Поштовани господине Антићу, Одговарам, по мери својих снага, на Ваше писмо „Борби за веру“ (овде:), пошто се оно тиче неких мојих текстова објављених на овом сајту.
Унапред да кажем оно чему ме је учио Владика Данило: србска витешка изрека је – КО ЗНА БОЉЕ, ШИРОКО МУ ПОЉЕ. Своје текстове на било коју тему не сматрам, ни мисаоно, ни стилски, црвеним словом у календару, и увек ћу се радовати кад неко објави нешто Богу угодније, лепше и боље; ту, свакако, мислим и на Ваше текстове, ако их буде. По речи Чехова – свака куца лаје својим гласом, и мале куце не треба да буду љубоморне на глас великих и моћних куца, него да чине један „хор“. 1. Да ли се борити за веру? Да борба човека не чини идеологом и комесаром? Може бити. И сасвим је могуће да сам ја, пишући на разне теме, оболео од идеолошке дводимензионалности. Не правдам се, али указујем на чињеницу да сам предуго у тој борби, и да сам вероватно у многим стварима окоштао. Али, борба за веру није само моја прича. Ево текста „Борба за веру“ Владике Николаја који баш о томе говори: „Брани и ти веру твоју, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овог века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.“ Па у тексту који је посветио неком богомолнику Добривоју, што је писао против суботарске јереси, каже Владика Николај: “Тако, брате Добривоје, добро војуј, добро моје, нека ти Бог даде здравље што ти браниш Православље“. Дакле, борити се за веру није страно нама православнима. Друга је ствар како потписник ових редова брани веру. То, заиста, може бити идеолошки дводимензионално, и, на крају крајева, неумешно и неуспешно. Треба да се поправљам. Треба да будем зрелији. Хвала Вам што ме на то подсећате. 2. Није само Лактанције био оштар према непријатељима Божјим, и није само он указивао на то да их Бог кажњава због злодела према Цркви. Треба прегледатим многа и многа сведочења Отаца, која су то јасно говорили – од старих времена до данас. Свештеномученик Иларион (Тројицки), заточеник Соловецког логора, кад је чуо да је умро Лењин рекао је својих састрадалницима: “Браћо, умро Лењин и у аду се јавио. Каква радост за демоне!“ Бог зна да се трудим да не будем злурад, без обзира што ми се некад деси да учиним, мисаоно, и такав грех, или да у друштву извалим нешто због чега се кајем и исповедам. У полемици са г. Александром Радојичићем већ сам рекао: “Покојни отац Агатон Хиландарац, велики калуђер србски и светогорски, испричао ми је овај случај. Кад је умро Тито (а отац Агатон је био Недићев добровољац, православни хришћанин и антикомуниста, који је с пушком у руци бранио Србију од Брозове окупације), један дође и рече му: „Оче Агатоне, да частиш!“ Отац Агатон рече: “Хоћу, али прво реци зашто“. Овај одговори: “Умро Тито!“ Тада му србски молитвеник јасно и гласно рече: “Умро је, дакле, антихристов војвода. Господ је изгубио једну душу, за коју се био распео. Па зар ја, као слуга Христов, да се радујем што је он изгубио једну душу?“ И није га частио. Верујте, брате Александре, не радујем се папином потонућу у страшну јерес, која га чини предводником многих у пропаст. И милости Божјој препуштам све инославне, јер знам да их Господ воли бескрајно више но што могу и замислити. Никог не осуђујем на пакао, ником не желим пакао, само знам да ће православни који се одрекну своје вере изгубити душу. И зато говорим и пишем против јереси, јер је она смрт душе. “ 3. Што се хомосексуалаца тиче, увек сам у својим списима разликовао тај грех и оне који га упражњавају од идеологије политичког хомосексуализма, који се намеће нашем друштву као мера и провера „толеранције“ и ЕУ интеграција. О томе сам и целу књигу написао, под насловом „Хоминтерна и Гејстапо / Огледи о политичком хомосексуализму“ (може се наћи и на Интернету). Ученик сам проте Љубодрага Петровића, који је говорио: “Нико не мрзи и не сме да мрзи болесника, нарочито не лекар који треба да га лечи, чак и ако болесник мрзи лекара. Али се морамо, са љубављу и одговорношћу пред Богом, залагати да болесник постане свестан своје болести и да се излечи. Црква не одбацује никога, а са љубављу лечи свакога ко жели да се излечи. Долазе у цркву на исповест такви млади људи, и девојке и младићи, код којих је то велики духовни и животни проблем. Велика је то душевна борба у њима, велики терет носе у души, велика је то тегоба и тескоба човеку: зна човек да то не ваља, да је то