УСПОМЕНЕ РАДОЈА ЈАНКОВИЋА

Србски официр Радоје Јанковић, близак организацији „Уједињење или смрт“, носилац низа значајних одликовања из балканских и Првог светског рата, био је послат у Русију 1916, да уручи одликовање које је Цару Николају послао престолонаследник Александар, и да учествује у пропаганди за србску ствар. Укључиће се и у формирању Српске доборовољачке дивизије у Одеси. (Податке о њему и његовој делатности добили смо љубазношћу Градске библиотеке у Чачку, која чува Јанковићеву оставштину, као и госпође Данице Оташевић; они су потпуно непознати нашој јавности.)

Сусрет с Царем Радоје Јанковић описује са пуно симпатија, гледајући у њему човека префињене душе који скоро да се снебива што је на престолу, а глас му је као „умочен у млеко“. Цар каже да ће србски орден поносно носити.

Када је избила револуција, Јанковић је и даље био у Русији. Влада фебруарских револуционара србске официре узима под своју заштиту, као савезнике. Иако је писац дневника највише узнемирен због суђења Апису и друговима, покушавајући да интервенише у њихову корист (касније ће због тога робијати у Пожаревцу!), он ипак прати шта се збива у највећој земљи на свету, па јула 1917. бележи да ухапшеног Цара Николаја одводе негде у унутрашњост. Извесно време, сретао се и са Керенским, кога овако описује: “Керенски је корачао брзо, носио је неку импровизовану униформу у знак главнокомандујућег војском. Палац десне руке заденут за блузу, чизме жуте, шапка нешто несразмерна која га је чинила комичним. Његов глас је тенор, пискав, крештећи. Кад говори он кара, праска, прети. Црвенило му удари у ионако црвено лице.., облива га зној и бес. Говори крећући се. Искорачујући напред, повлачећи се назад и окрећући се око себе. Његово око сева: жиле су му на врату набрекле, он шишти, сикће. Рекло би се да ће да заплаче. Керенски глуми. Беседа је морала бити написана и више пута прочитана. Његов језик не запиње. Њега служи реч и то реч смишљена и добра. Његове фразе сусочне и пуне државничке садржине. Керенски се представља као главнокомандујући, као диктатор и „таваришч“. Овај човек који је имао највећу популарност и сву власт у Русији није је никад употребио. Он није осетио шта је бољшевизам, он није ни знао ни одмерио шта је у суштини руска револуција. Он је једва 25. октобра 1917. тражио од Сопвјета републике дозволу да похапси бољшевике. Сутрадан бољшевици су га треснули о ледину, похапсили владу, а њега натерали у бекство у Европу.“

Неколико година касније, у једном накнадном запису, србски официр Керенског назива „највећим и најфаталнијим фанфароном каквог је историја забележила”.

Јанковић, у складу са упутствима надређених, настоји да одрже савезничке везе са Русима, без обзира што је Керенски на власти, а бољшевици припремају превратнички хаос. Схватајући да треба спасавати што се спасити може, наши официри чак усвајају револуционарни дискурс Фебруара, тврдећи да је србски народ, који ослобађа Јужне Словене, такође чинилац револуције. На великом скупу револуционара 20. септембра у Александријском театру Срби су посебно поздрављени: „Све ће дати, до последњег човека, да нас помогну”, бележи Јанковић у свом дневнику обећања која је добио. Излази за говорницу и каже: „Нико толико не осећа револуцију Русије као Срби и Југословени јер су трпели зулуме и трпе. Но надамо се да ће руска револуција добро свршити и да ће на крају крајева помоћи добровољце, да кад се пређу Карпати – пођу на ослобођење свијух земаља и заснују југословеснску републику као ученици руске револуције”.

Јанковић се, у име интереса Србије, среће са разним личностима бољшевичке револуције. Међу њима је и Троцки, кога овако описује: “Бело лице, дуга коса. Велико чело. Мачије око. Шораве усне. Црни танки обешени бркови. Шпицаста брада. Наочари. Тон говора пун, мек баритон. Без осмејка. Хладан, диктирајући тон. Нешто позе. Уморан. Ипак сигуран у оно што хоће. Зна куд иде. Неће у полемику. Политичар. Дипломата, дискретан и озбиљан. Ко зна колико куражан? Кад је рекао: „Ако савезници неће мир уз нас, онда ћемо правити мир с Немцима, што ће бити најгора ствар за све“, он прети. Моја брошура о Солунској афери била код Троцког на ревизији. Одобрена за штампу на енглеском и руском језику.“ Лењинова десна рука каже  да је „бољи сепаратни мир на рачун Русије, него рат до победе на рачун Русије“, најављујући тиме будуће преговоре у Брест – Литовску.  Када је Јанковић другом приликом питао Троцког шта ће бити са Србијом, овај му је, доктринерски, као да није знао да је ова балканска земља под страшном аустроугарском окупацијом, а њена власт и војска у у избеглиштву, рекао:„Подигните револуцију”. Овај фанатик „перманентне револуције“, на питање о ослобађању Босне и Херцеговине, каже:“Да Босна буде слободна треба ослободити и Индију.“, на шта Јанковић, видећи да су Срби остављени на цедилу, каже:“Јадна Босна. Јадни ми!“

