У том историјском тренутку у коме је режим више од хиљаду година стар доживео свој колапс, Владимир Иљич Уљанов, познатији по литерарном псеудониму Лењин, налазио се у егзилу у Цириху. Припремао се након ручка тог 15. марта по новом календару да крене ка библиотеци смештеној у старом граду када му је у собу улетео партијски саборац, Пољак, Мјечислав Бронски, и повикао: "Зар ниси чуо вести?! Почела је револуција у Русији!"

Наредног дана Лењин је писао славној револуционарки Александри Колонтај, древног украјинско-козачког порекла по очевој и финског по мајчиној страни, која се налазила у Стокхолму и тражио од ње увећано стварање револуционарног пропагандног материјала, агитације и борбе са циљем међународне пролетерске револуције и освајања власти од стране совјета радничких депутата.

"Ширите се! Отварајте нове секције! Пробудите свеже иницијативе, формирајте нове организације на сваком стратуму и докажите им да до мира може доћи само помоћу наоружаног совјета радничких депутата на власти!", писао јој је дан касније.

Био је одлучан да се што пре врати у Русију. Међутим, то ни изблиза није било толико једноставно колико се чини јер се налазио у Швајцарској и између њега и Петрограда лежало је земљиште Немачке и Аустроугарске које су биле у рату са том Русијом, са дугачким фронтом који је било немогуће прећи. Мора је контролисала Британија, руска савезница. Авион је предложен, али нијетада постојао аероплан који би могао да прелети ту дистанцу без заустављања.

Лењин је мислио да би можда могао да пређе Немачку помоћу шведског пасоша али нико од њих није знао шведски и ризик је био превелики. Почели су преговори са привременом владом у Петрограду да им се обезбеди повратак кући путем размене заробљеника али су се преговори отегли.

Коначно, швајцарски је комуниста Фриц Платен 31. марта обезбедио дозволу лично од немачког министра спољних послова путем амбасадара, да руски политички емигранти могу да пропутују Немачку и оду у Русију у запечаћеном возу састављеном од само једног вагона. Лењин је захтевао и одобрено је, да вагон буде заштићен од недаћа екстратериторијалним статусом.

Многи тврде да постоји велики број посредних и непосредних доказа да су Немци финансирали Лењинову политичку мисију, са циљем дезинтеграције руског отпора на источном фронту ширењем револуционарних немира. Ово је, наводно, било толико јасно да је привремена влада забранила бољшевике као политичку партију и издала налог за хапшење Лењина. Или то, или су хтели да се клеветом ослободе озбиљног такмаца у борби за власт.

Ми ћемо се држати тога, да су Немци ипак платили Лењина и финансирали бољшевике на њиховом путу ка слави, и то зато што је мање битно шта су Немци хтели, а много је битније шта је хтео сам Лењин и шта су хтели комунисти. О томе касније.

Било како било, 9. априла Лењин, његова супруга Надежда Крупскаја и други емигранти срели су се у Берну и група која је на крају бројала тридесетак људи укрцала се у воз и кренула ка специјалном који их је чекао у Готмадингену. У пратњи два официра немачке армије који су седели на позадини запечаћеног вагона, воз је путовао преко Франкфурта и Берлина до Сасница, одакле их је трајект превезао у Трелеборг. Затим су се регуларним возом превезли до Стокхолма те коначно до Русије.

Лењин и дружина стигли су 16. априла по новом календару, 3. априла по старом, у Финску станицу у Петрограду. Дочекан је уз звуке "Марсељезе"од стране радника, морнара и сељака, а свуда су се вијориле црвене заставе: ово је заправо сада већ био ритуал у револуционарној Русији, начин да се дочекају политички емигранти који се враћају кући.

Званично га је на станици примио мењшевички председник Петроградског совјета, али се он окренуо и почео окупљеном народу да држи говор о међународној важности руске револуције.

Рекао је тада: "Пиратски империјалистички рат је почетак грађанског рата широм Европе... Светска социјалистичка револуција је већ на обзору... Немачка кључа... Сваког би дана европски капитализам могао да се сруши... Морнари, другови, морамо се борити за социјалистичку револуцију, борити се док пролетеријат не оствари пуну победу. Живела светска социјалистичка револуција!"

Ово је било потпуно у складу са Априлским тезама које написао док се клацкао у возовима преко Немачке и Шведске. Није желео да се бољшевици уљуљкају, као остали руски социјалисти, са буржоаском Фебруарском револуцијом. Уместо тога, бољшевици треба да погурају социјалистичку револуцију радника и најсиромашнијих сељака. Желео је да совјети преузму власт од привремене владе, одбацио је парламентарну републику и тражио републику совјета радника и сељака читаве државе, одоздо на горе.

Априлске тезе су биле радикалније од свега што су бољшевици до тог тренутка причали и тражили, пошто су као и мењшевици веровали да је Русија спремна само за буржоаску револуцију; Стаљин и Каменев су преко штампе на пример подржавали привремену владу.

Шта више, Априлске тезе су биле толико радикалне да су их сви одбацили испрва, осим Колонтајеве; Борис Богданов их је назвао "бунцањем лудака". Лењин се њима приближио ставовима Лава Троцког који је већ био заговарао своју теорију перманентне револуције. Временом је почео да привлачи своје саборце на своју страну и на крају их је све убедио у моћ и спроводљивост тих идеја.

Данас је јасно да, без обзира шта је Немачка желела од њега, он није желео револуцију у Русији због Русије већ због Европе и света. Лењин је желео да руска револуција покрене талас који ће прогутати и ту Немачку која је платила његову; драге је воље прихватио преко потребне "денге", и искористио себичну жељу појединих берлинских кругова против Русије како би касније и са њима радни народ могао да се обрачуна.

Да све буде компликованије, ово се и десило, па су ускоро и Немачку почеле да потресају црвене револуције, а посебно је чувена била она у Баварској. Али, Немачку није прогутао револуционарни талас. Понајвише захваљујући изузетно моћној тамошњој средњој класи која је одржала стари систем.

(Ј. Г.)

Извор: "Телеграф.рс"