ЈЕДНА ПРЕДРАТНА ПОЛЕМИКА           

Живећи у време „толеранције“ и „екуменизма“, заборавили смо да је некад било много више слободе у изражавању свог мишљења и здравој полемици, чак и у области религије, где је данас, под надзором „Свевидећег ока“ билдербеговско-илуминатског, свака племика забрањена. Зато подсећао на једну такву полемику, вођену пре Другог светског рата, у којој је учествовао Владика Николај.

+ + +

Писмо Врховног Рабина

Поштовани г. Уредниче,

Божићни број Вашег цењеног листа донео је, под горњим насловом, одломак из једног предавања Преосвећеног Епископа Николаја у Америци. Несумњиво је ова прича имала да буде порука верског пастира својим вернима, о највећем хришћанском празнику. Велики ауторитет самога писца у нашем друштву, као и симболизам његових излагања имаће свој утицај на свакога ко је прочитао његов чланак. Стога сам мишљења да не би требало оставити без одговора поменути напис у коме се не можемо сложити са свима категоричким излагањима пишчевим.

Пре свега потребно је напоменути да су и пророци узели јагње као симбол благости и доброте за јеврејски народ, и да су непријатељи тога, који су му насртали на име и на веру, поредили са вуковима или лавовима. Пример је и доказ за то Јеремија гл. 10, ст. 17, где се Израиљ упоређује са јагњетом, а Асирци и Вавилонци називају се лавовима који гутају изабрани народ. Можда је и Хришћанство црпело ове симболе из Библије (Старога Завета) и дало своме Учитељу ово симболично име по примеру пророка који тако зваху свој народ.

Али шта ће болно осетити сваки просвећени исповедник Мојсијеве религије, читајући овај напис, то је, што се Преосвећени Епископ – који не би смео губити из вида најновија истраживања на пољу теологије – још увек држи учења старе протестантске школе Велхаузена и његових приврженика, по коме се Јеврејство, у Исусово доба, приказује као потпуно мрачна појава, да би из таквог мрака у што већем сјају постала нова наука. Према њиховом учењу, Јеврејство се тада изгубило у бескрајном формализму, њему је недостајала свест за више, божанствене идеје, оно се потпуно удаљило од науке пророка о човечанству, и његови су представници били само лицемери и лажљивци; они су, поред свирепог Ирода и обесног Римљанина, трећи у савезу – вуци који су прогутали Исуса. Г. Николај не мора знати наше талмудске списе да би из њих црпео знање и боље обавештење ко су биле старешине у Јерусалиму које он пореди са вуцима. У Талмуду су, на име, ти исти људи представљени као људи од високе моралне свести, који су, у етичком погледу, стајали на висини свога доба. По својој хуманости, преосвећености и правичности, и по концепцијама које су имали на свет и живот, они су били достојни следбеници пророка. То се, разуме се, не може тражити од г-на Николаја да зна. Али оно што мора да зна раде сами хришћански теолози. Када би Г. Николај, који зна енглески као свој матерњи језик, читао књиге енглеских теолога, не сумњам да би добио много бољу идеју о тим људима које поређује са вуцима и сигурно их не би ставио у исти ред са једним Идумејцем или са Римљанима. Нека би се бар Г-н Николај потрудио да прочита најновија дела хришћанских немачких теолога, па ће се уверити да је у својим назорима о тим проблемима прилично назадан.

Мени није до тога стало да водим диспуте са ученим епископом, кога, уосталом, толико поштујем. Што ме је скоро једино и навело да кажем своју реч, као представник једне вероисповести у нашој земљи, то је због тенденције чланка – Г-на епископа, која би могла имати немилих последица по вероисповест коју ја заступам и њене приврженике у нашој земљи. Нико то сигурно, не жели данас, поред других толиких брига које нас окружују. Г-н Николај, при крају свога чланка, поставља алтернативу или треба изабрати дух Јагњета или дух Ирода, Кајафе и Пилата. Они су – рат. Сви, дакле, они који не изаберу дух Јагњета тј. не исповедају Хришћанство, међу које долазе и Кајафа. Јевреји све се ти имају сматрати као рушиоци мира, као вуци, као људи који проповедају рат. Јевреји су према томе, поборници нереда, рата – а то ми, збиља, личи на средњовековне клевете противу Јевреја да су они доносили кугу, тровали бунаре, на клевете због којих су оно толико патили и писали крвљу многе стране своје историје. То ми, најзад, личи на сличне инсинуације, које се и данас јављају, с времена на време, у државама где се Јевреји не третирају као Божји створови и лојални грађани.

