header image
Владислав Ђорђевић: Бесмислице "глотоцентризма" Штампај Е-пошта
четвртак, 18 јануар 2018

I

Основна тeза књиге „Увод у србистику” (2002) је та да језик чини једину компоненту националног идентитета. Теза је нетачна. Данас је нико не заступа у научном свету. Она није била тачна чак ни у доба романтизма када је била популарна. Тај догматски „глотоцентризам” (или „лингвоцентризам” или „језикоцентризам”) аутора др Петра Милосављевића води у многе бесмислице.


II

Већ на почетку своје књиге аутор тврди: „Становиште да је 18. век време рађања европских нација није сасвим исправно.”[1] Заправо, то становиште је углавном исправно: нације у модерном смислу заиста од тада потичу. Аутор је још неопрезнији када додаје: „Европски народи су и раније свој идентитет стицали на основу језикa којим су говорили.”[2] Заправо, језик никада и нигде није био једини критеријум за стицање националног идентитета. Он је обично био тек један од критеријума, а нипошто један и једини. Стога је неистинита тврдња да су европски народи „свој идентитет стицали на основу језика којим су говорили”. Да би тобоже поткрепио своју тезу аутор додаје: „У старим српским и словенским текстовима, израз језици, у конкретној употреби, значио је исто што и народи.”[3] Овај податак из филологије је потпуно тачан, aли он нема никаве везе се питањем националног идентитета којим се бави културологија. Другим речима, доказ је потуно промашен.

Своју основну и то порешну идеју аутор заступа у целокупном свом делу. Тако он пише да „нацију чини популација која говори једним језиком”.[4] Аутор додаје: „Французима се, рецимо, могу сматрати људи који говоре и чији су преци говорили француским језиком; Немцима они који говоре и чији су преци говорили немачким језиком; Италијанима они који говоре и чији су преци говорили италијанским језиком.”[5]

Ауторов став се у науци назива есенцијализам или примордијализам. Он подразумева веровање да су нације једном изграђене чврсте конструкције које се временом не мењају. Та теза није тачна. Нације се временом мењају. Још је горе то што аутор ту есенцију нација види само у језику. То становиште – које се може назвати „језикоцентризам” или „глотоцентризам” – представља заблуду.

Прво, постоје многи народи који говоре француски, а нису Французи; многи народи који говоре немачки, а нису Немци; многи народи који говоре енглеским, а нису Енглези; многи народи који говоре шпански, а нису Шпанци итд.

Друго, савремени француски, немачки и италијански језик плод су стандардизације –узимања једног дијалекта за стандардни. Другим речима, преци Француза нису говорили француски (него валонским, бретањским, провансалским, норманским, бургундијским и другим); преци Немаца нису говорили немачким (него саским, пруским, вестфалским и другим); преци Италијана нису говорили италијанским (него римским, миланским и другим језицима Апенинског полуострва). Французи су стандардизовали свој језик тек после Француске револуције (1789). Немци и Италијани су стандардизовали своје језике тек у XIX веку. Дакле, ауторове тврдње су потпуно произвољне.

III

Аутор блазирано додаје: „Концепција по којој се народ може идентификовати са језичком заједницом утемељенија је од концепције по којој се народ може идентификовати са неком државноисторијском заједницом.”[6] Савремена културологија сматра управо супротно: да је државноисторијска традиција много пресуднија за формирање нације него језик. Примера има много. Довољно је размислити о савременим Србима и Хрватима који деле исти језик, али не и исту нацију. Енглези и Американци је други очит пример који поништава ауторову аподиктичку тврдњу.

