Објављујући текст оца Никодима Богосављевића, чији рад на одбрани вере сматрамо више него драгоценим, поштујући његову спремност да се храбро суочи са изазовима екуменизма и модернизма, као и са савременим јересима, попут оне које прповеда епископ Игњатије Мидић, - желимо рећи да иако и сами поштујемо монархију као хришћански начин владања, ипак сматрамо да учење о стопостотном доласку руског цара није учење што се може доказати. Владика Теофан Нови Затворник је рекао да ће Бог послати Русији великог православног цара ако се руски народ покаје - у супротном, неће бити цара. Зато сматрамо да је једини пут за православне народе покајање. И другог пута нема. Свако друго уздање је странпутица од које се треба чувати.

Уредништво 

+ + +

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ЦАРЕБОРАЧКА, ПАПИСТИЧКА И ЈЕРЕС ЖИДОВСТВУЈУЋИХ

„Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7).

1. Дведесети век је век свејереси, јереси над јересима, јереси свих јереси – екуменизма.

Нимало случајно се јерес екуменизма појавила и почела ширити међу православнима, управо после „уклањања онога који задржава“, после жидо-кабалистичког ритуалног убиства Св. Великомученика Цара Николаја 2., тиме што је 1920. местобљуститељ цариградског трона митр. Доситеј објавио енциклику Црквама Христовим посвуда. Наиме, по својој суштини јерес екуменизма је цареборачка јерес.

Будући да Христос, као што Сам сведочи, није од овога света (Јн. 8, 23), онда ни Христови следбеници нису од овога света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 19). Црква Христова ни Православно Царство, којима је Христос Глава, дакле, нису од овога света. Црква и Царство су двоједна икона, као душа и тело, Небеског Јеруслалима. Православно Царство и Црква су оштро подељени, раздељени и несливни са светом, и њихова је мисија да читав свет, који је изван њих, преобрази у себе, у Царство и Цркву.

Екуменизам је, међутим, сав од света и сав у свету. Црква је по својој ипостаси и природи саборна, а васељенска, екуменска, само по свом административном устројству. Екуменизам, пак, као савез „цркава“, је и по својој ипостаси и природи и устројству свесветски, васељенски, али не и саборан, јер саборност подразумева истоветност истините вере, коју екуменизам не занима; њему је довољна спољашње, формално јединство у култу и администрацији. Зато екуменизму смета Цар, јер је он као икона Главе Цркве – Христа, чувар догмата вере и канонске свезе њеног јединства. Цар је чувар оштре границе између Царства-Цркве и света. И све док је Цар био на трону, екуменизам није могао да почне да укида и брише ове границе. Зато је екуменизам цареборачка јерес, јер не жели да се поново јави „онај који задржава“, већ жели да се оштре границе између Царства-Цркве и света укину, како би се Царство и Црква укинули и претворили у свет. Зато православни екуменисти – папоцезаристи затурају и не проповедају догматско богословље о свештеном царском чину и служби, чега је потврда савремено репринт издање Катихисиза Св. Филарета Московског, у коме је изостављен наведени део.

2. Екуменизам и папизам спаја цареборачка јерес и окренутост и укорењеност у свету, и проповедање земаљског а не Небеског царства. Папа Стефан 4. је 754. са Пипином Малим склопио уговор о оснивању папске државе, а финале цареборства и пуноћа папоцезаризма је била када је, поред легалног Цара у Цариграду (без обзира што је био иконоборац), 800. за цара крунисан Карло Велики. У Цркви не могу бити два Цара, као што не могу постојати два хришћанска Царства. Уместо универзализма хришћанског Царства успостављен је универзализам папске власти.

Екуменизам проповеда јединство „цркава“ у Христу, без јединства у догматици, а паписти исто то, само са јединством у папи. И једни и други ће уместо Христа дочекати и прихватити антихриста, коме ће папа, највероватније, бити лажни пророк.

Од Трећег Ватиканског концила паписти су прихватили протестантску догматику, еклисиологију и есхатологију, а са њима јереси пантеизма, апокатастазе и хилијазма. По узору на папистички Концил, од времена патр. Атинагора почеле су припреме за Велики Православни Сабор, који је одржан 2016. на Криту, а на њему прихваћени документи са свим наведеним јересима.

3. Екуменизам прихвата протестантску есхатологију хилијзма, хиљадугодишњег царства овде на земљи, која је у основи јудејска есхатологија „великог шабата“, тј. царства земаљског, и лажног месије, тј. антихриста. И паписти су прихватили јудејску есхатологију. Они са својом „старијом браћом“ чекају месију. Кога чекају, тога ће и дочекати – лажног месију, тј. антихриста.

4. Православни Цар је икона Христова. Јеврејски месија, антихрист је Христова антиикона. Зато ће и икона и антиикона претходити, као претеча и антипретеча, Христовом Другом Доласку. Долазећи православни Цар, који према савременим откривењима треба да буде и Патријарх, уништиће и искорениће у Православном Царству-Цркви све наведене јереси: екуменизам, цареборство, папизам и жидовствујуће.

Амин! Нека тако буде! Боже, дај!

Извор: http://nikodimbogosavljevic.com