РОДНА РАВНОПРАВНОСТ И ПРОПАГАНДА ХОМОСЕКСУАЛИЗМА                  

Пред читаоцем је текст настао уочи доношења Закона о родној равноправности припремљеног за усвајање у 2018. години и низа пратећих докумената чије ће последице по нашу, ионако разорену породицу, бити огромне. С обзиром на чињеницу да се ово питање поставља са свом оштрином на нашем терену, а да већина читалаца није довољно упућена о чему је реч, он има за циљ да грађане обавести о најстрашнијем насртају тоталитарне власти на породицу, који се може поредити само са комунистичким ударцем на духовне и породичне вредности.

Јер, данас су на власти (макар веронаука била у школама), следбеници „дебелог мртваца Гроза“ (како је Владика данило звао Тита ), који Србију воде у лаж звану Европска Унија ( Владика Николај је Европу без Христа звао Бела Демонија), као што су је некад звали у лаж звану „бескласно друштво“.                           

Сада се, уместо комунизма, Србима намеће хомосексуализам, и то под видом приче о „родној равноправности“, чије су пропагаторке код нас, као што видимо, „ЛГБТ активисткиње“. (http://borbazaveru.info/content/view/10261/1/).

Мој пријатељ, Бранислав В. Вујић, каже због чега је тако у једном од електронских писама које ми је послао:

 „Поштовани господине Димитријевићу, 

недавно сам погледао, на »јутјубу«, Ваше одлично предавање о порнографији и „смрти Србије“ и само бих приметио нешто што има везе са оним о чему сте говорили. 

Не постоје хомсексуалне везе без секса, док се хетеросексуалне везе одржавају и без њега. Хомосексуалне везе нису искрено емотивне, него пожудне, ситносопственичке, хедонистичке и потрошачке. Оне пре свега, својом развратношћу проширују поље потрошње, а оно се шири тако што разара све што је препрека слободном кретању капитала, па тако уништава и породичне односе. При том – пропагандно – мења (изврће) систем вредности, као и критеријуме службене »нормалности«. Зато ЛГБТ парове не можемо да третирамо као »равноправне«, нити смемо дозволити да усвајају децу. Бити родитељ више је од поседовања детета као »људског капитала«. Уверен сам да они нису у стању да се издигну изнад тога. Овакав дух тренутно доминира у међуљудским односима производ је глобализације, ширења (и по површини и у интензитету) капитализма, односно прогресивног јачању техничког система. Двадесети век је иза нас не само хронолошки, него сâмом природом промена које су се догодиле у последњих двадсетак година. Реч је о »пресецању свих корена«, укидању сваке поуздане »референтне тачке«, потпуном искорењивању људи из заједнице и изоловању (индивидуализацији) појединца у друштву. Двадесет и први век је убрзано испуњенавање нашег свакодневног живота »новом геометријом«, која је у стању да ефикасно сузбије спонтани револти незадовољних маса, сузбијем сваког облика спонтаности.  Док се једни боре за опстанак, Запад и даље вредно ради на томе да нас доведе до »краја историје«.Теза о»крају« је подстакнута њиховим уверењем да треба и да је могуће историју превести у биологију. Данас историја окреће главу од себе, и фокусира се на питања која припадају другим областима, не на питања везана за организацији нашег свакодневног живота, него на она о животу као таквом. Решева проблеме које оптерећују савременог човека, питања везана за рађање, размножавање, смрт, она које су темељ наше биологије, проблеме везане за абортус, начина удварања, »сесулано узнемиравања«, »родну равноправност« и право на еутаназију (добровољну смрт). И то ради »у складу са захтевима капитала«, одн. потребама техничког система, на начин да му „изађе у сусрет“ Данас Запад није оптерећен »искупљењем«, или »класном борбом«, него једним измишљеним, не и стварним »конфликтом« између мушкараца и жена, као и сукобима везаним за ауторитарно наметање »родне равноправности«, при чему је ЛГБТ »популација« равноправнија од »прозаичних хетеросексуалаца«.  Рат између полова и родова полако опаснији од оног хладног и многих садашњих »врелих« ратова. Он раслојава и разара друштво, тако да је та подела на полове и родове много радикалнија и деструктивнија од оних на класе и генерације, упркос томе се се то невешто покрива пропагандном причом о »једнакости«, којом се пасивизује „јавно мњење“ и људска маса претвара у публику која рефлексно сваку (квазинаучну, пропагандну) лаж "гута" као истину...“