Када Преосвећени Г-н Николај проповеда, у Америци, на такав начин, царство Божје па и пише овако у нашој држави, мислим да ће тиме тешко допринети стварању царства Божјег на земљи, тога идеала свих вероисповести који им свима, мора, подједнако, лежати на срцу. А тај идеал може се постићи смао ширењем љубави, оне љубави која не зна за међе и границе и која обухвата све земаљске створове Божје. Сејање љубави а не мржње једне вере противу друге, то је, држим, крајњи циљ и животни задатак једног верског пастира који је на висини свога позива. И када тако чине сви представници широкогруде Српске православне цркве, са Његовом Светошћу Патријархом на челу – с правом се то исто очекује и од једнога од најпросвећенијих њених представника, од Његовог Преосвештенства епископа охридског Г-на Николаја!*                                                    

+ + +

ОДГОВОР ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА ВРХОВНОМ РАБИНУ*

Поштовани г. Уредниче, 

Поводом оног одломка мога предавања на американском универзитету у Принстону, што сте Ви изволели штампати у Божићњем броју „Времена", Врховни Рабин београдски нашао се побуђен да напише неочекивани коментар у Вашем листу од 15. јануара. У том свом коментару он 1. назива мене „прилично назадним" и присталицом немачке школе Велхаузенове; 2. брани Кајафу и остале фарисеје јерусалимске, који убише Христа, као људе ,,високе моралне свести", који су „по својој хуманости, просвећености и правичности, и по концепцијама, које су имали на свет и живот били достојни следбеници пророка"; и 3. види у мени некаквог противника Јевреја, који све Јевреје сматра Кајафама „рушиоцима мира, вуцима и т. д.", што све њему, Врховном Рабину, личи на средњевековне клевете против Јевреја". Тако је изволео Врховни Рабин прокоментарисати моју просту Охридску причу о вуку и јагњету. 

Одмах морам рећи, да ни у Америци нити у Лондону (где сам на King s College-у поновио то исто предавање) нико од Јевреја није дао тако крив и жучан коментар на моје речи као што га је дао Врховни Рабин у земљи СХС. Откуда долази таква беспримерна ревност Врховног Рабина у одбрани Кајафе и његове крваве клике, непојмно је. Мени је само познато из разговора са многим савесним и културним Јеврејима, да се и они ограђују од неправедних судија Христових и осуђују њихову тесногрудост и заслепљеност тежећи да издвоје народ јеврејски од оних који су га овда-онда водили и заводили странпутицама. Но почнимо из почетка.                      

Врховни Рабин назива мене „назадним" зато што се ја тобож држим Велхаузена, који је живео пре једног људског века, а не држим се двојице тројице његових аутора најновијег датума. Због тога ја за њега нисам напредан него назадан. Колико ја видим свет, модискиње цене напредност и назадност, према времену, а не мислиоци и учитељи вере. Иначе би се сви савремени филозофи, који се држе старога Сократа и Платона, сматрали назадним у философији. Велико је достојанство човека што будући физички ограничен временом и пространством он духом својим превазилази границе и времена и пространства. Но ако је Врховном Рабину баш драго да ме назива назадним с гледишта времена, онда ћу му ја рећи, да сам ја много назаднији него што он то мисли. Јер не само да се не заустављам на Велхаузену, једном добром Немцу од пре неких 80 година, него идем назад за пуних деветнаест столећа, и заустављам се баш међу Јеврејима, и то на једној малој књизи, званој Јеванђеље, и на беспримерној драми, описаној у тој књизи. Ту су књигу написали четири Јеврејина, из следбеника Христових. Зашто четири а не један или два? За сваки земаљски суд довољно су два сведока. Али по Божјем промислу ову су књигу написали четири сведока; дакле два пута више него што сваки земаљски суд тражи — да би људи лакше поверовали у истинитост сведоџбе. 

