Сваком разумном човеку је савршено јасно да западне силе, после НАТО бомбардовања и агресије (1999) стварају, корак по корак, косовско-метохијским Арбанасима државу Косово, увлачећи притом и Србију да буде саучесник успостављања границе са самом собом, пресецајући њену жилу куцавицу, вадећи јој срце из недара, њену свету земљу Косово и Метохију.

При томе, нимало није случајно да је за место ратног диктата (названог "споразум") изабрано Куманово (јуна 1999), место ослобођења Косова и Старе Србије (1912) у Првом балканском рату. Још је мање случајно настојање и намера да се пројекат стварања независног Косова коначно озваничи на стогодишњицу уласка српске војске преко Мердара и ослобођења Грачанице и Приштине, то јест Косова, с једне стране, и ослобођења Пећи, Ђаковице, Пећке патријаршије и Дечана, односно Метохије, од стране црногорске војске (12. новембра 1912), с друге стране.

Од Србије се у овом моменту изричито не тражи признање независног Косова. А и њена власт упорно понавља "да на то неће пристати". Од ње се, забога, само тражи да прихвати "интегрисано управљање административним прелазима" према Косову. Уз то се додаје да наоружани граничари, полицајци, цариници простоје с "обе стране". Граничници посред Србије наводно нису граница!

Оно што је утемељено Хитлеровом и Мусолинијевом окупираном Србијом и Великом Албанијом (1941); настављено титоистичком Бујанском конференцијом (1943) и комунистичким стварањем (први пут у историји под таквим видом) аутономног Космета (1946); озваничено малтене статусом републике (Уставом СФРЈ из 1974); предузето да се коначно заокружи шиптарским тероризмом (1981-2004), а по изричитом признању самих актера бомбардовања Србије и Црне Горе (1999) - у склопу "новог глобалног светског поретка" - постало евро-амерички пројекат, данас већ озваничен признањем и спровођењем независности Косова од стране неколико најмоћнијих држава света и немалог броја других држава - њихових сателита - све је то сведено на безазлено управљање "административним прелазима", и то ради спречавања криминала Срба северног Косова и регулисања комуникације између средишње Србије и Косова с Метохијом!

Поштовани господине Председниче! На вашим плећима је у овом тренутку највећа одговорност за судбину државе и за будућност народа. Црква Светосавска Православна, која је била и остајала с народом и у временима с државом и у временима без државе; која је и данас остала с њим на Косову и Метохији и свугде где га има (па ће остати и на Косову и Метохији, без обзира на то шта ће се с њим догађати); на основу вековног искуства и верности народу, потпуно свесна што се догодило и шта се догађа, као и своје историјске одговорности, слободна је да Вам преко свог Светог Синода укаже на неколико суштинских проблема и питања које би требало разрешити пре било каквог регулисања и решавања проблема практичне природе везаних за Косово и Метохију:

1. Уместо коначног заокруживања независности Косова и Метохије у пракси, издвојених из Србије бомбардовањем и тероризмом, и уместо прећутног пристајања Србије на њега, зар она није дужна да од међународне заједнице захтева испуњење одлука Кумановског споразума и поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, на основу које је Србија до данас остала чланица Уједињених нација с пуним територијалним интегритетом?

2. Да ли Влада Србије може и сме да прихвати "интегрисано" или било какво друго постављање граница унутар Србије, чиме се гази Устав државе, и то без сагласности Скупштине, и угрожава целовитост једне чланице Уједињених нација, а тиме и негира Резолуција 1244 Савета безбедности? При томе се не може изгубити из вида ни чињеница с којом је јавност упозната, да је пред Уставним судом Србије покренут поступак да се уредба о граници с Косовом и Метохијом прогласи противуставном.

3. Зар уместо прича о "подели Косова" Скупштина и Влада Србије нису обавезне да преиспитају и пониште незаконито давање свог дела - од Звечана до Јариња - покрајини Косову и Метохији, од стране Петра Стамболића, непотврђено ниједним државним актом, а камоли одлуком ондашње Скупштине Србије. Треба знати да северни део, од Звечана до Јариња, и на запад од Косовске Митровице до Зубиног потока и Газивода, никад није био у саставу Косова. Чак је и у време нацистичке окупације то био део Недићеве окупиране Србије, а не Мусолинијеве Велике Албаније с укљученом Метохијом и јужним и централним Косовом (као што и данас поново постаје под видом "независног Косова"). Ако је несрећни Недић и писмено потврђивао да доноси своје одлуке "по наредби окупаторских власти", какво оправдање ће моћи наћи данашња Влада пред сутрашњицом у случају прихватања граница, и то тамо где их чак ни хитлеровска окупаторска власт није постављала?