противно Богу, а ђаво, ипак, негде нађе места у човековом уму и срцу да подгрејава такве наопаке жеље и осећања. Има данас таквих људи, и младих и одраслих, који иду у Цркву и који се боре против те страсти и траже помоћ духовника. Долазе и код мене на исповест, и то исповедају као грех. И ја, са великом љубављу, саветујем-свакога од њих да покуша, најпре, да се уздржава од таквих грешних помисли и жеља, и да их, у духовној борби, одбацује као што се одбацују било које друге зле и рђаве помисли. Да се бори као што се младићи и девојке, мушкарци и жене, уздржавајући се од природних, хетеросексуалних полних жеља и потреба, боре да победе грешне склоности и грех у себи. Да се труди да избегне да себе доводи у тешке ситуације и искушење да не би пао у грех и да би сачувао чистоту душе и тела. Зато саветујем људима који имају такве помисли, осећања или склоности да се против тога активно боре кроз појачану духовну борбу у уму и срцу. Они не треба да се предају, већ треба храбро томе да се супротставе, да се боре најпре против таквих помисли, да не допусте да оне ухвате корена у њиховом уму и да се не развију у жељу, а ако се жеља већ развила да се лротив ње упорно боре и да не допусте да таква осећања овладају њима и да се остваре у животу као грешно понашање. Колико је до мене било, ја сам се увек трудио да таквим људима помогнем. Неки су се ослободили тог греха, неки се ослобађају, неки су још увек у великим неприликама и великој борби, али у сваком случају треба се борити и не треба одустајати. Треба се борити онако како Црква учи: кроз молитву, кроз пост, кроз уздржање, кроз покајање, кроз послушност, кроз борбу против помисли. И Бог ће помоћи да и оно што некад човеку изгледа као немогуће постане могуће. Једна моја блиска рођака је успела да помогне да се неколико девојака са таквим проблемима, уз помоћ Цркве и свештеника, извуку из једног таквог хаоса...“ .(http://borbazaveru.info/content/view/4597/) 4. Није, дакле, реч ни о каквој мржњи према хомосексуалцима, који су, као и сви ми, грешници што им треба Божје љубави и праштања. Реч је, понављам, о борби против идеологије политичког хомосексуализма, о којој је сјајно писао наш социолог Слободан Антонић у својој књизи „Моћ и сексуалност“(https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7605/bdef:Content/download). Та идеологија ратује против породице, и тражи да предамо своју децу. Сматрам да је моја хришћанска дужност да се борим против овакве лажи која води у духовну смрт појединца и народ. 5. Ви, господине Антићу, имате разрађену методологију у комуникацији са хомосексуалцима, који, по Вама, можда то и нису, и подробно сте је описали у свом електронском писму: четујете на њиховим сајтовима, разговарате с појединцима телефоном с циљем да пробудите заспале душе и укажете им на истину Христову. Можда за такве поступке имате благослов свог духовника, и можда то не утиче на Вашу душу. Признајем да је моја методологија традиционалнија (писање текстова) и да су моји циљеви скромнији, као што сам и признао да има оних који знају боље – широко им поље. Дакле, нисам се бавио ЛИЧНИМ сусретима са људима такве оријентације, нити имам благодат да бих им „пастирски“ помагао (мислим да је она дата пре свега свештеним лицима). Такође, читаоцима не препоручујем да поступају као Ви, јер се може десити да „зли разговори кваре добре обичаје“, по речи апостолској. Сетимо се речи Светог Исидора Пелусиота епископу Аполонију: “Нe доликује и не треба на силу привлачити вери људе који то не желе и који се противе, пошто су то бића саздана са слободном вољом. Зато се старај да оне што су у тами просветиш добрим саветом, и твојим добрим животом и добром нарави.“ У писму пак епископу еленопољском Паладију он опширно поучава како се добро треба чувати од разговора са женскињем: јер ако, као што Свето Писмо каже, зли разговори кваре добре обичаје, онда разговор са женама, макар био и добар, има силе да тајно помоћу нечистих помисли поквари унутрашњег човека, и онда ће тело бити чисто а душа оскврњена. Стога преподобни Исидор томе епископу, који се хвалио како често води корисне разговоре са женскињем а похоту у себи не осећа, саветује ово: „Добри човече, колико год можеш, избегавај разговоре са женскињем“. Ако је тако кад је у питању женскиње, колико је тако кад су у питању оболели од противрприродних страсти? Нека Вас Бог чува! |