ОДБРАНА ПРИРОДНЕ ПОРОДИЦЕ       

Ми се морамо борити против лажи маскираних у „научне“ истине. Циљ је да се брани природна породица, за коју амерички стручњаци Алан К. Карлсон и Пол Т. Меру кажу:“Млади човек и млада жена осећају наклоност једно према другом. Желе да постану једно. Када се сретну, радосни осмех им обасја лице. Осећају наговештај радости. Када су сами, осећају се непотпуно, недовршено. Када су заједно, осећају се испуњено. Своју заједницу прослављају свадбеним весељем. Размењују брачне завете једно с другим, а заветују се и родбини и ближњима, и двоје постаје једно тело.

Временом, њихова радост и страст подлеже испиту животних околности и изненађења. Заједно ће плакати, некад од среће, некад од туге. Спознаће шта значи болест, можда се суоче и са сиромаштвом, принудном селидбом или природном катастрофом; можда их растави рат. У време туге или губитка налазиће снагу једно у другом. Суочени са смрћу, наћи ће духовну утеху која ће ублажити бол физичке растављености. Брачна веза заснована на верности, узајамној обавези и поштовању омогућиће и једном и другом да остваре пуноту своје личности, да постану, по  промислу Божијем, целовито биће.

Кроз брак се рађа нова породица, дом, прва и основна јединица људског друштва. Муж и жена сада граде своје мало домаћинство. Они деле терет материјалног обезбеђења породице користећи своја интересовања, снагу и вештине. Стварају дом који за њих добија посебан значај. У претходним вековима, имање или радионица представљали су уобичајени израз овог обједињења полног и економског аспекта живота. Данас, најчешће је у питању кућа или стан у граду или предграђу. Ипак, мало домаћинство и даље представља средиште свакодневног живота.

Муж и жена граде свој дом и као духовно место. Свесни су да су породица и вера, у суштини, неодвојиви. Суштински дом се заснива на побожности, служењу Богу и молитви.

   Из ове природне заједнице рађа се нови живот. Деца су главни циљ и сврха брака. Млади родитељи с дивљењем прате како се њихово прво дете развија у мајчиној утроби. Када први пут угледају новорођено дете, плод њихове љубави, радост и дивљење потискују сумњу и страх. Обоје су уградили део себе у то дете;  оно сада постаје нова и јединствена личност. Отац преузима улогу заштитника мајке која је у овом периоду посебно рањива. Након тешкоћа које порођај подразумева, следи осећање среће када мајка почиње да доји своје дете а отац први пут милује новорођенче. Усвајање детета буди слична осећања. Почевши од ових посебних тренутака родитељи постају први учитељи свог детета, а њихов дом дететова прва и најважнија школу. Они дете уче вештини живљења и упознају га са лепотом причања, читања, размишљања и истраживања света.

Надахнут љубављу, брачни пар се одлучује да свој дом увећа и испуни са још деце. Увећавајући дом, они увећавају и човечанство. Ови родитељи знају каква је радост гледати браћу и сестре како узрастају једни уз друге. С мешавином поноса и бриге посматраће како њихова деца праве прве кораке, покушавају да обаве прве кућне послове, преузимају прву одговорност. Наравно, биће и модрица на коленима, препирке око играчака, изгубљених мечева, суза и смеха. Узрастајући, деца постепено постају део ширег света, родитељи постају водичи и чувари, а дом уточиште и средиште њиховог заједничког живота.

Природна породица спремно прихвата и друге ближње. Љубав и брига којима родитељи обасипају малу децу налазе свој одраз у љубави и бризи коју одрасла деца пружају остарелим родитељима. Истински богата породица ослања се на снагу три или више генерација. Ова породица се стара о својим члановима. Свака наредна генерација је карика у непрекинутом ланцу, дуж којег се оваква породица простире кроз векове.

