ЗАШТО КОНВЕРТИТИ БЕЖЕ ОД СРБСТВА? Да, заиста је тешко у овом времену бити Србин. И многи Срби кад виде како је тешко или падну у очајање, и одлуче да су нешто друго (неко други), или их ухвати манија величине, па постану „Срби, народ најстарији“. Зато нам је потребно велико расуђивање.
Вреди се, сада и увек, сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје, рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца може да ускликне:“Мајка Црква!“Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу, где бисмо ми били и шта бисмо били? Прах који развејава ветар на балканској ветрометини. Сви народи света, сами по себи, прах су и блато под ногама ђаволовим без Христа. Ми данас јасно видимо ко смо и шта смо без Онога Који је распет и васкрсао за нас – нико и ништа, беда и јад. С нама ради ко шта хоће и како хоће. Зато је прича „Срби, народ најстарији“ кад се излаже онако како многи данас, расрђени што смо дошли у овакво стање беде и немоћи, покушавају да је причају- више штетна него корисна. Њени гласноговорници и следбеници, да не би подлегли пропаганди наших непријатеља ( да смо нико и ништа, не само сад, него и у прошлости ), иду у другу крајност, причајући да су Срби, самим тим што су Срби, од постања света највећи и најбитнији народ на планети. Иако и језик и култура нашег народа показују да смо и древни и да смо овде где јесмо били од давнина, то није повод за олакости у тумачењу прошлости и садашњости. Докази за то ко смо морају бити озбиљни и научно изнети, а не кафански бучни и, у крајњем исходу, смешни због неутемљености. Нама заиста не треба бабља басна о томе како смо и без Христа били „природни хришћани“, који су играли коло и клањали се сунцу, и како ћирилица није од Светог Кирила, него је „курилица“која је добила име по словенском „фалусном култу“. Причати такве ствари је брука и срамота, чак и да је тачно ( а није ). Зар је фалусни култ нешто чиме треба да се поносимо уместо вере у Христа? „Данас је сваки културан човек хришћанин“, говорио је руски песник Осип Мандељштам; хришћанин, а не паганин; поклоник Свете Тројице, Бога Љубави, а не, да Бог и читалац опросте,фалуса, коме су се клањали дивљи незнабошци, мислећи да је извор живота у полном односу, а не у Животодавцу. Гомила сличних измислица кружи књижарама и Интернетом, а да се нико не пита – треба ли то нама? Шта тиме доказујемо? Размислимо добро: ако су Срби народ најстарији, од кога се вековима одвајају други народи, који не признају своје србско порекло, него, напротив, ратују против србских корена, шта то доказује? Доказује да смо народ слаб и никакав, обично блато од кога други месе шта хоће и како хоће. Доказује и то да и сви који могу умакну од нас, неће да буду Срби јер у томе не виде никакву вредност. Ако смо ми најдревнији народ света, а нико није хтео да с нама дели историјску судбину, то је доказ да су од нас бежали као од куге. Зар то није оно о чему је писао протоусташки идеолог, Анте Старчевић, кад је говорио да реч „Серб“ потиче од „сврабеж“, и кад су Латини тврдили да су Серби, у ствари, „серви“, слуге? Паганска прича о „Србима, народу најстаријем“, народу великом без Христа, стога је не само обмана, него и брука за овај народ. Ми, међутим, знамо да није тако. Овако је: бити Србин значи бити православни хришћанин; и то не зато што је овај идентитет Србину наметнут, него зато што га је, као човека Божјег, Црква уобличила. Србску Цркву већ годинама оптужују за тобожњу искључивост – наводно, она је крива што муслимани и римокатолици нису хтели да се изјашњавају као Срби. То није истина. СПЦ никад никог није спречавала да се осећа као Србин ако је он то желео. И Меша Селимовић и Иво Андрић изјаснили су се као Срби, иако нису били православне вере. Него је ствар у томе што већина Срба који су напуштали праву Цркву Христову нису више хтели да буду Срби,него нешто друго и неко други. КО НИЈЕ ХТЕО ДА БУДЕ СРБИН? