ЕПИСКОПОЦЕНТРИЗАМ - О узајамном односу епископа, свештенства, архијерејског сабора и верујућег народа- Владико, благослови! Чињеница је да је црквени живот у нашој Цркви поремећен. Он није од јуче поремећен, али је од скора то изашло на видело, и то се морало показати. А показало се безаконим служењем Свете Литургије од стране појединих владика и њима наклоњених свештеника и јеромонаха.
Ја овде нарочито подвлачим да се не ради о „старом“ и „новом“ служењу, него да се ради о законитом и безаконитом служењу Свете Литургије. Изрази ''старо и ново'', имају призвук ''конзервативно и прогресивно'', па неупућене могу навести на погрешан закључак. Тим пре што не показују срж проблема. Они који не слушају одлуке Сабора јесу безакони људи. И то је изашло на површину задњих година. Можемо им бити захвални због једне ствари, а то је да су мобилисали наш народ који је до тада био у већини апатичан и према другим проблемима, од којих је екуменизам највећи, а потом и према појединим јеретичким ставовима, појединих епископа, међу којима Еп. браничевски Г. Игњатије, рекао бих, предњачи. Дакле, народ је мобилисан. Дошло је до одређеног трвења између народа и епископа. Погледајте колико је данас лепо овде бити, када је овде наш епископ – православни, заједно са својим народом. А недавно, на Томину Недељу, у манастиру Вазнесење на Овчару, окупило се велико мноштво народа, али владике није било. Зашто није дошао да буде уз свој народ... Јер би се осећао као што се безаконици осећају у друштву праведника. На молбе народа да се поштују одлуке Сабора, поједини међу епископима одговарају да су они народу Сабор. То је еклисиолошки погрешно рећи, зато што је канонима Свете Цркве прецизно одређен однос између епископа и народа, као и између епископа и Сабора. Ја ћу настојати да покажем, укратко, да епископ у својој епархији нема право да се сматра Сабором за свој народ. А да не говоримо о ставовима да епископа не може нико да суди и свргне; да не говоримо о ставовима епископа браничевског Игњатија да је он Христос. Рекло би се да је непогрешив, да је недодирљив. Наравно, желим да укажем пре свега на обавезу коју Синод има у чувању богослужбеног јединства у нашој Цркви, а то је по члану 70-ом, тачка 10, Устава Српске Православне Цркве. Употребљене су две речи: Синод је обавезан да бди и обавезан је да обезбеди богослужбено јединство. Ове две речи говоре да је богослужбено јединство нешто што мора постојати у Цркви. И због тога је чудно да онај који данас председава Синоду, а то је Његово Високопреосвештенство митрополит Црногорско-приморски Г. Г.Амфилохије, каже да у овом тренутку свако треба да служи како хоће. Он не обезбеђује богослужбено јединство. Напротив. Погледаћемо однос епископа и Сабора, и однос између епископа и народа Божијега, укратко речено; јер Црква се састоји од народа, епископа и свештенства, и Епископског Сабора. Епископ са народом (рачунајући његово свештенство) и област, чине епархију. Занесени чињеницом да је епархија Црква - Литургијска заједница коју облагодаћује - оцрквљује епископ, неки долазе до идеје да је епископ недодирљив, непогрешив, да је он апсолутан. Можда им у томе делимично помажу и канони Свете Цркве, јер, заиста, огромну власт они дају у руке епископу. Али, канони притом подразумевају савршене епископе - епископе који долично заповедају (како изричито говоре оци Сардикијског сабора). Све друге епископе (а то је оно што они превиђају) канони свргавају. Оног епископа који није достојан у својим заповестима, који не чува предање Цркве, не чува Догмате и Каноне, Свети оци налажу да буде свргнут. Чим епископ може бити свргнут, он самим тим није апсолутан, није недодирљив, није савршен и није Христос. Свети Јован Златоусти је говорио да Дух Свети не бира сваког епископа. Другим речима, бива да епископи изаберу епископа по својој људској вољи, договарајући се међусобно, али не и са Духом Светим. Постоје четири главне улоге епископа у његовој епархији. Његова прва улога је улога учитеља; друга улога је улога управљача – доноси одлуке управног карактера; трећа улога је судска – он суди и народу и својим клирицима, и четврта улога је свештеничка. Он као учитељ мора да учи благочашћу. Значи, мора да учи онако како је примио од Отаца. Друго, ако и учи исправно, његова власт учења није апсолутна и потпуна. Ово што ћу рећи можда ће некога и да зачуди: један епископ не може донети одлуку о јереси – о новој јереси. Одлука о новој јереси се доноси на епископском Сабору. Имамо сведочанство у 15. канону Деветог помесног Сабора, који говори да епископ који прекине општење са својим патријархом, уколико патријарх не проповеда већ осуђену јерес, него неку нову, ма колико она била видљива и уочљива, биће осуђен тај епископ иако осуђује наопако учење, али га осуђује без Сабора. Наиме, он мора кроз Сабор да провери своје убеђење да његов патријарх проповеда јерес. Ово стога што канони епископе на сабору посматрају као међусобне и предаваче и учитеље. Они су ту да се међусобно поучавају - да разабирају Догмате благочашћа. Значи, епископ без Сабора нема пуноћу власти учења. И даље, кад се ради о његовим судским одлукама, имајући у виду да су људи који су постављени за епископе често пута гневљиви (о чему говоре оци Сардикијског сабора), установљава се извесна корекција начела да онај ко поставља да тај и суди. Епископ своје клирике самостално поставља, али не може самостално и да их осуди. То је нарочито лепо одређено одлукама Картагенског и већ поменутог Сардикијског сабора, али и многим другим. Наиме, да би клирик био осуђен, нужно је да одлуку донесу најмање шест епископа и плус онај епископ који је надлежан за тога клирика, уколико се ради о свештенику, односно три епископа, уколико се ради о ђакону. Ниже клирике суди епископ самостално. Ово је одлука Картагенског сабора. Одлуке сардикијског сабора су још занимљивије. Оне кажу да је могуће да епископ због гневљивости донесе одлуку која није исправна. Да би се ово спречило захтева се да се омогући клирику призив на епископски Сабор, и док Сабор не донесе пресуду којом ће потврдити или преиначити одлуку надлежног епископа, тај клирик мора провести у дужном поштовању према своме епископу. Он не сме да буде дрзак, ни према одлуци, ни према самој личности свога епископа. Но, када суд донесе одлуку којом поништава одлуку надлежног епископа, овај је дужан да дотичног клирика прими назад у општење. Уколико не поступи по одлуци Сабора, биће он сам предат одлучењу. Овде видимо величину власти Сабора, а то је да епископа може и да одлучи. А да може и да га свргне, постоји безброј сведочанстава. Картагенски оци су тражили барем дванаест епископа да му суди. За свргнуће епископа је надлежан епископски Сабор. По нашем Уставу, у првом степену то је Синод, а у дугом степену то је Сабор. Одлука Сабора је коначна и извршна. То опет доводи у сумњу, али не само у сумњу, да је епископ некоме Сабор. – Није! Ваља погледати откуда то да неки други могу да свргну некога ко оцрквљује - облагодаћује одређен народ одређене области. И ево налази се решење и за то питање у канонима. Канон 34. апостолски, а затим и 9. канон антиохијски, и још и други многи, говоре следеће: Постоји посао који је од интереса једино за односну епархију. Те послове може самостално да обавља надлежни епископ. Међутим, за важније послове, послове ширег значаја, надлежан је цео Сабор. Та разлика међу пословима по важности, по значају, је оно што даје за право не само да се свргне епископ, него и да се провери његова пресуда против његовог клирика кога је он самостално рукоположио на службу. Управне одлуке епископа о питањима која су од интереса само за његову епархију (рецимо: питање оснивање новог манастира, или питање чувања црквене имовине која припада епархији) јесу одлуке којима управља тај епископ. Ове одлуке он доноси самостално, али за неке од њих (рецимо за ове које сам набројао) мора тражити сагласност од Сабора. На пример, када је у питању отуђење црквене имовине, он мора тражити, по канонима, сагласност епископског сабора. Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Г. Г. Амфилохије, тврди да Сабор, односно Синод, имају право да управљају имовином епархија. Е то је нетачно... Сабор при давању сагласности епископу да отуђи део црквене имовине не врши управну власт, него просуђује да ли се отуђењем крши канонско начело да оно што је једном постало црквено треба заувек да остане црквено. Поменуто просуђивање нам сведочи да епископ није апсолутни заповедник у својој епархији, него да је обавезан према канонима и према Сабору као главном чувару канонских установа. У супротном, доводи у опасност свој чин. Епископ као свештеник јесте дужан да поштује богослужбени поредак и јединство своје помесне Цркве. О томе смо говорили. У нашој Цркви богослужбеног јединства нема. Преостало је још да размотримо однос између епископа и народа. За почетак, као илустрацију, изнећу догађај из Новог Сада, када је владика Иринеј Бачки рукополагао једног мог пријатеља у чин ђакона. Рукоположење је извео, а потом питао народ да ли је достајан (тај мој друг) да буде ђакон. Наравно, народ је рекао да је достојан и све је прошло без проблема. Али, на ручку који је потом уприличен питали смо владику зашто је тако поступио и шта би било да је народ рекао, да већ рукоположени и постављени ђакон, није достојан. Добили смо одговор од владике да је он као епископ извршио испитивање и дошао до уверења да је мој пријатељ достојан ђаконског чина. А, ако би народ изјавио потом да није достојан, то би могло бити једино из злобе, а то се у Цркви никако не може узети у обзир. Ово смо потом испричали свештенику Момчилу који је врло емотивно реаговао и рекао да се владика поиграва са народом. Погледаћемо како у канонима стоје ствари, у погледу сукоба воље епископата и народа и то не при постављању ђакона, већ при постављању епископа. Дакле, ствар је много већег значаја. Картагенски оци су 50. каноном предвидели и одредили следеће: Уколико изабрани човек за епископски чин, пође у град у пратњи тројице епископа да буде рукоположен, па наиђе на негодовање и спорење народа (народ га из неког разлога неће), тада, Оци кажу, да би било неумесно да се он рукоположи без пристанка народа у таквој ситуацији у којој постоји спорење. Разлог је (ја тумачим) да епископ мора бити неоспоран. Оци налажу да се дозове још један или два епископа, па да у договору са овом тројицом, а пред лицем целога народа, истраже узроке томе спорењу. Наравно, да ли ће дотични од Сабора изабрани бити и рукоположен, зависи од резултата истраге епископа пред лицем народа који оспорава избор тога човека. Дакле, Оци никако не тврде да су они избором човека донели неоспоран закључак да он мора бити и рукоположен, него је воља народа, за који је он изабран да буде предстојник, једнако ваљана и у могућности је да одложи, а у зависности од разлога, чак и да спречи његово рукоположење у чин епископа. Овоме је сличан 18. канон Антиохијског сабора, који говори не о изабраном кандидату који треба да буде рукоположен, него о већ рукоположеном епископу, који је у немогућности да оде у град, односно у област за коју је рукоположен, јер га народ неће у том граду за свога епископа. Такав не сме да се меша у послове епархије у којој се налази и мора да чека одлуку Сабора о свом даљем положају. Другим речима, биће опет испитан разлог због кога га народ не жели за свог епископа; да ли можда народ има неки ваљан разлог који оспорава његову достојност да буде епископ. Дакле, и овде видимо исто што и код отаца Картагенског сабора – да је воља народа врло важна епископу за његово управљање и свештени опстанак. У прилог овоме говори и 6. канон Сардикијског сабора - и то први став овога канона. Он предвиђа следеће: Уколико народ једног дела једне епархије зажели да има свог посебног епископа (да не буде више под јурисдикцијом актуелног епископа), он сходно правилима не може добити свог посебног епископа без пристанка овог надлежног епископа. Међутим, уколико се дотични епископ не одазове да се изјасни о молби народа, па чак и накнадно позван писменима путем, тада ће се и без његове изричите приволе удовољити народу и дати му на том делу (епископије) епископ – заправо ће се установити нова епископија. До овога у пракси најчешће долази када дође до занемаривања тог дела народа од стране епископа од кога они желе да се јурисдикцијски одвоје и желе свог посебног епископа. За овакву ситуацију имамо пример епископа канадског Георгија и његове црквено-школске општине Нијагара Фаллс. Наравно, увек се ту крије и нека несагласност између народа и дотичног епископа. Шта можемо да закључимо из овога? - можемо да закључимо да народна воља не може бити предмет поигравања, нити а приори проглашена за злобу уколико је противна вољи епископовој. Али, ни народ не може своју вољу да исказује - да је намеће сам по себи (било нередима или неки други начин), него једино кроз епископски Сабор. Имамо пример: Свети оци Антиохијског сабора су забранили епископу који је остао без своје епархије да заузме престо удове епархије, макар био на то једногласно позван од целога народа дотичне удове епархије. Он то не може урадити позивајући се на вољу народа. Он једино може урадити то кроз Сабор. Никако другачије. Слично овоме говоре и канони Сардикијског сабора, који то жестоким казнама осуђују. |