После доласка Лењина на власт, Јанковић децембра 1917. године. Он пише да палата руских царева није оштећена у борби, него су је опљачкали револуционари. „Нагрнули су у подруме да испробају вина од сто година донета са Крима и Бесарабије. Пијани они су прошетали по горњим одајама где су госпостовали тирани и где се до октобра башкарио Керенски. Бољшевици су поштедели двор споља, али су га разорили изнутра. Најбогатији двор, најлуксузније одаје, најдрагоценије збирке уметничких производа изгажени су ногама пијаних војника Црвене гарде онда када од царизма није било ни трага;  кад је цела царска породица била у страшном Сибиру; кад су сви велики кнежеви били похапшени и прогнани”… У дечјим одајама „ормани са играчкама, пајаци, коњићи, кола, лоптице, све је то масакрирано и насилно здробљено. Са столичица и ормана згуљена је свилена тканина и однета. У соби руског престолонаследника радило је неко економско одељење Керенског. Он је крив што је ова ризница богатства оштећена. Његови службеници били су први који су начели народну својину у двору”, пише Радоје Јанковић оптужујући Керенског да је од многих просторија у Петрограду „нашао да је најбоље заседати по дворцу где је свака ситница мамила”. Керенски је уз то волео да се „башкари по царским одајама, свира на пијанину руске романсе и декламује Пушкина”. Поражавајућа слика револуције на сваком месту: све је било испревртано и изубаданао, а у „царским креветима пребивали су Некрасов и Коновалов”. Слично је било у собама царице Александре, „жутој соби”, билијар сали, собама принцеза Татјане и Олге, учионицама, тоалетима, са уметничким сликама, златним предметима, вазама, брокатним завесама које су исечене и однете, дрвеним гарнитурама…

Радоје Јанковић је сретао и Лењина, који је, по њему, отрован марксисмом, професионални револуционар који је, као и остали комесари, сматрао Русију последњом бригом. Јер, сви су они гледали само светску револуцију, а светлост им је долазила једино од марксизма:“Владимир Иљич Уљанов није био велики човек. Он је био само револуционар. Имао сам прилику  да 1917. и 1918. године слушам Лењинове говоре. Сви његови говори, све његово обилато писање имали су карактер не велике духовне, већ револуционарне делатности. Брже но ико, смелије но ико, некомпромисније но ико, Лењин је тежио примени интегралног марксизма у руској револуцији. Лењин је био пасионирани, рођени револуционар, за њега је раволуција ради револуције била животна визија. Лењин је био херој једне имагинарне реформе спровођене у мукама и крви једног сељачког народа, да би се коначно утврдило да су марксизам и комунизам смишљени противници слободног духовног човека. Совјетски комесари  сматрали су Русију последњом бригом. Они су видели светску револуцију. Њима је светлост долазила једино из марксизма.“

УТИСЦИ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА

Србски Јеврејин Станислав Винавер, рођак једног од вођа кадета у Фебруарској револуцији, био је у Русији, по задатку своје отаџбине, баш кад се револуција одвијала. Иако је био против бољшевичког терора, он није волео ни покрет белих, сматрајући их реакционарима који би да успоставе стари поредак. У књизи „Руске поворке“ Винавер је јасан:“Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу, на идеале, на социјализам, на бунт – и створили своје крваво и фантастично царство на најстрашнијој, најужаснијој лажи: да је бунт, да је револт, да је пролетерска диктатура, да је баш социјализам – она карикатура, онај њихов крвави ужас, који данас истребљује стотине хиљада људи.“

Као истински србски родољуб, Винавер ће касније уочити последице револуције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тада  тврди да су многи Хрвати постајали бољшевици да би могли да мрзе Србе које је Коминтерна прогласила хегемоним народом. У  свом тексту „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је 1924. године  о маскираној  србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, тих дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи србску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“. Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: “Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“. Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: “Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. 

