НОВИ ДАНАК У КРВИ

Центар за социјални рад Звездара одузео је дете, шестогодишњу девојчицу, породици Тркуља.  Породица је за педесет дана само три пута видела своју кћи. Случај је опасан преседан јер је познато да све радње у вези са малолетним лицем морају бити искључиво у његовом најбољем интересу и на основу решења суда, које овде не постоји. Отац и мајка којима је кћи одузета нису судски лишени родитељских права.

Ипак, ма колико био застрашујући, нећемо детаљније писати о случају Тркуља, о коме је написан низ чланака на Интернету, па свако ко жели може да се са њим упозна. Судбина брачног пара са Звездаре повод је да се позабавимо широм појавом: претварањем Србије у ЕУ концлогор, у коме ће традиционална породица бити разбијена, а нови „данак у крви“ уобичајена појава, само због безумне јурњаве у бриселску клопку и преписивања туђих закона, непримерених како нашој традицији, тако и здравом разуму.

 Наравно, они који нам желе „ЕУ добро“ представиће ставове супротне својима као „мрачни фанатизам“, и указаће нам на то да су закони који штите децу тако што их отимају од родитеља донети у европским земљама „са највишим стандардом“. Па да видимо какав је стандард у питању.

 НОРВЕШКИ СТАНДАРДИ

Ирина Бергсет, Рускиња којој су у Норвешкој одузели децу, описала је свој случај као један од многобројних на територији европских земаља „са највишим стандардом“:“У Норвешкој постоји државни план, квота колико се деце одузима од родитеља. Органи социјалне заштите се чак такмиче ко ће боље да га испуни – то је својеврсно државно такмичење. Графици, дијаграми се објављују квартално – колико су деце у ком рејону одузели. Посебни агент организације Барневарн добија из буџета огромну награду за разарање породичног гнезда, за крађу потомства. То се догађа у свим скандинавским земљама. Притом, усвојитељ може да бира дете, као на тржишту. Борци за људска права из Норвешке озбиљно сматрају да је Берневарн корумпирани систем за трговину децом. Наслов у норвешким новинама гласи: ”Једна петина деце у Норвешкој већ је спашена од родитеља”.“                                                                   

Тако је и у напредној Финској.

 ФИНСКА УТОПИЈА

Фински политиколог Јоханес Бекман о стању у својој земљи пише: “Пошто социјалне службе декларативно тврде да је главни циљ њихове делатности добробит деце, а изоловати децу од могућих претњи треба треба максимално брзо, у многим земљама је дозвољено одузимати малолетну децу родитељима без одлуке суда, на основу субјективних процена представника старатељских органа. На пример, у Финској у закону о заштити деце пише да основ за одузимање детета може бити „забринутост радника социјалних служби“, то јест опет његово субјективно мишљење. Рецимо, ако родитељи не раде, то може да забрине социјалне службе, пошто родитељи који не раде нису у стању да на одговарајући начин издржавају децу. Али, ако родитељи раде, то такође може бити повод за забринутост социјалних радника, јер родитељи који раде немају могућности да посвете својој деци довољно времена.“

Наравно да у том лудилу има система.

ЗАШТО ВЕЛИКИ БРАТ УПАДА У ПОРОДИЦУ?

Новом светском поретку није потребна „класична“ породица, заснована на љубави родитеља и деце. Због тога породицу више не треба посматрати као компоненту културне традиције. Учесници породичних односа не би требало да параметре породичног живота схватају као нешто што се само по себи разуме, што проистиче из културне историје њиховог народа.         

прописују се законом, а индивидуалне посебности требало би да се формирају на основу документоване сагласности обеју страна (брачног уговора). У свету где је све мобилно и где не постоје чврсте везе, уговорна форма брачних односа чини се најадекватнијом. По овом моделу, породица је нешто слично заједничком бизнису. Главни циљ брачног уговора је да опише имовинске односе учесника, како ничија права не би била нарушена. Другим речима, уговор третира породицу као сферу сукоба интереса. Претпоставља се да уговор може бити раскинут, и на тај начин се унапред предодређује привремени карактер породице. Породица је нешто пролазно, другостепено у односу на „слободну индивидуу“.       