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате. Мржња према својим бившим сународницима православне вере код покатоличених Срба надјачавала је, вековима, свако религиозно хришћанско осећање. Надбискуп задарски, Вицко Змајевић, Србин по пореклу,а паписта по вери, написао је 1721. спис „Огледало истине“, у коме свим силама напада Србе и њихову Цркву. Њега је највише болело што Срби не праве никакву разлику између римокатоличког храма и џамије, и што не поштују римокатоличке светиње и обреде, него „као бесни пси лају на небо“, за шта су криви њихови епископи и калуђери, док су србски свештеници „дивљи вуци у овчијој кожи“. Вицко Змајевић и његов брат по папи, надбискуп Матија Караман, тврдили су у својим извештајима да је код Срба „нарочито развијена мржња на Римску цркву, папу и латински обред“ при чему јавно говоре да би више волели бити „Турци него Латини“. Хиљфердинг је слично писао и о муслиманима у Босни,запазивши да их је „ислам начинио можда већим фанатицима него што су икада били Арабљани и Турци“ јер „отпадник постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“, пошто они „врло добро памте да су њихови преци били хришћани“. Сви они „Турци“ из наше народне поезије углавном су потурице – бивши Срби који су себе прогласили „Турцима“. Да ли им је Србска Црква бранила да буду Срби или су они радије волели да буду моћни, империјални Турци који су православне сународнике називали рајом и „липовим крстом“, тврдећи да су слабићи и кукавице које им је свемоћни ратнички бог, Алах, дао у руке да им буду робови? Преко тридесет посто Шиптара на Космету су пореклом тзв. „арнауташи“,Срби који су прво примили ислам, па се онда и арбанизовали, претопили у Шиптаре. Да ли је за то крива СПЦ? Кад се све ово зна, постаје јасно зашто су толики отпали од србског стабла – нису више хтели да носе крст Христов ( „страшне борбе с својим и с туђином“, како каже Његош);одрекавши се часног крста, одрекли су се и златне слободе. Данас то видимо на примеру дукљаноидних монтенегрина, који боље и од Хрвата - римокатолика и од босанских муслимана знају своје порекло, али га се упорно, с мржњом, одричу, јер бити Србин се не може ако не желиш да будеш Господњи. Њихов,монтенегрински, отац је Броз, и они више не желе да су Срби.Тако је настао народ „гордих конобара“, који се полако претварају у „Црвене Хрвате“, како су их називали усташки идеолози („Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, рече Бећковић, описујући монтенегринску „нацију“). О„ЉУТИМ ЦРНОГОРЦИМА“, МОНТЕНЕГРИНИМА Миладину Ћосовићу, приповедачу и есејисти из Горњег Милановца (родом из околине Пљеваља ) је, као Србину из Црне Горе, увек било тешко што су његови сународници масовно кренули да се одричу свог темељног идентитета – србског и да постају оно што никад нису били – Монтенегрини, народ изашао из Брозовог шињела. Он у књизи „Моћ и бешчашће“ каже:“Макар што су и Црногорци најприје почели бунити против турског зулума, макар што су се први од свих српских племена домогли сунца слободе, имали и своје карактеристичне обичаје, вјеровања и легенде, у души, у слободарској свијести и традицији били су Срби. У попису становништа Краљевине Црне Горе 1905. године сви православци изјаснили су се као Срби. Дакле, и кад су имали своју државу, своју краљевину истовремено са српском, своје припадништво српској нацији нијесу никада доводили у питање. И сањали су о јединственој српској држави. Краљ Никола је испјевао најљепшу оду Српству.