 26. јула 1527. Нестало је српске царевине. Павле Бакић и други српски деспоти настављају борбу против Турака, а и конкурентских угарских краљева. Надају се протеривању Турака и обнови српске деспотовине. Али последњи српски деспот Павле Бакић гине у боју с Турцима у Горајну код Ђакова у Славонији 9. октобра 1537. Његову главу је смедеревски бег Мехмед Јахјапашић предао свом сину, пожешком бегу Арслану да је однесе султану у Цариград. Нестало је и српске деспотовине и српских деспота. Цео XVI век Срби су провели дубоко у залеђини Турског царства. Колебљивци су прелазили у ислам. Ипак, вера је тињала. Чували су је неписмени и полуписмени свештеници. Народ се окупљао око цркава, многих и порушених. Народ је чувао веру у срцу и знао бар основне молитве, попут Богородице дјево. Реформација нас није дотакла, нити учене теолошке расправе. Били смо далеко од тога. Сачувало нас је усмено православно предање и вера у обнову државе. 4. Протестантизам код нас Протестантизам се појавио међу Србима тек у XIX веку у виду пијетистичко-баптистичке секте назарена. Секта се доста проширила у Угарској, а међу назаренима било је много Срба. Пojaвa нaзарена је пoдстакла Симу Maтавуља дa нaпише приповетку „Нoвоверци” (1893). Ускоро је Јашa Томић написao роман „Назарени” (1896), а одмах потом и памфлет „Паметно ’назаренство’: политичко-економска студија” (1897). На много начина, Јаша се трудио да разграничи оно што је добро у назаренству, од онога што није. Наравно да није одобравао назаренску еклисиологију, али јесте неке елементе назаренског социјално-етичког учења. Појава назарена је привукла пажљу чак и Јована Јовановића Змаја, који је препевао назаренску „Харфу Сиона”. Иако је то учинио из најбољих намера, наишао је на осуду православне јавности. У XX веку су се назаренима придружили и адвентисти. Прва адвентистичка „месна црква” код Срба основана је у банатском селу Кумане 1905. Адвентизам је данас најраспрострањенија протестантска секта код нас. После адвентиста долазе код нас баптисти, пентакосталци и други. Против назаренства су писали многи правослани богослови XIX века, укључујући Владимира Димитријевића. Против протестантског секташтва у првој половини XX века писали су Љубомир Ст. Митровић и Дионисије Милинковић, а у другој половини др Лазар Милин, Никола Антић, Владимир Димитријевић и други. Наравно, Срби већ вековима живе са протестантима других нација, највише са лутеранским Словацима, окупљеним око Словачке евангеличке цркве аугсбуршке вероисповести и калвинистичким Мађарима, окупљеним око Хришћанске реформатске цркве. Срби традиционално имају добре односе с њима, а посебно с евангеличким Словацима. 5. Закључак Настанак протестантске реформације је од великог културно-историјског значаја. Протестантизам је преобликовао верску мапу Европе и света. Неке од најмоћнијих држава данас имају протестантску већину. Али нас Србе он се није дотакао озбиљније, осим у форми секташтва, које се полако гаси. Наш избор је учињен одавно и није га могуће мењати. Идентитетски кôд смо добили још у преднемањићкој епохи он је наше трајно обележје. Библиографија |