IV

Аутор је упоран у својој „глотоцентричној” заблуди. „Ако су Пољаци они који говоре и чији су преци говорили пољским језиком, ако су Словаци, Чеси, Немци, Данци итд. они који говоре и чији су преци говорили словачким, чешким, немачким, данским итд. језиком, природно је да се исти принцип примени и на Србе.”[7] Изјава, привидно логична, заправо је крајње нетачна. Није истина да су преци побројаних (и других) народа говорили језиком којим говоре њихови потомци. Тај „принцип” постоји само у глави нашег истраживача, па је само за њега „природно” да он важи и за Србе. Језиком Срба, који филолози називају штокавским, данас говори још пет народа: Хрвати, Буњевци, Бошњаци, Горанци и Црногорци. Они се не осећају Србима, што је и за очекивати имајући у виду чињеницу да су национални идентитети конструкти њихових елита који их образују не само на основу језика, већ и на основу многих других културних и државно-правних чинилаца.

Имајући „глотоцентризам” као своју догму, аутор тврди да је „неприхватљив принцип по коме се народи деле према верским заједницама”.[8] Ауторова заблуда није напросто у томе што сматра да је језик једино мерило националног идентитета (а то јесте заблуда), нити што искључује веру као један од критеријума националног идентификовања (а има и таквих случајева), него првенствено у томе што сматара да уопште постоји један „принцип” по којем се нације разврставају. Тај један и јединствен принцип не постоји. Постоје многи чиниоци који утичу на национални идентитет, а све оне које он сматра „неприхватљивим” (вера, државно-правна традиција итд.) подједнако су важни као и језик, а у неким случајевима и важнији.

Поделу народа на основу вере аутор овако коментарише: „Овакве теоријске концепције и поделе народа истог језика требало би третирати као неприродне и лажне и стратешки их одбацити. Српска наука је њима још оптерећена.”[9] Багателисати веру као чинилац националог идентитета је не само лакомислено, него и штетно. Вера може бити, а често и јесте, важан чинилац у обликовању националног идентитета. Занемарити га врло је наивно.

Све нације су друштвени конструкти, а у њиховој конструкцији учествују многи елементи, па неретко и верски. Проглашавати тај чинилац „неприродним” и „лажним” значи не тумачити стварност, него је покушати укалупити. Ауторова критика „теоријских концепција” које уважавају значај религије је нумесна, јер у обликовању нација никада не учествује само један чинилац, него више њих, а међу њим по правилу и верски.

„Српска наука” коју аутор критикује само констатује оно што у стварности постоји: поделу штокаваца углавном на основу вере. Проглашавати ту поделу „неприродном” и „лажном”, као и желети да се она „стратешки” одбаци може бити ауторов идеолошки циљ, али то не може бити научна констатација.

V

Упоран у својој „глотоцентричној” идеји, аутор тврди да су „сви штокавци Срби”, као и да „сви штокавци чине један народ”.[10] И о једној и о другој тврдњи аутор говори као о „чињеници”. Чињенице су управо супротне: нити су сви штокавци Срби, нити чине један народ. Аутор своје „побожне жеље” представља као чињенице.

VI

Ауторов „глотоцентризам” је његова константна заблуда: „Људе који говоре штокавски и чији преци су говорили штокавским, по критеријима који важе за друге народе, требало би схватити као један народ (генолошки појам).”[11] Заправо не постоји критеријум који важи за друге народе, а за штокваце не, већ постоје разни критеријуми у разним случајевима. Не постоји универзални критеријум националне идентификације. У случају штокаваца, верски критеријум је један од најважнијих, али не и једини: Срби и Црногорци деле и језик и религију, али не и државно-правну традицију, па тиме ни националне идентитете. Заправо, национални идентитет црногорских штокаваца флуктуира између српског и црногорског. Дакле, не постоји један јединствени критеријум који обликује национални идентитет, па је позивање на њега обична фантазија.

Из истог разлога је депласирано то што аутор – у контексту говора о националним идентитетима – говори о „општеприхваћеним моделима”. Они не постоје. Национални идентитет обликују елите на основу разних „модела”, „парадигми”, „принципа”, па позивање на само један од њих представља обично кривотворење реалности.