“ Зашто је сад овако? Свега што данас бива у негдашњој „Србској Спарти“ ни у сну не би могло бити да није било кумровачког понављача првог разреда основне школе, касније бравара, па ликвидатора у служби НКВД-а, деификованог у „највећег сина наших народа и народности“. Он је творац данашње црногорске нације као (анти)заједнице самопорицања, засноване на бекству од Његоша и „Горског вијенца“. Њему су комунистички протомонтенегрини, чији су преци живели и умирали за Србство, служили као одане пудлице, именујући Подгорицу његовим именом и рушећи капелу на Ловћену да би подигли фараонски споменик, дело руку маршаловог сународника и Степинчевог обожаваоца, Мештровића.То слугерањство, звано брозомора, које је потирало све што је важно за самопознање народа у Црној Гори, почев од Светосавске Цркве, довело је до дегенерације извесног броја потомака Светог Петра Цетињског и његовог синовца, дајући им нови,виртуелни идентитет. Матија Бећковић, избачен из свих лектира у Црној Гори, етногенезу савремених дукљаноида објаснио је песнички прецизно:“Да нас нема,нико не би знао/ да постоје горди конобари“. Пуни себе, а поразно празни,феномени лишени онтологије, „горди конобари“ су спремни да хитају ка ЕУтопији безглаво бежећи од свог историјског памћења. А већ су ушли у НАТО утопију. Као што су квазинаучници у НДХ доказивали да Хрвати нису „нижа словенска раса“ него потомци надљуди званих Готи, тако су дукљаноиди кренули путем Јеврема Брковића, који је, боравећи у Туђмановом Загребу деведесетих година прошлог века и штампајући књиге уз помоћ Министарства обране Републике Хрватске, тврдио да су Црногорци били римокатолици док их „геноцидни Сава Немањић није поправославио“.Из тог духа родили су се црногорски језик и црногорска књижевност, и ушли у савремене уџбенике штампане у Подгорици.Корен монтенегринског језикословства и науке о књижевности настао је,дакле, у доба у коме се,опет по Бећковићу, реч „УДБА“ писала великим словима, а реч „Бог“ малим почетним словом.Или, како би рекао борац за србски језик из Никшића, Веселин Матовић:“Осим што на првим страницама читанки нема Титове слике, све друго је у суштини остало исто“. КАКО ЈЕ ТО ПОСТАЛО МОГУЋЕ? Ћосовић се, у „Моћи и бешчашћу“ дохвата подробног разматрања питања – како је све то било могуће. Њему ј јасно зашто су црногорски мухамеданци увек били против заједничке државе Србије и Црне Горе, али му није јасно „шта се десило са љутим Црногорцима? Године 1993. такорећи сви до једног гласали су за стварање треће Југославије од Србије и Црне Горе, а на референдуму 2006. у већини су се изјаснили за осамостаљење Црне Горе.“ По Ћосовићу, све је почело када је краљ Никола тајно водио преговоре са Бечом о томе да ће бити владар вазалне србске државе после победе аустро – немачке коалиције. Ипак, сматра аутор „Моћи и бешчашћа“, краљ Александар, Николин унук, и Никола Пашић, нису смели тако сурово да се обрачунају са Николом, јер су тиме дали повода да његови следбеници постану сепаратисти. Због херојства Срба из Црне Горе на Мојковцу, као и касније комитске борбе против аустроугарског окупатора, требало је 1918. показати још већу захвалност. Јер, храброст бранитеља Србства у Црној Гори била је таква да је чувена жена – комита, Јелена Шаулић Бојовић рекла: „Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем као достојна Српкиња, па и под непријатељским бајонетима, тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла.” Између два светска рата, црногорски сепаратисти су пристали уз комунисте, па је њихов челник, Милован Ђилас, био највернији Титов слуга, који је прогласио постојање самосталне „црногорске нације“:“Републичким границама и новим нацијама дубоко је искидао и израњавио српско национално ткиво. Због тога ће Срби распадом Титославије доживјети још један егзодус раван оном у Другом свјетском рату.