МИЛОШ МОСКОВЉЕВИЋ О РЕВОЛУЦИЈИ

Млади србски научник Милош Московљевић, касније активиста покрета левих земљорадника, такође је присуствовао револуционарним врењима у Русији. Он је у то време водио дневник, из кога се јасно види какав је хаос владао у негда моћној земљи:“Број новчаница прелази 15 милијарди рубаља, више чак него за време Француске револуције. Ако овако економско растројство и немоћ потраје њена финансијска моћ неће се моћи дићи ни после рата, јер су фабрике уништене и престале да раде, и неће моћи подмиривати потребе у индустријским производима, који ће се морати довозити, за што треба плаћати златом (сад је златна резерва спала на 1.200.000.000 рубаља, а неће се имати шта извозити, јер је земља напуштена и запарложена, те за дуго времена једва ће моћи себе сама исхрањивати).“

Московљевић је био запањен дилетантизмом фебруарских револуционара, који су сматрали вишепартијски систем панацејом која ће решити све друштвене проблеме. Питао се како се може, пропагандом од два – три месеца, “толико настојавати на суверенитету и вољи народа”, “како се може ослањати на његово мишљење” јер народ “неће да гласа, не зна како да гласа, нити познаје партије и њихове програме”. Он је схватио да ће народ  подлећи дејству “рђавих, демагошких агитатора, који угађају његовим најнижим инстиктима”, па ће гласати “за оно што може донети пропаст земљи”.

Партијска демократија у земљи у којој таквог система није било значила је, по Московљевићу, “дати детету оштар нож да се игра с њим”. Партијски челници “не могу да се сложе и нађу начина да извуку земљу на прави пут”, надајући се да ће то да, пуким гласањем, “учине тамне масе народа”. После свега, у хаосу који долази, уочио је Московљевић, наступиће диктатура. Штрајкови су раздирали земљу, и никог није било брига за општи интерес. Московљевић бележи да је нарочито био штетан штрајк на железници: “Егоистични класни интереси одгурнули су у страну примордијалне интересе целе земље; железничари су као друмски разбојници. Напали на целу земљу, само да је опљачкају и себе задовоље, не обзирући се на грозне прилике у којима се она находи, и ноћас су отпочели штрајк.”

Видећи да бољшевици све чине да Русију лише слободе мисли и одлучивања, он је слутио какве ће то последице имати. У доба двовлашћа Привремене влада и петроградског Совјета, бољшевичка демагогија је у пуном јеку, о чему Московљевић пише: “Троцки с једне стране говори како влада пошто-пото гледа да одложи Уставотворну скупштину, зато иде у Москву да не би била под утицајем совјета, а с друге стране опет говори како се мора сазвати Конгрес совјета да замени Уставотворну скупштинy, која се неће моћи сазвати због војно-политичких прилика”. То јест, бољшевици, по Московљевићу, “на све могуће начине гледају да омету Уставотворну скупштину”. Главни циљ бољшевика је да Русија не остане у антинемачком фронту, па зато “гледају да што више оцрне владу и онемогуће Скупштину, да се докопају власти, и дочекају свога пријатеља Виљема” (немачког цара, нап. В.Д.)

Иако је мислио да су Лењин, Троцки и дружина дилетанти, Московљевић је ипак видео да су они способни да изведу преврат. У дневнику пише да су “пошто су припремили терен у пуковима, у току ноћи и данас постали господари ситуације: заузели станице (Финску и Московску), Народну банку, Телеграф, Телефон, Маријин дворац, одакле су избацили Предпарламент”. С тим у вези, он је у дневнику 25. октобра забележио: “Па ипак се деси оно о чему се већ толико дана говори, чега су се сви плашили, али нису веровали да ће да се оствари – данас, на дан Конгреса совјета бољшевики су узели власт у своје руке; све скоро мирно, без крви, јер је нису имали од кога узети, пошто власти скоро није ни било./…/ Крстарица `Аурора` стоји у Неви. По улицама мирно, нешто мање света; ретко кад прође војничка патрола, бог би је знао чија. Око подне су биле излепљене бољшевичке плакате, где јављају да ће ускоро власт прећи у њихове руке, позивају грађане да буду мирни, а они обећавају да ће строго одржавати ред и чувати од насиља и грабежи. Уопште организовали су се добро и много обећавају: брз и користан демократски мир, сељацима земљу, радницима контролу над индустријом. Главни им је штаб Смољни, где има много војске и митраљеза, а Зимњи двор је владин, али поједине трупе које су биле верне влади, чим су видели да бољшевики придобијају претежност, одмах су прешли њима. Такав је Рус – покажи му силу, песницу одмах је уз тебе!“