Због свега тога, природна породица представља прави пут који води у ваљан живот, истинску срећу, и благостање. Живећи у заједници, чланови овакве породице уче се човекољубљу, дајући се без размишљања о себи. Доброта се узвраћа добротом, из чега настаје домострој љубави. Рођаци деле све што имају, не очекујући ништа за узврат, а самим тим добијају више него што су икад могли очекивати. То је љубав која мајкама мами блистав осмех на лице и која очеве чини поносним што њихова деца израстају у карактерне младе људе. То је љубав која подстиче милосрђе, добра дела, истинску заједницу. И то је благодат која ублажава тугу оних чији су ближњи прешли у вечни живот.

Оваква породица је и извориште исправног политичког живота. Управо овде је корен суверенитета. Овакав дом извор је уређене слободе, праве демократије, расадник врлина. Комшије и село представљају првобитни израз ширег политичког живота, где породице надгледају једне друге а аутономија њихових домова остаје нетакнута.

 У том смислу, идеално управљање и јесте локалног карактера. Чак је и нација „само скуп породица унутар граница једне земље.“ Државе постоје с циљем да заштите породице и да подстакну њихов развој и интегритет.“

 То је и пут Србије: одбрана природне породице. Другог пута нема!

 ШЕСТ ГОДИНА ПОСЛЕ АНТОНИЋЕВЕ КЊИГЕ

Још 2011, наш угледни социолог Слободан Антонић објавио је књигу „Критика радикалног феминизма“, у којој је сјајно протумачио граматику савремене лажи о „родној равноправности“. ( Књига се у целини може наћи на овој адреси:https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get ). А шта се дешава у Србији шест година после Антонићеве књиге? Радикални феминизам иде даље у освајању власти. Он је прошао кроз више фаза. У почетку, он је тражио да се полови изједначе у правима – од активног и пасивног бирачког права до права на запошљавање, и то је могло да се разуме. Међутим, на Западу, пре свега у САД, јавио се нови талас феминизма, иза кога су стајале радикалне феминисткиње, од којих су многе биле лезбејке и активисткиње покрета за лезбејска права. Њихова основна идеја је да је биолошки пол неважан, а да је битан „гендер“ (наше феминисткиње су ту реч превеле као „род“, иако реч „род“ у српском језику има сасвим друго значења, и језгро је из кога потичу многе кључне речи: од породице до родољубља ). „Род“ је друштвено конструисани пол. Ми изворно као да нисмо мушко ни женско, него нас таквима конструишу. У својој „Теорији књижевности“ Џонатан Калер став Џудит Батлер овако објашњава:“Именовање девојчице покреће читав процес девојчењa, стварања девојчице, прописивањем компулзивног понављања родних норми, моћног цитирања норме.“        Шта то конкретно значи у друштву на Западу?                                               

Ево шта, између осталог: у многим вртићима западних земаља дечаке од три године приморавају да носе хаљинице и играју се луткама, и обрнуто, а затим деци дају могућност да мењају пол већ са петнаест година, чиме је Ципрас недавно изненадио Грке, и довео до буре у Грчкој Цркви и на Светој Гори.

ЦИЉ ИМ ЈЕ УЛАЗАК У ШКОЛЕ

У оквиру новог Закона о родној равноправности, тражи се наметање „џендер“ идеологије читавом друштву. Главни циљ је да се душе освоје кроз школу. Ево шта пише у нацрту Закона:“  3.1. Обезбеђивање родне равноправности у области образовања и науке          Члан 35.          