“ Ћосовић изванредно запажа настанак брозоморне србофобне црногорске нације:“Стварање црногорске нације комунисти су лукаво идеологизовали: бити Црногорац по нацији значило је бити Србин плус. Потом су се црногорски руководиоци, да би што дуже одржали статус неразвијености републике, љигаво додворавали Брозу и властима осталих република које су константно и упорно у међурепубличким односима истицале опасност од великосрпског хегемонизма и шовинизма; љигаво додворавање исказивали су кочоперењем, и чак опонирањем српској власти. Почетком седамдесетих година прошлог вијека појављује се ново тумачење поријекла Црногораца; по мишљењу неких црногорских историоклепаца Црногорци не потичу од Срба већ су потомци Дукљанаца, који су, према њиховом „стручном” мишљењу били аутохтони католички народ док их Немањићи нијесу силом превели у православље.“ У једном кратком периоду деведесетих година прошлог века, изгледало је да је питање братског односа Србије и ЦРне Горе решено, јер је ново руководство Црне Горе, на челу са Милом Ђуканобићем и Момиром Булатовићем, стало на пут државног јединства. Ипак, тада се Ђукановић определио за други и другачији пут: познати господар „глисерске привреде“, из доба када је шверц цигаретама био најуноснија монтенегринска привредна грана, добро зна ко су његове евроатланстке газде, и зна да газде за непослушност немилосрдно уклањају, и да му глисерску поривреду стално држе пред носом:“Ако не слушаш, оде ти у Италију, где ћеш њене туристичке лепоте гледати двадесетак година кроз решеткасти прозор“... НИЈЕ ОН ЈЕДИНИ И заиста – опет питање: како је могуће да један који је на почетку своје власти малтене „четниковао“ (србовао у крајњој мери) сад одједном постане непријатељ србског народа. Прво, он у савременој Црној Гори није једини. Такве интелектуалне и моралне бижутерије има на претек, и то баш у бившој „Србској Спарти“...Усташоидни дукљаноид, Јеврем Брковић, својевремено је шпартао по Београду, доказујући своју припадност обилићевској традицији Црне Горе и Брда и бусајући се у прса као да је рођени Његошев брат; Новак Килибарда, који се од комуњарца претворио у Србенду и вођу Народне странке, својевремено спреман да дражи муслимане да би доказао да је спреман на „истрагу потурица“, исто се тако пресалдумио у жестоког србофоба...А Мирко Ковач, онај што је од србијанског, мрачног и националистичког, Удружења књижевника, тражио да му признају радни стаж за загребачку пензију, толико је узнапредовао да је на крају постао ХРВАТСКИ ПИСАЦ, препун мржње према граду у коме је провео лепе дане свог живота, млађаног и списатељско-еуропског... И тако даље: Ђукановић међу таквима није изузетак, него правило. У ствари, све је врло просто: да је србски народ победнички, и да га НАТО Империја форсира као што то чини са Израелом или Саудијском Арабијом, сви би ови конвертити били велики Срби и четници. Сетили би се својих предака са гуслама које певају о Косову, величали би Његоша и Лазарев завет, били би опет „србски Спартанци“. Али, ко би се дружио са губитницима, најомраженијим народом на Балкану и у Европи (а Срби су то и дан данас)? Чим су видели да се паре и моћ добијају за србомржњу, постали су србомсрци. „Истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“, вели Његош. Плашљиви и лакоми, они су конвертити. И увек ће таквих бити, и никад се на њих неће моћи рачунати. Ако сутра конвертитима нареде да узму србосек, узеће га, него шта...Јер, све праве усташе су биле покатоличени Срби. Дакле, од Ђукановића се ничему није чудити. И он, попут Хрвата о којима Дучић пише, спада у храбре људе. Не зато што се ничега не боји, него зато што се ничега не стиди. То Ћосовић и каже: “На вријеме је Мило са својим сарадницима увидио да се исплати бити против Срба, и кренуо је са жестоком политичком офанзивом за одвајање Црне Горе. Но, није проблем у том раздвајању ,,два ока у глави” јер и рођена браћа се дијеле, проблем је дрскост и нечовјечност са којом је то чињено. Подела је кренула са омразом: Јеврем Брковић је тврдио да су Срби више прогонили и убијали Црногорце него Турци. Позивао се на сукоб бјелаша и зеленаша, на крваво истребљење зеленаша и њихових породица заборављајући да макар