 Сва четири ова сведока, Јеврејина, описали су процес суђења Исуса Христа у Јерусалиму, које се догодило у време римског цара Тиберија, проконсулства Понтија Пилата у Палестини, галилејског тетрарха Ирода и првосвештеника Кајафе, зета Аниног.(Ако Врховни Рабин не жели да о овом процесу чита у Јеванђељу, ја бих га молио да прочита сјајну правну студију о томе др. Милића у Архиву за правне науке од прилике пре две године). Цео процес суђења описан је у Јеванђељу до појединости. Пре свега из тог описа види се да су фарисеји и књижевници покушавали више пута да Христа ухвате и убију, али нису смели од народа, „јер га народ сматраше за пророка". Какво је осећање било у народу, види се из овог случаја. Једном су старешине биле послале своје сопствене слуге да ухвате Христа. Слуге оду и врате се, па, побеђени појавом и речима Христовим одговорише старешинама: “Никад човек није говорио као овај човек." Другом приликом опет „народ хтеде да га учини царем", разумевајући очекиваног Месију као моћнога цара земаљскога - обично схватање Месије у Израиљу тога времена. 

Међутим старешине јеврејске засипале су га погрдним именима. И тако народ и старешине народне у Израиљу били су подељени у мишљењу о личности Христовој од самог почетка. Какву бих ја савест и памет имао да све Јевреје назовем Кајафама т. ј. убицама Христа? Но и све старешине нису биле једног мишљења. Једном на договору старешина о убиству Христовом угледни фарисеј Никодим устао је и рекао: ,,Е да ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и не дозна шта чини?" Другом приликом, када су старешине јерусалимске почеле немилосрдно гонити апостоле Христове, устане Гамалил, Павлов ранији учитељ и један од најугледнијих фарисеја и рекне на скупу: „Људи Израиљци, гледајте добро за ове људе шта ће те чинити. Јер пре ових дана уста Тевда говорећи да је он нешто, за којим приста људи на број око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше. Потом уста Јуда Галилејац у дане преписа, и одвуче доста људи за собом; и он погибе и сви који га слушаху расуше се. И сад вам каже: Прођите се ових људи и пустите их; јер ако буде од људи одо дело пропашће. Ако ли је од Бога, не можете га покварити: да се како не нађете као Богоборци". Значи, дакле, да је било разлике и међу старешинама и старешинама, као што је било разлике међу старешинама и народом. И ми хришћани не би били хришћани, кад не би умели правити ову разлику у оба правца. У своме предавању на Принстону ја сам правио ову разлику. Ја сам назвао вуковима Кајафу првосвештеника и његове сатруднике на убиству Христовом, исто онако као што сам тим именом назвао Ирода Идумејца и Пилата Римљанина. Врховни Рабин слаже се у осуди ове двојице последњих и назива их именима која; одговарају вучијем карактеру, на име „свирепи Ирод" и "обесни Римљанин". Али он би хтео да издвоји из ове компаније свога Кајафу. Међутим Кајафа је у истини играо главну улогу у гоњењу и осуди Христа. Он је рекао на скупу старешина: „Боље да један човек умре него да народ сав пропадне." Он је назвао Христа хулитељем Бога; он је са својима тражио лажне сведоке; он потплатио Јуду; он пледирао код Кесаревог намесника, да се Христос распне; и кад је уплашени и слабовољни Пилат прао руке од крви Праведника, он је подговорио народ да виче: „Крв Његова на нас и на нашу децу". Је ли могуће, да Врховни Рабин и овога човека ставља у ред људи „високоморалне свести", „који су по својој хуманости, просвећености и правичности били достојни следбеници пророка?". Како се може убица пророка ставити у једномишљенике пророка? Како се се Кајафа може назвати следбеником узвишеног Исаије, намученог за истину Јеремије, праведног Језекиља и неустрашивог Данила, који су у истини били као јагањци провидећи у далекој будућности долазак и страдања Јагњета Божјег? Са оваквом збрком моралних појмова да ли ће се сагласити ма који савесан Јеврејин? Рабин однекуд је стекао уверење, да је јагње симбол целог јеврејског народа, а не Исуса Христа, а да је Хришћанство по незнању „дало своме Учитељу ово симболично име по примеру пророка који тако зваху свој народ" т. ј. Јевреје. Живећи у том уверењу он се, наравно, револтира кад се неко дрзне, да у многовековној историји једног јагњећег народа открије и понеког вука. Он се позива на речи пророка Јеремије, који вели: ,,Израиљ је стадо разагнано /гл. 50. ст. 17./"- Из ових речи он је прочитао, да пророк назива цео народ израиљски јагњетом. И према овим речима, мисли он, Хришћанство је ,,дало своме Учитељу ово симболично име", т. ј. јагње. Ако се Врховни Рабин неће љутити, ја ћу се потрудити да му саставим списак и свију оних епитета, којим пророци називају народ израиљски, епитета који нису нимало јагњећи. У своме предавању о Христу као јагњету ја сам навео само неколико места из Новог Завета. Но кад је већ потргнут и Стари Завет, ја узимам слободу, да овде наведем пророчке речи великога Исаије: „Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би, и као овца, нема пред оним који је стриже, не отовори уста својих /53,6/". На кога се односе ове речи? Да ли на један народ или на једнога човека? Ако ли из Врховног Рабина говори његово родољубље, разберимо се, и упитајмо се још једанпут: шта је родољубље. Да ли је родољуб онај човек, који сматра, да су сви чланови његовог народа од почетка до краја историје добри и похвални људи, и да се ни о једном од њих не сме прословити ниједна реч осуде? Ја лично сумњам, да је то родољубље здраво. Мислим, да су људи с таквим родољубљем напакостили много и своме сопственом народу и човечанству уопште. И о томе сам ја држао једно предавање у Америци. Назвао сам га „Самокритика народа као један од моралних услова светскога мира". Или Врховни Рабин мисли, да сам се ја огрешио о верску толеранцију у овој земљи? Но мени је тешко и помислити, да он замишља верску толеранцију у држави Јужних Словена у том смислу, да ниједан хришћанин, био он православни или католик или протестант, не сме проговорити ниједну оштру реч против Кајафе и Јуде; и да ниједан Јеврејин не сме ниједну оштру реч проговорити против Вука Бранковића и Краља Вукашина; и да нико у Црној Гори не сме назвати Омер пашу вуком. Ако би то била толеранција, нека ми је дозвољено сумњати у толеранцију као неко велико благо и као неки подстрек ка напретку човечанства.   

