Необично је то. Римокатолици, од Марије Терезије до Павелића, протестанти, попут Хегела, комунистички идеолози, попут Маркса и Енгелса, Србе увек виде као страно тело Европе

У својој новој књизи „Моћ и бешчашће“ приповедач и есејиста из Горњег Милановца, Миладин Ћосовић, запажа: „Енгелс је, подстакнут високим мишљењем Гетеа, Хајнеа и Хердера о српској народној поезији, почео да учи српски језик, али није одушевљен – у свему види „продужену руску руку и ништа више”. Енгелс је добро познавао српску историју, знао је за српску средњовјековну државу, знао је за све борбе Срба за слободу од отоманског зла, а ипак и он и Маркс подлегли су некаквим својим крутим етно-социолошким шемама о народима у Европи. Сврставали су их у двије групе: у првој су велики културни народи носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка (у којима ће по њиховом „научном” пророчанству најприје доћи до револуционарних промјена, у њима је пролетеријат најмасовнији), дакле, келтско-романско-германски народи западне Европе (Енглези, Французи, Нијемци), а од Словена једино Пољаци; другу групу чине, како пише Миладиновић, мање више „варварски отпаци народа”, а то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни, Грци, сви Јужни Словени, чак и Руси. Оба ова надмјена револуционарна теоретичара била су одбојно расположена према Србима и њиховој борби за ослобођење. Маркс је Србе убрајао у мале „закржљале, нужно контрареволуционарне народе без историје и историјске свијести, чија је једина судбина да нестану у олуји светске револуције”. Енгелс је с одушевљењем прихватио вијест да су Срби поражени у рату са Турском 1878. године. Писао је: „Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, најприје у своју хајдучку јазбину.” Као што се види, догмате Маркс и Енгелс омаловажавали су мале народе, одрицали им право на борбу за ослобођење, на самосталну државу, прорицали им нестајање са историјске сцене.“

Наравно, ово није оригиналан изум Маркса и Енгелса, него се они, суштински, наслањају на свог учитеља Хегела, који, у својој „Философији историје“, каже: „У Молдавији, Влашкој и северној Грчкој су Бугари, Срби и Албанци исто азијског порекла, под ударима и противударима народа остали су овде као сломљени варварски остаци. Ови народи су додуше створили краљевства и прошли срчане борбе с различитим народима; каткада су као претходнице, као посредник, ступали у борбу хришћанске Европе и нехришћанске Азије, Пољаци су чак ослободили опседнути Беч од Турака, а један део Словена био је придобијен за западни ум. Упркос томе, цела та маса остаје искључена из наших разматрања, јер до сада није наступила као самосталан моменат у низу облика ума у свету. Да ли ће се то догодити у будућности, то се нас овде не тиче, пошто у повести имамо посла са прошлошћу.“

Срђан Дамњановић о Хегеловом понижавању Словена каже: „Словени су уопште ратарски и нереформисани народ, неспособан да прихвати модерну идеју слободе. Историјски удес Срба лежи и у њиховом припадању византијском духу, који је дух ропства и насиља, биготизма и зверстава и као такав представља оличење свих страхота немодерног духа. По Хегелу, Срби спадају у „масу“ неповесних народа, суштински неспособних да пруже свој допринос у развоју идеје слободе, коју би својом делатношћу озбиљили у свету и тако себи обезбедили место у повести.“

Шта је узрок?