помене чињеницу да је међу зеленашима било и мноштво сиромашних Шиптара којима је Италија платила да у Црној Гори дижу устанак. Свети Сава је означен као главни кривац за асимилацију Дукљанаца у немањићку Србију, чиме су од католика постали православци. Четнички војвода Павле Ђуришић оптуживан је да је са својом (српском) војском 1942. године побио више хиљада црногорских комуниста (то је била одмазда за погром који су над црногорским родољубима и симпатизерима четника починили комунисти на територији Жабљака, Шавника, Плужина и Колашина 1941. и 1942. године), итд. Бесмислених оптужби било је на претек а потпуно су игнорисане крвне, историјске, традиционалне везе између Срба и Црногораца, везе исковане у вишевјековној борби против Турака и Аустроугара. У Титославији као неразвијена република Црна Гора је највише помоћи добијала из Србије, а послије разорног земљотреса на црногорском приморју 1979. године Србија је поред огромне материјалне помоћи (у новцу, храни, одјећи, грађевинском материјалу) расписала и петогодишњи самодопринос за помоћ Црној Гори. У атмосфери поплаве мржње према Српству, подршке евроатлантиста вербално и огромном доларском помоћи и Ђукановићевог изборног мешетарења референдум о одвајању Црне Горе 2006. године је успио. Језичак на ваги одмјеравања броја гласача претегнуо је на Ђукановићеву страну захваљујући црногорским Муслиманима и Бошњацима.“ ОД ЊЕГОШЕВОГ ДОБА ДО ДАНАС На жалост, и у Његошево време било је Црногораца који су се, ради материјалне добити, одметали на турску страну. Данас се у Црној Гори запошљавају и паре примају само они који су пљунули на своје претке. Турбо-монтенегринизација, по Ћосовићу, тече овако:“Ђукановићева влада их просто засипа све новим и новим указима и законима којима се потире Српство, а афирмише Црногорство (формирање црногорске православне цркве, црногорског језика, укидање службене употребе ћирилице, школски програми из којих се избацују српски писци и минимизира историја Срба и заједничке борбе Срба и Црногораца за слободу, итд). Није лако љутим Црногорцима избацити из памћења све великане црногорске историје и културе који су у сржи свога бића носили Српство (сви владари из лозе Петровића, међу њима најистакнутији је Његош, Марко Миљанов, Новица Церовић и бројни други јунаци и културни ствараоци). Чак је и Ђилас, творац црногорске нације, умро као Србин. Није било лако, али Ђукановић је тај проблем ријешио пречицом. Његови стручњаци за историју протрчали су кроз српско-црногорску прошлост и оцијенили да им односи и нијесу били братски (разлози су већ наведени) и ето доста повода да се Црногорци наљуте на Србе (зато их и зовем љутим Црногорцима). За љутњу на брата довољни су и мали поводи. Није без основа сентенца: Нема рата док не удари брат на брата. Љутња и мржња су најчешће нерационални и неразумни психички компензациони механизми - њима се сопствена кривица пребацује на другог. Љутња на Србе служи Ђукановићу и Црногорцима за „унутрашњи алиби”. Но, ово је упрошћен поглед на однос Срба и Црногораца - историчари и социолози даће детаљније и свестраније анализе. Ђукановић и његови сарадници купљени су за доларе, све нечисте Ђукановићеве послове евроатлантисти су склонили на страну да би им по потреби били употребљиви, јер ко зна - може и такво чудо да се деси да се Ђукановићу савјест пробуди. Зато је приморан да стално продубљује омразу према Србима. Врхунац његовог вазалског односа према евроатлантлстима је признавање независности Косова. Тај чин се према етичким, етничким српским мјерилима оцјењује као издајство. Под притиском евроатлантиста увео је санкције Русији, што је још један чин издајства, јер Русија је вјековима помагала братски црногорски народ, а у прошавших двадесетак година руски бизнисмени уложили су више стотина милиона долара у инфраструктуру црногорског приморја.