У склопу свог „језикоцентризма”, аутор се радо позива на Вука Караџића. Он зна да Вук ужива велики углед код Срба. Но, позивање на било кога, па и на Вука нема много смисла, ако не одговара реалности. А Вукова мишљења су често била само мишљења једне уске групе интелектуалаца филолога, а не одраз неког „општеприхваћеног модела”. Вук је сматрао да су сви штокавци Срби, али то мишљење нису делили сви штокавци. У спису „Срби сви и свуда” (1849) то и признаје. Према томе, позивање на Вуково мишљење као на објективно стање представља самообману.

VII

Аутор је непоуздан и када тврди да „није сасвим прихватљив став да су Срби прихватили ’хрватску латиницу’ за своје писмо”.[12] Аутор додаје да је то питање доста сложено. Питање и није много сложено. У основи је доста једноставно: латиница је по свом пореклу и основној намени писмо католичких народа, па и католичких штокаваца, који се данас изјашњавају као Хрвати (и Буњевци). Током Илирског покрета кајкавци (Хрвати у Загорју) своју латиницу су заменили том „србокатоличком” или „илирском” латиницом. Наравно, извршене су ситније модификације. Преузета су нека решења из чешке и пољске абецеде. Главни у том послу био је Људевит Гај. Због свега тога латиница коју данас користе многи штокавци може се (и мора) звати хрватском латиницом. Аутор добро познате чињенице непотребно доводи у питање.

VIII

Нетачни подаци нису реткост у књизи „Увод у србистику”. Тако нпр. аутор пише: „Разликовање народа по језику је једино објективно и трајно мерило по којем се народи идентификују како пре тако и после романтизма.”[13] Разликовање народа по језику није ни једино, ни објективно, нити трајно мерило националне идентификације. То је „глотоцентрични” мит.

Још је горе то што аутор додаје: „И данас се сматра да се сви европски народи међу собом разликују по језику којим говоре и којим су говорили њихови преци.”[14] Европски народи се не разликују само по језику. Швајцарци говоре и немачки, и француски, и италијански, и ретроромански, а чине једну народну заједницу. Обрнуто: Аустријанци и Немци говоре један језик (истина у две варијанте), али не чине један народ. Још је бесмисленија тврдња да су преци савремених европских народа говорили истим језиком којим и данас говоре. Таква тврдња спада у домен филолошке фантастике.

IX

Аутор своја субјективна мишљења често представља као објективне чињенице. Тако нпр. oн тврди: „Изјаве неких данашњих лингвиста да српски језик тек треба стандардизовати (при чему се највише мисли на избор једног од ова три односно два изговора) научно су неоправдане.”[15] По којем „научном” критеријуму је „неоправдано” залагати се за један изговор? Многи други народи су управо учинили оно што је по аутору „неоправдано”: изабрали су један изговор за свој стандардни. Штавише, неки народи су изабрали један језик између више њих за свој стандардни. Аутор може сматрати да је добро да Срби и даље буду двоизговорци: и екавци и (и)јекавци, али не може жељу „неких данашњих лингвиста” за избором једног изговора проглашавати „научно неоправданом”. Избор језика, изговора и писма је највећим делом ствар конвенције, политичке одлуке, а не „науке”.

X

У „Уводу у србистику”, као и у другим делима, аутор инсистира да је и латиница српско писмо. На много начина то је конформистичан став. Већина данашњих Срба користи латиницу и доживљава је као своје писмо. Но, проблем је што је та двоазбучност заиста уникатна појава у свету. Тешко да се двоазбучје може прогласити нечим потпуно нормалним. Но, аутор, који је пун залагања за „принципе”, „општеприхваћене моделе”, „парадигме” и „логику” у томе не види никакву аномалију. Чудно је то да двозбучје, које је упадљива српска аномалија, аутору не смета. То је легитиман став, али је нелегитимно српску двоазбучност проглашавати нечим нормалним.