Мржња против Византије, која је западњацима увек била кост у грлу, јер су тврдили да је држава с високом културом која је трајала преко хиљаду година била легло тираније и варварства, пренела се на земље „византијског комонвелта“, међу којима су и Русија и Србија. И увек је Запад, римокатолички и протестантски, осећао нелагоду због присуства „бизантинаца“ на својој територији. Ћосовић, у свом дневнику писаном под бомбама, каже: „Световни и религиозни статус Срба Пречана погоршавао се, и од 1751. до 1753. године кренуо је велики талас исељавања Срба у Русију. Царица Марија Терезија исказивала је према Србима двосмислен став; у једном њеном допису писало је поред осталог „да је њезина жеља, да се заслужене српске привилегије чврсто држе и чврсто поштују, али, да им се веће правице не дају, него што су их већ добили и које су проведене јер колико је овај народ храбар и добар, толико је и врло лукав, те нажалост све више иште за себе”. О ставу ове царице Ј. Радонић у књизи „Римска курија…” пише: „Неискрена и подмукла, краљица показивала се према Србима као велик њихов пријатељ, али у дубини душе лежала је страховита мржња на ове, према њезином мишљењу, варварске шизматике. Јула 26. 1776. године писала је она Пију VI како се свом снагом труди да спроведе унију међу Србима.”

Павелић је православне Србе у Хрватској сматрао за страно, антикатоличко тело, које треба уклонити из народног организма. НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која брани исту од „варварског Бизанта“, то јест Балкана. Пре но што је стигао у Загреб, папа Бенедикт се сећао хрватских кардинала Шечера, Кухарића и Бозанића, који су му стално говорили да Хрватска није Балкан, него Средња Европа. И усташе су Хрватску издвајали из области Балкана: у интервјуу шпанском фашистичком листу „Arriba“ датом 26. маја 1943, Павелић каже: „Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до границе Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе“. А усташки идеолог, свећеник др Иво Губерина, усред рата понавља поглавникове идеје: „Уништен је бизантско-православни притисак на Хрватску и створена је могућност да Хрватска заигра улогу предзиђа Еуропе. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ЈЕДИНА ДРЖАВА СА КАТОЛИЧКОМ ВЕЋИНОМ НА БАЛКАНУ. ЈЕДИНА ВРАТА КАТОЛИЦИЗМА НА БАЛКАНУ. Не само то. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ДАНАС НАЈЈАЧИ БЕДЕМ СРЕДЊЕ ЕУРОПЕ“.

Необично је то. Римокатолици, од Марије Терезије до Павелића, протестанти, попут Хегела, комунистички идеолози, попут Маркса и Енгелса, Србе увек виде као страно тело Европе.

Зато је наша судбина да остајемо сами. Ћосовић се нашем самотништву чуди и тешко му је због њега управо 1999: „Ово је, чини ми се, седми путу двадесетом вијеку да нас туђини бомбардују: чинили су то Аустроугарска у Првом свјетском рату, Хитлер и Мусолини, затим неколико пута наши ратни савезници. Данас нас бомбардују обје стране: земље чији смо били савезници или противници у два свјетска рата. Не бомбардује нас Русија, али нас је издала. Јевреј Козирјев, који је у дилу са америчким јеврејским лобијем, диктира политику Русије према Србима. Данас немамо савезника, данас смо ојађено сами. Шта у овом рату бране Срби и Црногорци? Отаџбину, суверенитет, достојанство, слободу? Фино звуче те ријечи, пуне су значења, али губе смисао ако је та борба унапријед изгубљена, ако су жртве узалудне. Отаџбина је географски појам и није изнад народа, животи народа су важнији јер нас је мало, шачица. Одумирањем нас нестаје. Зар и да у унапријед изгубљеном рату залудно гинемо? Јутрос је грануло сунце, небеска модрина бескрајна. Бог се смијеши напаћеном српском народу. Више бих волио да су Срби срећни па макар такви Богу не били интересантни. А можда би Богу срећни Срби били милији?“

Били бисмо срећни да можемо да живимо у миру. Али, не да нам се. Наши непријатељи нас мрзе без обзира на сервилност домаћих „елита“. Чак и кад бисмо се сви одрекли себе, не би нас прихватили – због наших светих предака, који су Западу толико пута до сада били трн у оку у остварењу својих мрачних циљева. Зато нам је остало само једно: ићи путем Богочовека, који је описао Шантић у свом сонету „Ми знамо судбу“.

Извор: "Стање ствари"