Хоће ли Бугарска православна црква признати канонски непризнату Македонску православну цркву и постати њена матична црква?

Непризната Македонска православна црква (МПЦ) у писму упућеном Патријаршији у Софији затражила је да јој Бугарска православна црква призна аутокефалност, око које се са Српском православном црквом спори још од 1967. године.

Уколико би јој БПЦ признала аутокефалност, МПЦ нуди да јој БПЦ постане мајка црква. То писмо, послато у Софију у недељу, иако најављено у августу ове године, прилично је шокирало, како македонску, тако и јавност у региону.

Не мали број македонских медија оптужује македонског премијера Зорана Заева и епископа МПЦ Наума за бугаризацију Македонаца. Та се тема нашла и на насловним странама грчких специјализованих интернет портала, као што су „Православље“ и „Ромфеа“, који о МПЦ пишу као расколничкој и наводе да то што се догађа није случајно и да је бугарски патријарх Неофит још 2015. године у посету примио првог човека МПЦ Стефана.

Августа ове године, идеју да би БПЦ могла да постане мајка црква МПЦ изнео је игуман Манастира Бигорски Партениј у интервјуу за бугарски портал „Двери православља“.

Оно што се сада догађа преобликовање је проблема које је Балкан имао у доба распада Турског царства, каже за Спутњик верски аналитичар Владимир Димитријевић.

„Тада је у Македонији вођена велика борба за црквену јурисдикцију између Фанара (Цариграда), Бугарске, која је прогласила аутокефалност без одобрења Цариградске патријаршије, па је била осуђена због јереси и етнофилетизма, а Србија је такође имала своје интересе да би заштитила оно становништво које се осећало као српско. Тако да су ти јурисдикцијски проблеми постојали још у 19. веку“, објашњава Димитријевић.

Данашња Србија ослабљена је земља, налази се у окружењу НАТО-а и не може да одговори на све изазове који се пред њу постављају, наставља он. Православне земље, чланице НАТО-а, показују извесне претензије ка јурисдикцији СПЦ, каже Димитријевић и за то наводи примере покушаја Румунске православне цркве да наметне своју јурисдикцију у источној Србији.

„И ови подухвати везани за контакте између непризнате МПЦ и БПЦ очито имају неке дубље корене. Сматрам да БПЦ неће ићи на олако признавање аутокефалије МПЦ, јер знају да канонски то може да учини само СПЦ, пошто је јурисдикција над Македонијом њој припадала. Али ако бугарски политичари, који су везани за одређене НАТО интересе, буду подржавали тај пројекат, вероватно ће се и ту, можда, нешто променити“, каже Димитријевић.

За сада из БПЦ нема званичног одговора, као ни званичног става бугарских власти. Огласио се једино Андреј Ковачев, посланик Европског парламента из странке премијера Бојка Борисова, који је у интервјуу за бугарски дневни лист „Монитор“ рекао да је писмо МПЦ изузетно позитиван корак који би требало прихватити.

Он је писмо непризнате македонске архиепископије назвао револуционарним и додао да је то добар сигнал у изузетно повољном тренутку када је реч о македонско–бугарским односима.

Према Димитријевићевим речима, БПЦ неће начинити одлучне кораке ка признавању МПЦ, осим ако не уследи притисак званичне Софије. Црква је у Бугарској била под снажним државним притиском, каже он.

„Још за време комунизма, Бугарска православна црква била је потпуно умрежена са државним структурама. Чак 11 од 14 митрополита је, према објављеним архивским подацима, радило за тајну службу комунистичке Бугарске. Вероватно су те ствари на неки начин остале јер Бугарска православна црква није довољно материјално снажна, али њено понашање у данашњој Бугарској није апсолутно одобравање поступака власти, него једна пажљива и одмерена политика која настоји да сачува православни идентитет бугарског народа“, каже Димитријевић.

Овакав потез МПЦ може се тумачити и у светлу пресуде Европског суда за људска права из Стразбура, који је пресудом потврдио повреду верских слобода у случају Православне охридске архиепископије (ПОА), која је у канонском и литургијском јединству са Српском православном црквом.

Нехумани третман над митрополитом Јованом, првим човеком ПОА, превазишао је све границе, каже Димитријевић, а МПЦ је свесна да као непризната црква нема велики маневарски простор.

„Они очито не могу да се обрате Цариграду, јер знају његов став, са Српском православном црквом не желе да преговарају, па има је остала Софија као адреса којој се обраћају да би, на неки начин, компензовали оно што се десило пресудом суда у Стразбуру. Но, сматрам да су то узалудни потези. Ствари се морају решавати на канонској основи, на коју су и постављене. Једина је штета што се ту још додатно компликују односи између православних народа на Балкану“, каже Димитријевић.

Трагедија православних народа је у томе што су подељени, а потезима попут овог, који је повукла МПЦ, оне постају још дубље, закључује Димитријевић.

Спор између Српске православне цркве и непризнате Македонске православне цркве траје већ пола века, без изгледа да се реши у догледно време. Митрополит Јован, кога СПЦ признаје за канонског митрополита Охридске архиепископије, суочава се са прогоном и његов статус услов је који СПЦ поставља како би се преговори о статусу померили са мртве тачке.

То је био и став тадашњег председника Србије Томислава Николића, који је понудио своје посредничке услуге у решавању спора. Као посредници појављивале су се и Руска православна црква, као и Цариградска патријаршија.

Прошле године, званичници МПЦ покушали су да помере преговоре са мртве тачке. Они су присуствовали освећењу Цркве светог Јована Владимира у Бару и донели су, као дар, део моштију тог првог српског владара — свеца.

Митрополит МПЦ дебарско–кичевски Тимотеј није присуствовао литургији, али само његово присуство било је протумачено као крупан корак напред. Питање је, међутим, колико ће писмо МПЦ упућено БПЦ сада значити корак уназад.

 Никола Јоксимовић, "Спутњик"