Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадашњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему. Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925. и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:

“... После рата, годину, две, беше добро. Посао је ишао. Зарада прилична. Али једне јесени код мене поче нешто назад. Нема посла. Код других и некако, код мене никако. Слава за славом, иде Свети Никола, Божић се приближава, а муштерија слабо. Ниоткуд динар да дође. На два дана пре Светог Николе враћам се из вароши кући. Уз пут размишљам: шта да радим? Како ћу славу, Светог Николу да дочекам? Дођем кући, отворим врата од собе и видим своју жену са децом око мангала са распаљеним ћумуром, греју се и кувају нешто. Некако ми сви тмурни, невесели. Викнем мало у збиљи, мало у шали:

- Ајде, шта чекате? Што не чистите? Слава иде. Ајде, одмах сви на посао. Поњаве, јастуке, рогоз напоље - и истресите прашину. Собу опајајте, изветрите. Да буде чисто до довече. Имало-немало, слава мора да се слави.

Жена ме погледа мало чудно и нареди шта ће које дете да ради, а ја изађох на степениште и седох. Размишљам: шта сад? Где новац да нађем? Касније уђох у собу. Деца као деца - дигла прашину. Све изнели у предсобље, које је прилично велико. Само икону Светог Николе нису изнели. Рекох им:

- А што ову икону не изнесосте?

Узмем је ја, прекрстим се и кажем:

- Свети Никола, буди задовољан ако те са сољу и хлебом дочекам.

Пољубих је и изнесох и оставих на сигурно место. Опет изиђем напоље, али куда? У том, трже ме лупање звекира на капији. Приближим се и назрем кроз разређене даске неког непознатог, лепо обученог човека. Отворим и видим: непознат човек! Питам га:

- Кога тражите, господине?

- Димитрија, шнајдера тражим! Да ли си то ти, Димитрије?

- Ја сам, одговорих му с поштовањем.

- Дошао сам код тебе, одговори непознати господин, да ми сашијеш пар одела. Можеш ли? То ће ми требати за идућу суботу.

- Како да не могу, господине. Одмах ћемо отићи у чаршију, у мој дућан, да узмем меру и да изаберете штоф какав желите. Пођох кући да узмем капут, кад ће он мени:

- Знаш Димитрије, ја немам времена да идем у варош. Журим неким послом. Узми ти овде меру, а штоф узми црн, јер ми је потребан за празничне дане.

- Добро, господине, како ви желите!

Узмем му меру и кажем да дође на пробу, не ове већ идуће суботе. Он се сложи и изађох с њим да га испратим, и да му напоменем да да нешто пара унапред, јер немам ни динара за хлеб, а камо ли за цео пар одела. Одлучих се најзад и рекох:

- Молим вас, немојте се љутити, али ја немам пара. Ако је могуће... Ту ме он пресече и рече:

- Колико ти треба?

- Па, колико дате, рекох ја молећиво.

- Непознати извади кесу од коже и даде ми пет златних лира. По ондашњем кретању, лира се могла купити за 400-450 дин. Узех ја лире, а он ме упита:

- Је ли довољно, Димитрије?

- Уха, рекох ја, бин берићет врсн, што у преводу значи: Хиљаду пута да ти се врати.
Испратих непознатог доброг човека и вратих се у собу, дозивајући децу по имену:

- Видо, Слободане, узмите зембил и хајдете са мном у варош.

Деца се спремише овлаш, и са зембилом у руци, једно с једне, друго с друге стране мене, пођосмо. Купио сам шећера, бомбона, зејтина, брашна, тамњана, свећу и др. Деци ципелице, жени шамију. Сваком по нешто. Сутрадан повечерје. Гости долазе. Дан славе свечан. Другог дана већином старе жене и деца долазе.

Слава прође лепо. Сада на посао, Димитрије! Узмем штоф, скројим и сашијем, па чекам на пробу. Дође субота, господина нема. Недеља, нема га. Са сином наизменично дежурамо тако недељу дана, две, три недеље. Бринемо се: сигурно му се нешто догодило. Најзад, престадосмо да дежурамо у радњи. Прођоше два месеца, три, пола године. Њега нема, па нема. Најзад се одлучих и одох у наш еснаф и све испричах и затражих да ме они саветују шта да радим са оделом. Најстарији еснафлија, знајући моје стање, рече:

- Слушај, Димитрије, продај то одело, а ако он дође, ти реци да си га нама дао и надокнадићемо му све, а ако жели и ново да му сашијемо.

Тако и учиних. До дана данашњега тај се непознати добри човек не јави, а многе моје еснафлије, кад су чуле све ово, говорили су ми:

- Е, Диме, Диме, то ти се јавио Свети Никола, нико други.

Заиста Бог долази у помоћ кад изгубимо сваку наду, а од куда долази непознато нам је.

Вој. Јоцић (1968)