“ О ИСТРАЗИ ПРЕДАКА Пишући о „истрази предака“ у савременој Црној Гори, песник Иван Негришорац низом теза указује како се зло и неправда у данашњој Црној Гори спроводе:“Однарођени режим селективно спроводи насиље пазећи да не угрози свој међународни легитимитет; однарођени режим обавља симболичку истрагу предака и прогон свих оних који се држе предачких завета; однарођени режим насилно изазива потпуно растројство у породицама, братствима и племенима; опредељујући се за строго изолационистичку језичку политику, однарођени црногорски режим спроводи насилну стандардизацију језика која треба у потпуности да одбаци српско име, те да изгради максималну дистанцу у односу на српски граматички и правописни стандард; однарођени режим насилно покушава да изазове ново расколништво у Српској православној цркви; однарођени режим насилно покушава да све изграђене норме (од моралних, преко научних и језичких, па до естетских, књижевних и уметничких) тако релативизује како би све постало не само могуће и вероватно него и подједнако пожељно и вредно; однарођени режим насилно спроводи разноврсне политичке мере како би поништио све кохезионе чиниоце друштва, те цело друштво учинио простим скупом усамљених, несигурних и несрећних појединаца застрашених пред моћи државних структура и повлашћених појединаца, те опсесивно упућених на систем економских вредности и на снове о контролисању профита; однарођени режим све ове насилне процесе спроводи унутар транзиционих и модернизационих процеса, те са брижљиво прибављеном легитимацијом државе која поштује демократске процедуре; сви ови поступци однарођеног режима представљају, истовремено, тачке најкрупнијих његових слабости које би политичка опозиција могла и морала да искористи.“ О СРБОФОБНОМ САВЕЗУ О савезу монтенегринских конвертита и домаћих мухамеданаца Ћосовић пише:“Бошњаци себи приписују заслугу за стварање самосталне државе Црне Горе, јер њихови гласови на референдуму били су одлучујући. Ту своју услугу сада хоће да наплате; траже да се Његош избаци из лектире. Разлог: апологета је истраге потурица и док је владао подстицао је нетрпељивост према Турцима и потурицама. Чини се да се иза овог званично истакнутог разлога крије и други: Бошњаци Његоша мрзе зато што је велики српски пјесник, зато што је мудро и историјски тачно и у књижевним дјелима и у писмима сагледао и описао борбе Црногораца за слободу од ропства у злој турској царевини и као владар схватио и искусио значај борбе против домаћих одрода.“ Његош, каже Ћосовић, није мрзео муслимане наше крви, него је туговао и жалио што су се одродили. То се види из његовог писма Осман – паши:“Од оног несрећеног дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. - Ево опште наше несреће!/…/Када са мном говориш као мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, као Азијатин, као непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећем човјеку противно било.“ Зато је, по Ћосовићу, у књижевности један од кључних путева очувања нашег идентитета:“Његошево епско пјеваније и Андрићево приповиједање разрастају се у памћењу Срба и Црногораца (оних који се не одричу српских коријенова), а биће тако док траје њихово трагично истрајавање на историјској сцени. Зато, сви ти полуинтелигенти, чија је савјест лимитирана завишћу и мржњом, сви ти башибозуци, балвани, букве, бене које Његоша и Андрића олајавају и омаловажавају личе на врапце који кљуцањем хоће разбити камену громаду.