Латиница – историјски гледано – била је писмо католичких штокаваца, а ћирилица православних штокаваца, а језгро савремене српске нације чине управо православни штокавци. Ако су православље и штокавштина два кључна критеријума српског националног идентитета, онда је логично да ћирилица буде једино српско писмо.

Основна заблуда аутора књиге „Увод у србстику” је потпуно пренебрегавање верског чиниоца у формирању националног идентитета. То нигде није допустиво, а поготово не код нас, где је религија кључна – како би рекао Милорад Екмечић у књизи „Дуго кретање између клања и орања” (2008) – „вододелница нације”.[16]

XI

Као главни доказ да су и ћирилица и латиница српска писма, аутор се позова на Вуков „Српски рјечник” из 1818. У њему се налази писмо Срба православаца („Serb. graec.”) и Срба католока („Serb. lat.”). Аутор, не познавајући довољно ни латински језик, ни културно-историјске прилике Вуковог доба не увиђа јасну поделу писма по верском критеријуму. Не увиђајући то, он читаоца заварава тврдњом да су ћирилица и латиница равноправна српска писма. Она су писма истог језика (штокавског), али нису се служила недискриминаторно; ћирилица је била писмо православних штокаваца, а латиница католичких штокаваца. Аутор занемарује верски чинилац што га одводи на „двоазбучарску” странпутицу.

XII

Губећи из вида реалне културно-историјске и друштено-политичке прилике XIX века, аутор оптужује Ђуру Даничића, Јована Суботића и Стојана Новаковића да су изневерили Вукове принципе. Тачно је да су они одступили од неких Вукових ставова, али тачно је и то да су их приближили реалним националним приликама.

Даничића аутор неправедно оптужује пишући: „Даничић, који је пре свог одласка у Загреб био у тим ставовима сагласан са Вуком, променио је, после одласка у Загреб, мишљење, па је сматрао, као Јагић, да су чакавци, кајкавци и штокавци један народ са два имена.”[17] Заправо, у тексту „Деоба словенских језика” (1874), Даничић није бркао кајкавце ни чакавце са Србима, већ је само конставовао чињеницу да „има народа који говори сасвијем овако као и ми, али се не зове Србима него Хрватима”.[18] Док је Вук хрватско име везивао само за кајкавце и чакавце, Даничић га повезује и са штокавцима. Даничићев став није никакво изневеравање Вука, него констатовање реалног стања. Наиме, у време објављивање свог чланака, кајкавци Хрвати су за свој књижевни језик већ одавно прихватили штокавштину, а и многи до тада регионално опредељени католички штокавци такође су се у изјашњавали као Хрвати. Штокавским језиком вековима говоре и неправославци. Сада себе називају Хрватима. Дакле, Даничић је само ускладио терминологију са реалним стањем, а оно је било такво да су штокавски католици себе звали Хрватима.

У истом маниру несхватања културно-историјских и правно-политичких промена, аутор пребацује Суботићу што је сматрао „да Срби и Хрвати имају исти језик”.[19] А шта је Суботић и могао да тврди када је велики део Хрвата у другој половини XIX века заиста имао исти (штокавски) језик као и Срби? Попут Даничића, и он је само констатовао стварно стање.

Аутор сличне оптужбе упућује и Стојану Новаковићу. Но, и он је чинио што и други: само је констатовао реално стање. То су били људи реалности, не пројектованих имагинација.

XIII

Аутор „Увода у србистику” често обмањује читаоца. Тако он пише: „Кад Скерлић предлаже екавицу за основ књижевног језика Срба и Хрвата, он уопште нема у виду српски језик, већ језик српскохрватски, а то значи вештачку језичку заједницу штокавског, чакавског и кајкавског наречја која није и не може бити језик јер таквом језичком мешавином нико не говори.[20] Заправо, Скерлић је под „српскохрватским” језиком подразумевао књижевни језик Срба и Хрвата његовог времена, а то значи само штокавски језик, а никако не некакву „вештачку језичку заједницу штокавског, чакавског и кајкавског наречја”, како му то Милосављевић приписујњ. Његов erreur fondamentale је увек исти: он језиком Хрвата сматра само чакавски и кајкавски језик, а не и штокавски, што је историјски нетачно.