Како је у овом погледу у другим земљама? У Њујорку је приказивана прошле године, и продужује се још и сада приказивати у биоскопу /два пута дневно/ као највећа и најуспешнија филмска ствар: Цар над царедима, којом се представља живот Исуса Христа. Шта би чинио Врховни Рабин, када би на том филму видео првосвештеника Кајафу с осталим фарисејима и старешинама јеврејским, представљене у страшним сценама крајње несавесности и лупештва? Вук је лепа и невина животиња, да би се Кајафа из тога филма могао с њим поредити. Да ли би он у име толеранције и напредности, захтевао енергично, да се такав филм одмах скине с позорнице? Међутим није ми познато, ни да је познати Врховни Рабин Вајз нити ма који други рабин у Њујорку чинио протест против тога филма. И ако сутра тај филм дође у Београд, да ли ће Врховни Рабин из Београда протествовати и захтевати од наше Владе, да се таква једна ствар из Америке /да ли „назадне" и ,,нетолерантне"?/ забрани у земљи С. X. С? Но са толико исто разлога он би могао захтевати, да се на Велики Петак забрани по црквама хришћанским читање Јеванђеља о суђењу, страдању, злостављању и убиству Христовом. И још више: да се муфтијама хоџама и имамима забрани читање по џамијама оних сура из Корана, у којима се износи Исус а укоревају његове неправедне судије. Шта би онда морали чинити лопови, фратри, пастори и хоџе? Свакако ништа друго него подносити Врховном Рабину на преглед беседе, које ће држати у својим храмовима, те да он прочита и оцени, да ли се у њима не осуђују они људи „високе моралне свести" из јеврејског народа, који распеше Христа; да прегледа и види, да ли се те беседе не противе Талмуду и Кабали.                  