“ ПОРТРЕТ ВОЂЕ КОНВЕРТИТА Ћосовић нуди и један озбиљан и тачан портрет Мила Ђукановића као вође НАТОгораца: „Сувишно је питање да ли је политика градила Ђукановића или он политику. Однос је ту узајаман. Он је све подредио личном интересу (кад се посвађао са Миром и Слободаном, сматрао је да треба да се посвађају и Црна Гора и Србија), мешетарењем је преузео комплетну власт у Црној Гори, постао њен господар. Али да би био комплетан господар морао се и обогатити - данас је најимућнији човјек у Црној Гори. Све парламентарне и предсједничке изборе, све референдуме Ђукановићева странка и влада претварали су у фарсу (најчешће су то биле манипулације бирачким списковима – на примјер, баке родом из Пљеваља које су у Сарајеву живјеле 20, 30 година долазиле су да гласају, - знало се да ће гласати за Ђукановића, а Србима поријеклом из Црне Горе то је било строго забрањивано, нескривена је била куповина гласова за марке и потом евре - предаш личну карту активисти ДПС-а пред изборе и добијеш 100 евра, итд.), дословно радили што им је падало на памет - дрско и инаџијски. Своје политичке марифетлуке Ђукановић је врхунио на парламентарним изборима 2016. године. На сам дан избора славодобитно је објелоданио осујећени државни удар у Црној Гори. Похапшени (некакве плаћене протуве из Србије), су признале кривицу и одале остале ,,саучеснике”. Ухапшен је један пензионисани српски генерал, тешко болестан, који се за вријеме избора задесио код родбине у Црној Гори. Сумњиво: шта ће за вријеме избора српски генерал у Црној Гори? И биће оптужен уз помоћ плаћених свједока. Сумња је пала и на неке опозиционе прваке у Црној Гори - оне који су трн у оку Ђукановићу, затим уплетена су и два Руса. Док пишем овај текст истражни поступак је у току, не зна се кад ће и како ће се завршити. Важно је да је Ђукановић том сензационалном вијешћу на сам дан избора преокренуо резултат у своју корист - јер су сва предвиђања показивала да ће их изгубити. И пошто су ухапшени и осумњичени учесници осујећеног државног удара из Србије и Русије, јасно је одакле Црној Гори пријети опасност. Зато Црна Гора по хитном поступку мора бити примљена.у НАТО. Знао је Ђукановић да нико није толико блесав да повјерује у његову причу, али је рачунао на моменат изненађења. Док се јавност освијестила, он је добио изборе и Црна Гора је постала чланица НАТО.“ У ЧЕМУ ЈЕ СПАС? По Ћосовићу, „одвајање Црне Горе од Србије морало се обавити у атмосфери међусобног уважавања (као што су то урадиле Чешка и Словачка), мирно, достојанствено и са поштовањем демократских норми – да Срби и Црногорци кад буду живјели у одвојеним државама, остану у братским односима у каквим су одвајкада били. Али то Ђукановићу није било у интересу - знао је да би онда српско наслеђе доминирало у Црној Гори и постојала би перманентна опасност од поновног уједињења. И зна овај политичар макијавелиста да се ефикасно затирање Српства у Црној Гори може провести само узмућивањем прљавих талога из прошлости, отровном мржњом љутих Црногораца према Србима и државним репресивним мјерама. Зато ће вријеме Ђукановићеве владавине остати као ружна мрља на односима Срба и Црногораца, један историјски отклон грађен на издајству.“ То јест, у памћењу је спас, онако како каже и Иван Негришорац: „Ако је династија Петровића некада морала да се бори против духа потурчењаштва како би сачувала српски слободарски дух Црне Горе, ако је морала да се суочи са изазовом истраге потурица, данашњи црногорски главари морају да изведу нешто сасвим супротно: морају да обаве темељну истрагу својих предака како би реафирмисали дух потурчењаштва и исказали своју спремност да буду оно што неко изван Црне Горе од Црногораца тражи да буду. Велики преци су добро знали, али данашњи однарођени црногорски главари не знају: ако нећеш да будеш брат своме брату, бићеш слуга злом господару! Зато је династија Петровића чувала Косовски завет чак и онда када се огроман део српскога народа претворио у покорну и ћутљиву рају, али је и та раја певала песме које су сведочиле о некадашњем царству и о могућем васкрсу државе српске. Данас, под црногорским режимом, опет треба певати песме које ће чувати сећање на светле дане, будити веру у боље сутра и неговати наду да су ти снови оствариви.“ Амин, Боже дај! |