XIV

Заблуду „глотоцентризма” аутор често понавља: „Пошто се и други народи конституишу на основу језика, од тога принципа не треба да буду изузети ни Југословени у ужем смислу, односно Срби и Хрвати.”[21] Заправо, конституисање народа на основу језика није „принцип”, већ је језик само један од чинилаца националног идентитета. У том смислу, позивање Срба и Хрвата да се поделе по језичком критеријуму сада у XXI веку, представља бесмислицу. Српска и хрватска нација конституисале су се у XIX веку, а кључни чинилац који их је поделио није био језик (како аутор бесмислено претпоставља), него религија (како аутор такође бесмислено превиђа). Аутор живи у свету фантазија и не увиђа реалне историјске процесе.

XV

Постоје народи који се „конституишу на основу језика”, али и они који се конституишу на основу других критеријума. У Кини се говори скоро 300 језика, од којих су многи неразумљиви другим Кинезима. Чак 7 су службени језици. Оно што уједињује све Кинезе у једну цивилизацију (и државу) јесте – писмо.

Колико је апсурдно говорити да се народи „конституишу на основу језика” сведоче и многи други примери. Узмимо у разматрање само још један пример: ирски. На Ирском острву говори се само енглески (уз мали број говорника протоирског – гејлског језика), па ипак они нису сви Енглези. Заправо, већина се сматра Ирцима. Подела је заправо верска: англиканци се сматрају Енглезима, а католици Ирцима.

Ови примери (а има их много) јасно оповргавају ауторову аподиктичку тврдњу да постоји принцип по којем се народи „конституишу на основу језика”. За жаљење је то што аутор ту погрешну тезу узима за окосницу своје књиге. Из те основне погрешне премисе произилазе и све друге.

XVI

Књига „Увод у србистику” садржи мноштво значајних података и вредних запажања. Но, поред свих њих, у њој се налазе и многа која то нису. Основна ауторова заблуда је „глотоцентризам” – теза да је језик једини чинилац националног одређења. Он то никада није био, а није ни данас. Језик је обично важан, али не и једини детерминатор националног идентитета. Милосављевићев „глотоцентризам” је историјски мит. Докле год аутор буде инсистирао на „глотоцентризму” његова дела ће бити научно погрешна и за српску нацију идеолошки и друштвено погубна.

 Библиографија

 

1.                Ђорђић, Петар, „Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози”, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1971.

2.                Екмечић, Милорад, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492-1992)”, друго издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

3.                Kараџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.

4.                Ковачевић, Милош, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија”, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”, Пале, 2013.

5.                Милосављевић, Петар, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002; друго издање: Требник, Београд, 2003.



[1] Петар Милосављевић, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица;Требник, Београд, 2002, стр. 14.

[2] Ibidem, стр. 14.

[3] Ibidem, стр. 14.

[4] Ibidem, стр. 22.

[5] Ibidem, стр. 23-24.

[6] Ibidem, стр. 24.

[7] Ibidem, стр. 26.

[8] Ibidem, стр. 26.

[9] Ibidem, стр. 27.

[10] Ibidem, стр. 29.

[11] Ibidem, стр. 29-30.

[12] Ibidem, стр. 48.

[13] Ibidem, стр. 168-169.

[14] Ibidem, стр. 169.

[15] Ibidem, стр. 171.

[16] Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492-1992)”, друго издање, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 10.

[17] Петар Милосављевић, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002, стр. 287.

[18] Ibidem, стр. 287.

[19] Ibidem, стр. 290.

[20] Ibidem, стр. 402.

[21] Ibidem, стр. 416.

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.