Између два светска рата, Московљевић сарађује са  Драгољубом Јовановићем и левим земљорадницима, а после рата са Титом и новом влашћу у Југославији, али, као и Драгољуб Јовановић, брзо бива одстрањен, јер су Броз и његови сарадници доследни ученици Лењина и дружине, који су користили „сапутнике“ док могу, а онда их пуштали низ воду. Поводом педесетогодишњице револуције у Русији, Московљевић је у свом дневнику записао: “Као присутник револуције у Петрограду нисам се могао сложити с радом бољшевика, као што се нисам сложио нити се слажем с радом њихових ученика – наших комуниста.“

         УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Краљ Александар Карађорђевић био је дубоко везан за царску Русију. Био је у Пажевском корпусу, имао је руског васпитача, надао се да ће се оженити великом кнегињом Олгом, ћерком Цара Мученика, а његова рођена сестра, Јелена, удала се сина великог кнеза Константина Константиновича, Ивана Константиновича Романова, кога су бољшевици убили у Алапајевску јула 1918, при чему је кнегиња Јелена месецима била у бољшевичком ропству, и једва се избавила. Зато је Александар свим силама био против Совјетског Савеза, који је срушио царску Русију; зато је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца примио много руских избеглица, који су одбегли од крвавог режима бољшевика.

Краљ Александар и Срби су увек остали верни успомени Светог Цара Мученика, па су и државну политику обликовали према томе. Милана Живановић о томе пише: “У периоду који је уследио након окончања Првог светског рата и трајао до почетка Априлског 1941. године, перцепција руског императора се најинтензивније развијала. Упркос нестанку руске царевине, стварањем Краљевине СХС очувана је дотадашња русофилска државна линија будући да су новом државом управљали династија Карађорђевић и представници елите Краљевине Србије попут Николе Пашића. Уосталом, краљ Александар је био питомац војне школе у Петрограду и са владајућом царском породицом је био повезан и преко родбинских веза. Успостављени су дипломатски односи са антибољшевичким центрима који су се борили против новог режима, чије су идеје (и реализација) друштвеног преображаја код српске елите изазивали страх од револуције. Тај страх је био повезан са бољшевичким паролама о светској револуцији, припремањем и убацивањем агената на територију Краљевине, њиховом унутрашњом политиком, као и са чињеницом да је кнегиња Јелена Карађорђевић била у бољшевичком заробљеништву. То су основни фактори који су одредили послератну антикомунистичку политику краља Александра, односно одбацивање могућности успостављања дипломатских односа са Совјетским Савезом. Притом треба нагласити и да је несумњив утицај имала и помоћ императора Николаја II Краљевини Србији током Првог светског рата.“  

Ипак, симпатије према Русима, макар и совјетским, остале су; у ваздуху су биле и левичарске идеје о револуцији као излазу из многих ћорсокака епохе. Дража Михаиловић је, после Првог светског рата, кажњаван јер је дизао здравицу револуцији у Русији, а Драгиша Васић је гледао своје „Црвене магле“ на обзорју епохе. Црнорукци, попут Божина Симића и Мустафе Голубића, Совјетски Савез су доживели као обновљену Русију с којом треба бити у савезу. За време Другог светског рата, многи обични Срби Стаљина су доживљавали као руског цара, а Титова пропаганда је, да би придобила нове борце, по Босни ширила гласине како се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком Светланом. Тито је 1948. годину искористио не толико за обрачун са Џугашвилијем, колико за борбу против србске русофилије. 

Ипак, љубав између два братска народа остала је и остаће док год будемо ишли путем предака, који су знали да је јединство нашег духа трајно и утемељено на Христу и Његовим вечним вредностима.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Зоран Спалајковић: Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића, www.27march.org/images/File/dr_miroslav_spalajkovic.pdf

2. Србија и руска револуција 1917. Нове теме и изазови. Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије,  ИНСТИТУТ СЛАВЯНОВЕДЕНИЯ РОССИЙСКОЙ АКАДЕМИИ НАУК,mgimo.ru/upload/iblock/844/Tematski%20zbornik%20radova%202017%20(2).pdf

3. Станислав Винавер, Руске поворке, Земље које су изгубиле равнотежу, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд 2015.

4. Милош Московљевић, У великој руској револуцији/ Дневничке белешке ( приредио Момчило Исић ), Институт за новију историју Србије, Београд 2007.

Извор: „Фонд стратешке културе“