 Органи јавне власти који обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја дужни су да: обезбеде поштовање родне равноправности у поступку доношења наставних  планова и програма, односно студијских програма, приликом утврђивања стандарда уџбеника, наставних метода и норматива школског простора и опреме и да у наставне програме и материјале, на свим нивоима образовања и васпитања, укључују садржаје везане за родну равноправност у циљу превазилажења родних стереотипа и предрасуда, неговања узајамног поштовања, ненасилног разрешења сукоба у међуљудским односима, спречавања и сузбијања родно заснованог насиља и поштовања права на лични интегритет, на начин прилагођен узрасту ученика;1)    обезбеде подршку образовним програмима који се финансирају из јавних средстава који доприносе промовисању родне равноправности и деконструкцији родних стереотипа; 3)обезбеде измену садржаја наставних планова и  програма, односно студијских програма и уџбеника и другог наставног материјала тако да афирмишу равноправност и повећавају видљивост женског доприноса науци и технолошком развоју и 4) предузимају, у складу са законом, мере које обухватају: (1) интегрисање родне равноправности у наставне планове и програме  укључујући препознавање и охрабривање за пријаву  родно заснованог насиља  и насиља према женама, у оквиру: а) редовних наставних предмета и ваннаставних активности,б) планирања и организације различитих облика обуке у свим образовним установама, центрима или организацијама у којима се школује наставни кадар;(2) коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и  наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, квалификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима васпитног рада;(3) процењивање садржаја уџбеника и другог наставног материјала са аспекта њиховог утицаја на промоцију родне равноправности;(4) континуирано стручно усавршавање и оспособљавање запослених у образовању за подстицање родне равноправности, препознавање и заштиту од дискриминације како по основу пола односно рода, тако и по другим личним својствима, повећање осетљивости на садржај наставног плана и програма и наставног материјала, људских права, родне дискриминације, положаја и заштите особа са инвалидитетом, вршњачког насиља, родно заснованог насиља и насиља према женама и сл.“    

Кад ЛГБТ – џендеристи уђу у школе, добиће подлогу за своју пропаганду какву никад до сада нису имали. А сви знамо како су изгледали њихови „образовни пакети“ маја 2016. године.         

ИМАМО ПРАВО!

Родитељи имају право да подижу своју децу и да их штите од тоталитарних уплива и лажних идеологија. Зато кључна светска и домаћа правна документа на то подсећају:

1. Универзална декларација о људским правима УН, члан 26, став 3 - Родитељи имају првенствено право да бирају врсту образовања за своју децу.          2. Устав Републике Србије, члан 43, став 5 – Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.

 3. Устав Републике Србије, члан 64, став 1 – Деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости.                   

4. Устав Републике Србије, члан 64, став 3 – Деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања.

5. Устав Републике Србије, члан 65, став 1 - Родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни.          

6. Кривични закон Републике Србије, члан 185, став 1 – Ко малолетнику прода, прикаже или јавним излагањем или на други начин учини доступним текстове, слике, аудио-визуелне или друге предмете порнографске садржине или му прикаже порнографску представу, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци.

7. Међународни пакт о грађанским и политичким правима, члан 18, став 4 - Државе уговорнице овог Пакта се обавезују на поштовање слободе родитеља, односно законских старатеља, да обезбеде верско и морално васпитање своје деце у складу са својим убеђењима.        

8. Конвенција о правима детета, члан 14, став 2 - Стране уговорнице ће поштовати права и обавезе родитеља и, у одређеним случајевима законских старатеља, ради усмеравања детета на остваривање његовог права на начин који је у складу с развојним способностима детета.

 У Србији, земљи у којој је, од пописа 2002. године до данас, преко 400 000 људи мање, и у којој сваке године умре 34 000 људи више него што их се роди, и у којој има преко милион незапослених и ко зна колико оних који су на ивици да изгубе посао, породица, као основна ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима (Члан 16, став 3: „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“), са Конвенцијом УН о правима детета („Породици, као основној јединици друштва и природној средини за развој свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорност у заједници“), као и чланом 5 исте Конвенције, у коме јасно стоји да ће „стране уговорнице поштовати одговорности, права и дужности родитеља, чланова шире породице или заједнице, како је предвиђено локалним обичајима“, Уставом Републике Србије и њеним Законом о породици.       

Зато свим силама устанимо у одбрану породице и породичних вредности. Како радили, тако нам Бог помогао!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