Све оно што сам говорио о Кајафи и његовој дружини као људима вучје ћуди, ја нити сам говорио нити говорим о Јеврејима као нацији. Исто онако као кад бих осуђивао троваче Сократа што не бих ни по каквој логици, осудио цео грчки народ као народ тровача. Да су сви Јевреји Кајафа, то ја нисам ни рекао ни написао. Ко је од Срба икада то рекао или написао? Та реч, подметнута мени, у ствари први пут се чула у овој земљи из уста самог Врховног Рабина. Он је везао те две речи уједно. Још мање сам је рекао или написао, да се Јевреји, сви Јевреји „имају сматрати као рушиоци мира, као вуци, као људи који проповедедају рат, поборници нереда," и т. д. Можда су те речи изговорили неки други, који не умеју да деле бело од црнога, па су оне остале у памети Врховног Рабина, а ја и ако сам их чуо, нити сам их примио, нити у њих поверовао. Ко је могао слутити, да ће ма ко од Јевреја у свету идентификовати Јеврејство с Кајафом и његовим једномишљеницима? Ја сам уверен да се ниједан Италијан не би усудио да из националног поноса, брани Пилата, нити иједан хамит Ирода. На што бранити из прошлости једнога народа оно што се не да одбранита? Тај покушај чини једино Врховни Рабин, револтиран на мене због Кајафе. Како сам ја смео ставити у једну категорију „високо моралног" Кајафу са „свирепим Иродом" и „обесним Римљанином"? То је оно што је болно коснуло Врховног Рабина. То ће како он пише: „болно осетити и сваки просвећени исповедник Мојсијеве религије". У то је тешко поверовати. У Београду има доста просвећених Јевреја, којима је српски језик матерњи као и мени. Ја апелујем на њих, да пажљиво прочитају моју причу о вуку и јагњету. Учине ли то, ја верујем, да они неће у тој причи наћи све оно што је нашао њихов верски старешина, нити ће осетити оно што је он осетио. Један просвећен Јеврејин, као и сваки други просвећен човек, зна, да у прошлости свакога народа има свакојаких људи, има пшенице и кукоља. На што би се онда он срдио на некога, ко би указао поред пшенице и на кукољ у прошлости народа Јеврејског?                           

Најзад Вам морам признати, Господине Уредниче, да за мене остаје недокучива тајна, шта је требао Врховном Рабину, који ужива пажњу и пошту у круговима престоничким — шта је њему требао цео овај гротескни коментар, на моју просту и јасну причу о вуку и јагњету.                

И помоћу какве је вештине могао он пронаћи, да она моја прича "личи" на средњевековне клевете противу Јевреја, да су ,,они доносили, кугу тровали бунаре" и.т.д.? Ја то не знам. Нити пак дозвољавам својој машти, да ствара разне комбинације, које могу изгледати вероватне али не и поуздане. Ви ћете све то боље знати тамо у Београду. 
Како цела ова ствар изгледа толико страшна, да већ прелази у хумор, дозволите ми да завршим са једном хумористичком причом, коју сам чуо од покојног проте Ђурића.       

Седели смо једанпут више нас у друштву са симпатичним протом. У разговору рећи ће прота некоме од нас: ,,не дирај у мртву Јану, да не узбуниш цело село против себе!" Кад смо га питали, како је та изрека постала, прота нам исприча: 

У једном ужичком селу била нека зла жена Јана, која је целом селу додијала. Умре Јана, и остави после себе унуку. Из сличности или из поштовања према баби ова унука није дала никоме ни речи преке прословити о својој прамајци. Када би се неко усудио нешто неугодно рећи о мртвој Јани, унука би Јанина јурила по целом селу и викала, како тај и тај човек устао против целога села, и хоће село да упропасти. И село би се из досаде дизало, против таквог човека. Отуда изрека: „Не дирај у мртву Јану, да не узбуниш цело село против себе."         

Примите, поштовани г. Уредниче , уверење о мом истинском поштовању. 

Свети Владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички