|
Поштовано Уредништво Борбе за веру, Текст Владислава Ђорђевића „Како феминистичка штампа подбуњује жене“ који сте објавили 7.12. о.г. на вашем сајту (овде:) подстакао ме је да реагујем.
Почевши од наслова, па све до последње реченице, текст обилује неистинама, произвољним закључцима без праве аргументације, ослањајући се углавном на сопствене „изворе“ из неких других, сличних текстова истог аутора. Осврнућу се само на неке од „закључака“. Прва премиса која упада у очи је да је сва мејнстрим штампа у рукама „радикалних феминисткиња“ чији је основни задатак да „подбуњује“ жене против мушкараца. Њихова делатност, наводно, чини жене „бесним и револтираним“, па „бесне и огорчене жене сеју мржњу међу половима“ (!). Из ове констатације аутора провејава страх, страх од нарушавања постојеће „хармоније“ у којој мушкарцима у сваком погледу припада првенство, а у „страху су велике очи“. За то некога треба окривити - па аутору нису криве само „феминисткиње“ већ све жене. Али, „питање превазилажења ових неједнакости за жене је егзистенцијално питање, а не питање статусне утакмице. Отуда су за читав феминистички покрет постављени захтеви које аутор жели да оспори као захтеве неке радикалистичке „секте“ заправо круцијални захтеви, без чијег остваривања жене не могу реализовати себе као слободна и равноправна људска бића“. Затим почиње серија бриљантних „закључака“ - као прво, јаз у зарадама „wage gap“ (који В. Ђорђевић сматра аксиомом, јер постоји у свакој држави!) код нас је мањи него у европским земљама, што по аутору значи да је наше друштво „ближе феминистичком идеалу“. Дакле аутор се не би запитао, ако нема дискриминације зашто тај јаз уопште постоји, већ долази до невероватно бесмисленог закључка: да је тај „мали јаз“ крив за кризу брака и наталитета, јер „жене желе да се удају и имају децу са имућним мушкарцима“(!), који ће наравно да их издржавају. А пошто такве, пожељне мушкарце не налазе, не знају шта ће са мушкарцима који не зарађују довољно (тј. који не могу да их издржавају), па зато одустају од родитељства. Још једна увредљива и произвољна флоскула која вређа здрав разум. Статистика показује супротно: „Иако запослене жене у Србији имају више квалификације од мушкараца, жене зарађују 11% мање од мушкарца за обављање истог посла, или другим речима, жена сваке године ради 40 дана без плате“. Према другој ауторки, „у Србији је незапосленост жена у порасту у односу на незапосленост мушкараца. Према подацима Завода за статистику, у оквиру активног становништва, запослених жена има 32 %, док мушкараца има 49,3 %. Све више жена ради у најслабије плаћеним привредним гранама и услужним делатностима, уз раст јаза између плаћеног рада мушкараца и жена“ Незапосленост младих девојака до 24 године старости и њихов велики удео у структури незапослених лица је још једно питање које „стручно“ обрађује В. Ђорђевић: незапослена девојка „лако може да нађе љубав, да се уда“ па не мора ни да се запошљава, а и зашто би, кад може да нађе мушкарца да је издржава (!), а код мушкарца то није случај. Овде аутор јасно изражава своје сексистичке идеје, јер, чему образовање и труд око стицања знања кад је „решење“ једноставно: жена је овде сведена на појам удаваче. Што се тиче избора факултета, аутор је и ту „стручан“ у оцени да жене бирају факултете према сопственом интересовању, а не према потребама друштва (!) (као мушкарци) и то бирају лакше, друштвене факултете и нико им није крив што су им после плате ниже од плата мушкараца, а такође „раде мањи број сати, чешће одсуствују с посла, не раде ноћу, празником, на отвореном, киши и мразу, на висини и у осталим ризичним занимањима“, славодобитно закључујући да жене имају повлашћен положај у друштву. „Али и под претпоставком да се сложимо да жене бирају „пожељна“ занимања, и да им у том каријерном избору није на првом месту зарада, већ неке друге вредности и користи, поставља се питање зашто су сектори рада, у којима су мушкарци подзаступљени, тако ниско вредновани на скали друштвеног престижа, зараде и моћи, иако су према свом доприносу репродукцији друштва па и читавог система немерљиви (здравство, образовање, социјалне службе, услуге, трговина, итд.). Зашто је рад једне лекарке или учитељице, наставнице и сл., мање вредан од рада једног дилера аутомобилима или банкарског службеника?“ В. Ђорђевић затим „објашњава“ и разлог зашто је повећан број мајки које рађају у каснијим годинама живота (након 36) а не у млађим: то, наиме, није услед опште несигурности, незапослености, тешкоће у одгајању и васпитавању детета без решеног стамбеног питања, страха да се не изгуби посао итд, већ услед „радикалног феминизма“(!) И тако даље, В. Ђорђевић пише и о другим питањима која се тичу мушко-женске проблематике, при чему му не недостају теме, али му зато озбиљно недостају аргументација, компетенција и литерарне способности. За чуђење је зашто је „Борба за веру“ објавила (и објављује) текстове овог самопрокламованог социолога који се, уз то, усуђује да тумачи јеванђелске текстове, које једино свети оци Цркве православне могу адекватно протумачити. До сада сам „Борбу за веру“ сматрала озбиљним сајтом са пробраним и квалитетним темама, у виртуелном простору као једним од светионика у ширењу Истине православне и њеној одбрани од напада којима је изложена и споља и изнутра. Надам се да ћете озбиљно размотрити теме које овај аутор намеће и, истине ради, могу вам препоручити одличну књигу протођакона Љубомира Ранковића „Жена икона цркве и благо света“. Свако добро од Господа! Звездана Делић Београд
|