Овај модел представља потпуну супротност породици у традиционалном друштву. Таква породица је темељни елемент друштва. Она је свагда примарна, и човек који се одвоји од породице (од свог рода, народа) јесте бескореновић.                                    

У новом свету, породица се третира као зона ограничења индивидуалне слободе. Стога се мора надзирати да ли личност ова ограничења добровољно прихвата, како она не би прерасла у насиље. Само је спољашњи надзор државе у стању да спречи породично насиље, да не допусти да се могућност насиља оствари. Због тога се у неототалитарном систему појављује специјално законодавство, декларативно усмерено ка спречавању и профилактици породичног насиља, али са циљем разарања традиционалних породичних веза.

Са становишта глобалистичког неототалитаризма, најпожељније су оне породице чији чланови свесно одбацују традиционално уређење. Као такве, антитрадиционалне форме, појављују се везе хомосексуалаца. У хомосексуалној вези од самог почетка не постоје културни стереотипи породичног понашања. Код хомосексуалних парова, жеља да имају децу често се остварује посредством усвајања, што значи да се деца у таквим породицама од почетка налазе под спољашњом контролом. Најзад, хомосексуалац највише одговара пожељном лику новог човека и, према томе, велика је вероватноћа да ће се и деца из хомосексуалних веза васпитавати у „правилном” координатном систему. 

Неототалитаризам нужно долази до званичног признавања хомосексуалних „бракова“ и легализације усвајања у хомосексуалне „породице”. Пропаганда хомосексуализма постаје један од кључних момената неототалитарне идеологије. Мајка и отац су опасност за рођено дете, али два педераста (на грчком, „они који воле дечаке“) или две лезбејке су „нежни родитељи“. Како да не!     

ОТИМАЊЕ ДЕЦЕ РОДИТЕЉИМА И ОБНОВА ПАГАНИЗМА

Правни историчар Зоран Чворовић тим поводом каже: “Када посматрамо промене у сфери породичног права у савременим државама које припадају западној цивилизацији, не можемо да се отмемо утиску да присуствујемо ретроградном историјском процесу, који враћа државну регулативу у интимну сферу породичних односа, из које је она истиснута у хришћанској епохи, после проглашења Миланског едикта 313. године. Јер, у античкој држави су све стране људског живота, па и његов породични живот, употпуности били подређени интересу државе, због чега су били подвргнути њеном надзору. Васпитање није било ствар породице и појединца, већ полиса као надличног колектива. Према речима Фистела де Куланжа „држава је сматрала да њој припада сваки грађанин и душом и телом, па томе доследно хтела је да и тело и душу деце образује тако како би отуда имала што веће користи”. То потврђује и Плутархова белешка о томе да је „васпитање обухватало и одрасле. Нико није био слободан нити је могао да живи како хоће, него је, као у каквом логору, свако у граду имао строго регулисан начин живота и бављења задацима државе”. Између права савремене државе ЕУ типа да породици одузме децу и права спартанске државе да ликвидира за будућу војну службу физички неспособну одојчад Спартијата, не постоји никаква суштинска разлика. Формална разлика потиче од аргумената који служе да оправдају интервенцију државе у стварима који се налазе с оне стране свете међе породичног живота. Док је спартанска држава интервенцију у сферу приватног живота породице правдала апсолутизовањем интереса полиса, дотле се данас интервенција државе у сферу породичних односа правда апсолутизацијом најбољег интереса детета, чији тумач, као и у Спарти, држава, а не породица. Тек је хришћанство, на моралним рушевинама античког света, повукло јасну линију између приватне и јавне сфере, која одговара разлици између душе и тела. Па је, сходно томе, уређење породичних и родитељских односа, као део сфере приватних интереса, углавном оставила без спољне правне регулативе, препушатајући их моралном регулисању.“     

Ако све то знамо, треба добро да размислимо да ли свој улазак у неопаганску ЕУ хоћемо да платимо данком у крви. Ако не желимо да случај породице Тркуља постане наша свекодневица, потрудимо се да се укључимо у борбу за истинска људска права, бранећи, између осталог, њихово хришћанско утемељење.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Печату“ 24. новембра 2017.