|
"Али ми је криво на тебе, што си ону прву љубав твоју оставио. Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини..." (Откр. 2,4-5) Митрополит црногорско-приморски Амфилохије САБОРИ И ДОСТОЈАНСТВО Погледи Митрополита Амфилохија на саборност У овом народу од времена Св. Саве и Немање све је решавано на Саборима. На црквено-народним саборима. То је оно што нам је у природи ове цркве. Саборност је једно од њених основних својстава и народ је васпитаван у том духу. Узмите један карактеристичан пример: у Његошевом "Горском Вјенцу" све се збива на Саборима о Петровудне, од Тројичинудне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све решава. Нема ту никаквог центра ни врхушке.
Дакле, то је у природи овог народа и у ово време је на површину избила сама природа народа. То је у колективној свести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти. Православна Црква од памтивека васпитава човека и људе на одговорност пред Богом и пред историјом. Никакав централни комитет, никакав Сабор, никакав центар, рецимо римски, Ватикански, (а по принципу Romalocuta causa finita - Рим је одлучио спор је окончан), бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност. Неодузимљива пред историјом и пред Богом. Из чланка "Сабор и достојанство", "Нин", 7. јануара 1990. +++ Др Жарко Видовић
„ГОРСКИ ВЈЕНАЦ“, ВЛАДИЧАНСКА ВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ КАО НАРОДНО – ЦРКВЕНОГ САБОРА
Горски Вјенац је драмска слика народно-црквеног сабора: о Тројичинудне, о Малој Госпојини (Рождество Богородичино), слава Цетињског манастира, и о Божићу; епилог је о Новом љету, кад владика Данило одликује јуношу Вука Мандушића, умирује га као дете, поклањајући му свој џефердар. Сабор је надахнута реч заједнице, реч вере о вери: као што је била реч Св. Саве на Жичком Сабору, кад је духовно рођена српска нација као заветна (светосавска) заједница. Сабор се одвија литургијски; почиње суочење владике са истином и злом, што и народ (коло, хор Богородичин) прихвата својим речима покајање ("Бог се драги на Србе разљути... за њихова смртна сагрешења") - да се даљим исповедањем вере јасно разграничи вера Христова од дуализма, тј. лажног монотеизма (вере у "бога" који има зло лице, јер одбија Христа). А то је могуће само у вери која је истовремено и историјска свест: Сабор, је дакле, литургијска сила историје, сила која крсти, обнавља и препорађа нацију као заветну заједницу: како у доба Св. Саве, на Жичком Сабору, тако и у доба владике Данила. У исто време један потомак Црнојевића, патријарх Арсеније III, одржава Сабор у Београду, у сеоби, да се јасно одреди став Цркве и њеног народа према крсташко-латинској јереси католичких сила у Бечком рату против Турске (и Православља). Срби траже своја права од савезника, бечког цара. Као што се и од Сабора нашег времена очекује да утврди став Цркве и народа према мисли метафизике, револуције и мондијализма. Из чланка "Горски Вјенац", владичина визија историје као народно-црквеног сабора., Др. Жарко Видовић, Православље, 1. фебруар 2000. Извор: „Српски граничар“, Орган одбора за очување и унапређење Новограчаничке митрополије, бр. 17, април 2009., стр.13. |
