|
 Феминистички теолози често наводе Павлово спомињање Јуније (Римљанима посланица 16,7) да би поткрепили своју тезу да су жене у апостолској Цркви имале водећу улогу. Текст гласи: „Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и прије мене вјероваше Христа.”
1. Тумачење „феминистичких теолога” Поводом овог текста један протестантски „феминистички теолог” егзалтирано је приметио да Андроник и Јунија „нису само апостоли, него истакнути апостоли”. У Римљанима посланици такве квалификације нема. Разлози су граматички и контекстуaлни. Наиме, Апостол Павле не каже да су они „знаменити апостоли”, него да су „знаменити међу апостолима”. Апостол Павле своје сараднике у Римљанима посланици 16. поглављу не назива апостолима. Није нимало вероватно да тако изнебуха назива Андроника и Јунију. Њих спомиње на крају писма где поздравља своје сараднике. Назива их својим „помоћницима”. Тако су названи Прискила и Акила (Римљанима посланица 16,3) и Урбан (16,9). Није нимало вероватно да Павле „знаменитим апостолима” проглашава Андроника и Јунију, који се нигде другде не спомињу, а да тако не назива Прискилу и Акилу, који се спомињу у Дјелима апостолским (18,2.26) и које он сâм спомиње на још два места у својим посланицама (Коринћанима посланица прва 16,19; Тимотију посланица друга 4,19). И Тимотија назива својим „помоћником” (16,21) Ако њега не назива апостолом, а упутио му је чак две посланице, није нимало вероватно да тако назива Андроника и Јунију које спомиње узгредно. У Римљанима посланици 16. поглављу Павле спомиње укупно 36 особа и ниједну не назива апостолом. Није нимало вероватно да само Андроника и Јунију назива апостолима и то још „знаменитим”. Своје сараднике обично назива „помагачима”. Тако назива Тита (Коринћанима посланица друга 8,23). Када тако спомиње Тита, коме је упутио читаву посланицу, мало је вероватно да „знаменитим апостолима” назива Андроника и Јунију, које узгредно спомиње. И Епафродита назива својим „помагачем” (Филибљанима посланица 2,25). Не чини се да су Андроник и Јунија по нечему значајнији од Епафродита, па да заслужују титулу „знаменитих апостола”. Павле спомиње Марка, Аристарха, Димаса и Луку као своје „помагаче” (Филимону посланица 23). Не види се по чему су Андроник и Јунија значајни од њих, па да заслужују титулу „знаменитих апостола”. Дакле, није нимало психолошки уверљиво да мимо сваког реда и очекивања Андроника и Јунију назива „знаменитим апостолима”. Таква тврдња не одговара ни граматици, ни књижевном контексту. То је пуко феминистичко фантазирање. Феминистички теолози погрешно тумаче Свето писмо у жељи да жени Јунији дају већи значај него што га је она реално имала. То је обично човекоугађачко додворање световном феминизму. Дакле, називати Андроника и Јунију „знаменитим апостолима” нема библијску основу, него је плод уподобљавања очекивањима световног феминизма. Напросто, апостол Павле Андроника и Јунију не назива апостолима, него само примеђује да су они „знаменити међу апостолима”. 2. Јересоначелница Елизабет Шуслер Фиоренца Прва која је изнела тезу да се у Римљанима посланици 16. поглављу Андроник и Јунија називају „знаменитим апостолима” била је феминисткиња Елизабет Шуслер Фиоренца (Elisabeth Schüssler Fiorenza, 1938). Тезу је изнела у књизи „За успомену на њу: феминистичка теолошка реконструкција порекла хришћанства” (In Memory of Her: А Feminist Theological Reconstruction of Christian Origins, 1983). Теза није плод било каквог напретка у библијском истраживању, него је плод феминистичке намере да се почеци хришћанства „реконструишу” у складу са феминистичким очекивањима. Проглашење Јуније апостолом мотивисано је жељом да се докаже да су жене пуноправно и једнако учествовале са мушкарцима у вођењу апостолске Цркве. Теза је спремно прихваћена у круговима „феминистичких теолога” не зато што има било какве библијске основе, него зато што пружа преседан за рукополагање жена за водећа места у Црквеној хијерахији. Али таквом тумачењу се опире и Свето писмо и Свето предање. 