4. Оно што се очекује од садашње Владе и Скупштине јесте да наместо прихватања "интегрисаног управљања границом" преиспита све договоре претходне владе о "прелазима" који нису потврђени од стране Скупштине.

5. Оно што је такође основна дужност садашњих државних органа Србије јесте да пре било каквих других разговора и договора захтева од међународне заједнице омогућавање и гаранцију повратка хиљада прогнаних с Косова и Метохије, обнову порушених стотину и педесет храмова и хиљада домова, доношење Закона о реституцији друштвене и црквене имовине на Косову и Метохији, и став о бесправном запоседању српске земље и рудног блага на Косову од стране градитеља "Бондстила".

6. Неопходно је, такође, претходно правим и објективним међународним судом испитати све злочине извршене на Косову и Метохији, све до вађења органа, за које нико није одговарао и не одговара, а како се ствари одвијају - неће ни одговарати, с обзиром на то да су пројекат „независног Косова" и све што се у његовом остварењу догодило и догађа, одобрили, организовали и помогли исти они који су, по најновијем признању бившег амбасадора САД у Хрватској Галбрајта, одобрили и подржали етничко чишћење стотина хиљада Срба из Хрватске Бљеском и Олујом.

7. Најновије проглашење генерала Анте Готовине и Младена Маркача невинима од стране Хашког суда, као и ослобођење Рамуша Хараднија, при чему су Срби, учесници грађанског рата у бившој Југославији, осуђени на хиљаде година затвора од истог суда (главнима међу њима, укључујући и генерала Лазаревића, борца за отаџбину на Косову, пресуђује се иако их вајни Хашки суд не проглашава учесницима "заједничког злочиначког подухвата"), очевидно, представља сваљивање од стране победника свеукупне кривице и злочина у екс-Југославији на Србе, а истовремено и оправдање свог учешћа у разарању Југославије и распарчавању Србије, нарочито стварањем независног Косова на њеном тлу. У суштини, овде се ради о коначном остварењу, с одређеним изменама, нацифашистичког "поретка" и пројекта на тлу бивше Југославије, особито што се тиче Србије и Црне Горе. Да је то тако и да се Србија доживљава као потпуно развлашћена земља, то се види ових дана по слављењу Велике Албаније не само на Косову, него и у Прешеву и Бујановцу, као и у Македонији... С Косова се Тачи обраћа премијеру Дачићу (с којим премијер званично разговара иако потерница Србије против њега није повучена!) да се осећа веома поносно "што смо добили ту битку, тај рат" - "победили смо у рату, победићемо и у миру"; из Прешева га позивају: "Дођи ти, па скини споменик" - прешевским терористима; у Новом Пазару стоји месецима спомен-плоча фашисти, Шиптару злочинцу - чик да је неко скине! Све то потврђује да се "интегрисаним управљањем административних прелаза" према Косову само припрема, предвиђено моћницима, даље распарчавање Србије правцем Прешева и Старе Рашке (званог окупаторским именом Санџак), а вероватно, ако све претходно успе, и Војводине.

8. Овоме да додамо и следеће, нимало безначајно: онима који спроводе, корак по корак, стварање „независног Косова", није свеједно која ће власт у Србији то аминовати. Зато тај "врућ кромпир" саморазарања утрапљују не "својим" европослушницима него онима које је народ изабрао због њиховог националног опредељења. Кад Косово предају, мисле такви, они које је народ сматрао, а и сами то тврде, наследницима ослободилаца Косова, и то баш на стогодишњицу његовог ослобођења, ко ће онда моћи у будућности да стави под знак питања оправданост и праведност тог чина?!

Надамо се, поштовани господине Председниче, да ћете Ви, као човек који је данас најодговорнији за судбину Србије и достојанства српског народа, овај став и гледиште Цркве схватити као израз дубоке бриге и забринутости за оно што нам се свима догађа и жељу да Вам се помогне у доношењу и спровођењу судбоносних одлука за будућност државе и народа.