3. Правилно тумачење Природно разумевање израза „знаменити међу апостолима” је то да су их апостоли добро познавали. Да је апостол Павле хтео да каже да су знаменити апостоли, он би то тако рекао. Апостол Павле у Римљанима посланици 16 спомиње 36 имена и никога не назива апостолима. Међу осталима, спомиње Прискилу и Акилу (16,3), па и самог Тимотија (16,21), али их не назива апостолима. Ни писар Тертије себе не назива апостолом (16,22). Дакле, у Римљанима посланици 16. поглављу спомињу се 37 имена и нико није назван апостолом. Није психолошки уверљиво да Павле „знаменитим апостолима” назива Адроника и Јунију, који се иначе нигде другде не спомињу. 4. Новозаветна значења речи „апостол” Свето писмо не назива Андроника и Јунију апостолима, али их таквима назива Свето предање. То је оправдано, јер реч апостол има различита знањења у зависности од контекста. У Новом завету се израз „апостол” (apóstolos) употребљава за слуге Христове са различитим степеном ауторитета. Највише ауторитета уживала су Дванаесторица апостола. Они су имали јединствену улогу у сведочењу Христовог васкрсења. Због те искључивости, Св. Павле је морао да доказује свој легитимитет у апостолству (Коринћанима посланица прва 15,9-11; Коринћанима посланица друга 12,11-13; Галатима посланица 1,1.11; 2,9). Веома близу овог јединственог круга био је Св. Павле и његови сарадници у мисионaрству. У том смислу Св. Лука спомиње као апостоле Св. Павла и Св. Варнаву (Дјела апостолска 14,4.14). Св. Павле спомиње као апостоле себе и своје сапутнике Силвана и Тимотија (Солуњанима посланица прва 1,1; 2,7), Јакова брата Господњег (Галатима посланица 1,19) и можда друге (Коринћанима посланица прва 15,7). Реч „апостол” се у Новом завету користи и у смислу „посланик”. То је заправо основно значење те речи. Дакле, апостол је неко ко је послат због специфичне мисије. У том смислу, Св. Павле спомиње „посланика” Епафродита (Филибљанима посланица 2,25). У оригиналу, он је представљен као „нашега апостола” (apóstolon mou), у смилу „нашега посланика”. Тако Павле назива и „браћу” која су „посланици црквени” (Коринћанима посланица друга 8,23). У оригиналу то су „апостоли црквени” (apóstoloi ekklēsiōn). У том смислу Свето предање назива апостолима Андроника и Јунију. 5. Свето предање о Андронику и Јунији Свето писмо не назива Андроника и Јунију апостолима, али их таквим назива Свето предање. Али у њему такво титулисање има потпуно различит смисао од оног којег му дају „теолошки феминисти”. По православном предању Андроник и Јунија су припадали апостолима из круга Седамдесеторице. У том кругу ученика било је и жена. По православном предању, Андроник је рукоположен за епископа Паноније, а његова сапутница и помагач била је Јунија. Обоје су имали исцелитељске дарове и обоје су мученички страдали од многобожаца. Стога су обоје проглашени светитељима. Позивати се на „истакнутог апостола” Јунију да би се оправдало рукополагање жена за презвитере и епископе, плод је непознавање и Светог писма и Светог предања. Примарна одговорност за ту свесну манипулацију лежи на јересоначелници Елизабет Шуслер Фиоренци. Одговорност лежи и на њеним епигонима „феминистичким теолозима”. 6. Закључак „Феминистички теолози” не презају од грубог кривотворења Светог писма. Тако је феминисткиња Елизабет Шуслер Фиоренца тврдила да се у Римљанима посланици 16. поглављу Андроник и Јунија називају„занаменитим апостолима”. То није тачно. Не називају се тако. То кривотворење је мотивисано жељом да се оправда рукополагање жена за свештенице. Свето предање назива Андроника и Јунију апостолима, али у смислу оних који су послати да проповедају јеванђеље незнабошцима. Они су послати у Панонију, где су мученички страдали, па их се Православна црква молитвено сећа 17. маја (по старом календару), тј. 30. маја (по новом календару). Дакле, „феминистичка теологија” грубо кривотвори лик и дело Божје угоднице, мученице и светитељке Јуније. ____________ Kaлеб Росадо (Caleb Rosado), Women, Church and God: A Socio-Biblical Study, Loma Linda University Press, Riverside, California, USA, 1990, стр. 74: „Тhey were not just apostles, but stood out as аpostles of distinction”. Библиографија |