Са благословом,

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски

Иринеј

председник Светог Архијерејског Синода

Српске Православне Цркве

Недељник: Владика бачки сакрио писмо СПЦ о Косову

"Епископ Иринеј за писмо председници парламента каже да је фалсификат, митрополит Амфилохије да стоји иза сваке речи, а владици нишком Иринеју није позната његова садржина."

Ово је цитат из листа "Политика" од пре три године, након што је владика бачки Иринеј назвао "чистим фалсификатом" писмо с насловом "СПЦ забринута у вези с Предлогом статута АП Војводина", који је званично објављен на сајту СПЦ 6. фебруара 2009. у 11.33 часова!

Историја се поновила у још драматичнијем облику с Меморандумом СПЦ о Косову упућеном председнику Николићу, који је ексклузивно објавио Недељник. Актери су били исти. Владика бачки Иринеј "у 13 сати рекао да нема писма, у 15 да има писма, а у 19 да има писма, али да то није ово које су медији објавили", да би претходно у све увукао чак и патријарха који је рекао да то није писмо које је упутила СПЦ. У исто време митрополит Амфилохије потврдио је Недељнику да је предато писмо председнику Николићу, а владика Григорије да зна за садржину писма.

Из непознатих разлога владика бачки наставио је да демантује писмо за које је сам добио задатак да редигује. У све је укључио немуште црквене спин мајсторе - Мирка Ђорђевића и Живицу Туцића - који су убеђивали јавност да је писмо СПЦ настало 2003. године (иако се у њему помињу "ослобађање Готовине и Маркача, интегрисане границе, Јариње и Брњак, Харадинај, Дачић кога зачикавају у Прешеву, табла Аћиф-ефендији итд."). Постало је трагикомично кад су једне тиражне дневне новине у четвртом пасусу објавиле да патријарх "негира аутентичност писма", да би два пасуса касније написали да "патријарх није желео да коментарише ауторство".

Онда су се укључиле и полу-службе и полу-политичари који су у свему видели политичку игру, неко да су писмо потурили "жути" (којима ваљда одговара да их СПЦ назива еврослинавцима и издајницима), али и новинарски политички радници који су у Недељнику пронашли сумњиву власничку структуру.

Али, све се то радило како би се сакрила суштина. Зашто се СПЦ уплашила свог документа? Ко је у СПЦ одлучио да сакрије документ који је усвојио Синод и дао га владици Иринеју да га уобличи? Зашто је владика демантовао писмо које је сам радио, и у којем је за разлику од Писма усвојеног на Синоду само реч еврослинаци заменио с европослушници, и још неколико стилских фигура. Ништа друго и није могао да мења, јер је документ у осам тачака усвојио Синод СПЦ као свој званични став о Косову.

Онда су у СПЦ наставиле да се дешавају чудне ствари. Владика бачки наредио је истрагу око тога ко је Меморандум СПЦ о Косову доставио Недељнику. Пошто је био на погрешном трагу, увео је апсолутну цензуру у патријаршији. Толику да је владици Атанасију забрањено да у Православљу објави своје писмо о Косову, које су касније пренели сви националистички сајтови.

То није било све, из Православља су владици Атанасију рекли: "Како му текст нису објавили ни сада, нити ће више да му објаве било када."

Затим је проширени Синод заседао у Призрену 7. фебруара заједно с Одбором за Косово и Метохију на којем је дошло до сукоба владика око Писма које је упућено државном врху. Владика бачки одбијао је да га достави јавности, па је компромис пронађен у оштром саопштењу које је требало да напише епископ љупљански Јован Ћулибрк. Али, наравно, није се десило ништа... Осим наставка сукоба самих владика, који, како Недељник сазнаје, ускоро могу да кулминирају, јер владика бачки "све ово припрема како би на мајском сабору скинуо фамозну тачку о избору патријарха", односно правило по којем се од тројице кандидата извлачи један. Његов план је проста већина због чега у Цркви задржава владике Качавенду, Пахомија и Филарета, иако наносе огромну штету цркви. Први је на Синоду чак био суочен са снимцима педофилије, након чега је пристао да се повуче, Пахомије годинама урушава цркву због истих ствари, као и Филарет, који има навише петиција за смену, а у јавности се највише помињао по градњи хотела и сличних ствари. Према сазнањима Недељника, на следећем Сабору владика Григорије намерава да заузме оштар став по питању "педофилске афере" у СПЦ и затражи хитно чишћење СПЦ од таквих људи.

Највећа претња, ипак, остаје владика бачки Иринеј, који је био близак свим властима - од Милошевића и Мире Марковић, преко Коштунице, посебно Тадића, до данас Ивице Дачића и Томислава Николића.

Да ли зато по налогу власти владика покушава да сакрије најважнији став који Српска црква може да има, став о Косову... Процените сами читајући документ на којем се налази патријархов потпис. А који је усвојио Синод. Па нек поново демантује владика бачки...

Епископ бачки Иринеј: Благослов патријарха и одлука Синода да се писмо не објављује

Фамозни Недељник је данас, 4. априла, на страни 22 и даље, објавио веома прљав клеветнички текст под насловом „Владика бачки сакрио писмо СПЦ о Косову”. Колико је истинит наслов текста, толико су истините и све остале сплеткарске комбинаторике и инсинуације садржане у њему.

Истина је веома једноставна: владика бачки није ништа сакрио него је само поступио по благослову Патријарха српског и по одлуци Светог Синода да се писмо не објављује, а они који су га неовлашћено, на морално недопустив начин, објавили, — притом најпре нередиговани нацрт писма, а сад, ево, захваљујући Недељниковим добрим везама са лицима која спомиње у споменутој пашквили извесног Вељка Миладиновића, и у његовој коначној форми, — нека се поносе својим поступком у ове пречасне дане Велике Четрдесетнице! Затим, владика Иринеј није тек само „изменио две-три речи” него је нацрт писма малко и описменио, а и избацио је читав један ирелевантни одељак на црногорске теме, и то не по својој „цензорској” самовољи него опет по вољи Светог Синода, уз сагласно мишљење митрополита Амфилохија, аутора (или коаутора?) концепта писма који би заслуживао и да уђе у Гинисову књигу као светски рекорд по медијским обрадама и разрадама.

Остале пикантерије су још бесмисленије. Владика Иринеј хоће да мења изборни систем у Цркви? Каква глупост! Он, као и сваки други епископ, може дати овакав или онакав предлог, а једино Сабор одлучује. Колико право су својевремено имали предлагачи садашњег изборног система, толико право имају и евентуални предлагачи другачијег система, па, међу њима, и епископ бачки. Следи прича о „цензури” истог у Патријаршији, толикој „да је владици Атанасију забрањено да у Православљу објави своје писмо о Косову”. Притом, нити је владика Атанасије свој текст доставио окривљеном од Недељника епископу бачком на увид или мишљење, нити је Иринеј бачки ишта знао о том „писму о Косову”, а поготову га није „забранио”, како подмеће Недељник.

Истог нивоа је довођење имена и делања владике бачког у везу са писањем и пискарањем разних „верских аналитичара”, као и његов тобожњи покушај да „сакрије” став Цркве о Косову „по налогу власти”. Зар тај исти владика бачки не износи став Цркве о Косову непрестано, што службено, у име Синода и Сабора, што у својим личним ауторским текстовима? А ако он дела „по налогу власти”, занимљиво би било знати по чијем налогу дејствују Недељникови информатори и сабеседници, нарочито онај који прети чистком „неподобних” — а вала и непоћудних — епископа, сматрајући себе довољно безгрешним да може први да баци камен на грешнике. Наравно, ко је све грешник, првенствено међу владикама, не мора се доказивати — довољно је отворити странице Недељника или, још боље, ослушнути непогрешиви суд његових саговорника.

А тек „плетенија словес” на кадровске теме у епископату наше Цркве! Тек је то посластица...

Све у свему, Недељникова пашквила је доказ еволуције критичког и аналитичког новинарства у трач-новинарство најниже врсте на српској медијској сцени, а медијски ангажман појединих црквених личности, попут овог у Недељнику, и не само у њему, показатељ је, нажалост, и алармантне дистрофије црквене с(а)вести и онде где не би смело да је буде.

Епископ Григорије: Откуд ја "Недељниковој" причи?

Београд – Владика захумско-приморски Григорије изјавио је данас, поводом спомињања његовог имена у тексту београдског “Недељника” о стању у Српској православној цркви (СПЦ), да не жели да коментарише ни тај текст ни одговор Епархије бачке, али се пита откуд он у тој причи када, каже, није “ни лук јео ни лук мирисао”.

“Једноставно не знам зашто мене мешају у ту тему кад нисам ни лук јео ни лук мирисао. Чини се да је ту реч о два слона која не могу да се изборе па траже неког миша… Себе ту видим као неку колатералну штету”, рекао је владика Григорије Танјугу.