Ви антипрогресивни читаоци, ви нисте знали да су се појавиле генијалке које су решиле да преправе Свето Писмо – радикалне феминисткиње и ЛГБТ пропагандисткиње, које су „откриле“да је биолошки пол неважан, а да је битан „gender“. „Род“ је друштвено конструисани пол. Није Бог створио мушкарца и жену који су човек, него иза тога стоји тиранско патријархално друштво које нас „конструише“ као такве. Запад, који се одрекао и Бога и нормалности, прихватио је ово лудило, и на Википедији сад пише да међу људима има око седамдесет врста разних „родова“

ЧИТАОЦИ „СТАЊА СТВАРИ“ ПОЈМА НЕМАЈУ

Спрема нам се, по свему судећи, у 2018, нови Закон о родној равноправности, иза кога углавном стоји ревносна американска „борка“ за Нови поредак у Србији, министарка Зорана Михајловић са својом екипом радикалних феминисткиња. Јавна расправа о предлогу закона трајала је до 31. децембра 2017. Пред нама је још један револуционарни корак у преображавању заостале и затуцане Србијице у узорну ЕУ земљу. Већина ни не слути какве ће усвајање тог закона последице имати: његове тезе мораће бити „имплементиране“ свуда, од војске и полиције до образовања.

Па, о чему је реч?

Заостали, затуцани и мрачњачки оријентисани, анти-ЕУ читаоци! Ви немате појма! До сада сте, као и сви фанатици, мислили да међу људима постоје два пола, мушки и женски, и тако сте, суштински, стајали на становишту хришћанског предања, израженом у основама социјалне концепције Руске Православне Цркве: „Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“

Али, ви антипрогресивни читаоци, ви нисте знали да су се појавиле генијалке које су решиле да преправе Свето Писмо – радикалне феминисткиње и ЛГБТ пропагандисткиње, које су „откриле“да је биолошки пол неважан, а да је битан „gender“ (наше феминисткиње су тај појам превеле као „род“, иако реч „род“ у српском језику има сасвим друго, присно значења, и језгро је из кога потичу многе кључне речи: од породице до родољубља). „Род“ је друштвено конструисани пол. Није Бог створио мушкарца и жену који су човек, него иза тога стоји тиранско патријархално друштво које нас „конструише“ као такве. Запад, који се одрекао и Бога и нормалности, прихватио је ово лудило, и на Википедији сад пише да међу људима има око седамдесет врста разних „родова“.

Ругајући се бесмислу, један посланик Бундестага се три минута обраћао својим колегама и колегиницама у складу са „политичком коректношћу“: „Драге даме, драга господо, драги хомосексуалци, драге лезбејке, драги андрогини, драги би-родни, драги родно-варијантни, драги родно-квиреви…“

У САД постоје кампови за родно неутралне дечаке који носе хаљине, наставник је у Енглеској остао без посла јер се са „девојке“ обратио групи у којој је била и „трансродна“ девојчица што себе сматра дечаком, а у Немачкој у званичним документима, поред појмова „мушкарац“ и „жена“ постоји и „трећи род“.

КАКО ЋЕ ИЗГЛЕДАТИ НОВО ВАСПИТАЊЕ?

Јесте ли чули за „родно неутрално васпитање“? Нисте? Е, па, ако Скупштина Србије усвоји низ закона и националних стратегија које су писале радикалне феминисткиње, чућете и за то. Јер, оне, као што рекосмо, не признају разлике између полова, ни биолошке, а камоли психолошке. Све је то пука друштвена конвенција. У својој књизи „Критика радикалног феминизма“, Слободан Антонић је то показао, а недавно је истакао и следеће: „Родно неутрални васпитачи не признају научне налазе психолога који су утврдили да се дечаци у свим културама радије играју са дечацима, у групи, на широком терену, штаповима и камењем, а девојчице међусобно, у пару, на ужем земљишту, крпицама или листовима“.

Године 2016. код нас се појавила, у издању „Креативног центра“, књига Кристине Хенкел и Мари Томичић „Пружите детету СТО могућности уместо ДВЕ“, коју је такође анализирао Антонић. Кристина Хенкел је иначе „консултант за родно неутрално васпитање у шведским вртићима и школама“. У књизи се препоручује да се малишани не називају дечак или девојчица, него само дете, и да им се не говори он и она, него само оно. Васпитачи и родитељи нипошто не смеју децу да разврставају по полу, него поделу треба вршити на краткокосе и дугокосе, смеђооке и плавооке. И бајке се морају мењати: вук постаје вучица, а Снешко Белић се зове Снешка. Отац и мајка се никад не називају као некад, него су увек и једино родитељи. Важно је да се дечаци облаче у хаљинице и играју луткама, ма колико се томе противили; девојчице треба да се играју мушких игара. У тоалету дечаци треба да мокре седећи, а девојчице стојећи. Дечаци треба да се играју у пару и у мањим групама, а девојчице по три и у већим групама.

Главни циљ је сексуализација деце. Ауторке приручника у издању „Креативног центра“ истичу: „Деца имају право на своју сексуалност и на то да је исказују без осећаја стида или кривице. Објасните деци да је пиша њихова и да сами одлучују ко сме да је додирне и на који начин“. Кад дечак пољуби девојчицу, то није нешто „романтично“, него значи наметање хетеросексуалности, јер „дечаци могу бити заљубљени у дечаке, а девојчице у девојчице“ при чему постоје „породице дугиних боја“ са „две маме“ и „двојицом очева“. У бајкама принц и принц могу живети срећно до краја живота.

Анализирајући документарни филм о ЕУропском „родно неутралном“ васпитању, Слободан Антонић описује сцене из једног вртића – уместо луткама, деца се играју „родно неутралним“ фигурама животиња, а сликовнице и бојанке које приказују јунаке бајки или суперхероје су специфичне: Спајдермен седи спуштених гаћа на тоалетној шољи, Бетмен игра балет са бебом у кенгур-носиљки, Жена-мачка је партнерка мушкарца обученог у костим Снежане, Успавана лепотица руком одгурује принца који је дошао да је пробуди пољупцем, зла вештица Грдана и Снежанина зла маћеха лезбејски су пар који гаји двоје ћаволчади.

Пошто Срби углавном ни не схватају шта им се спрема, Слободан Антонић их упозорава: „Ма пустите шашаве Швеђане, све то далеко је од Србије и наше реалности – рећи ћете. Многи су чули за наш Нацрт закона о родној равноправности из 2017. године, по томе што чл. 61. ст. 10 предвиђа казну од 1.500.000 динара за просветне установе које нису обезбедиле „коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу“ (чл. 35, 4.2). „Родно осетљиви језик“ на политкоректном новоговору подразумева обавезу да говорите и пишете: „школска редарка“, „давачица крви“, „вршилица дужности“, „властодржачица“, „дрвосечица“, „машиновођица“ и слично.“

Ово је пут у ЕУ, који, као и смрт, код нас нема алтернативу. Али, стварност се ипак опире.

РАТ ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЈЕЗИКОМ

„Борке“ за родну равноправност већ одавно траже да се у србском језику паралелно користе изрази типа „војник/војникиња“, „психолог/психолошкиња“, а све са једним циљем: да се успостави „родно неутралан“ језички израз. Овом насиљу над језиком одлучно се, у октобру 2017, супротставио Одбор за стандардизацију српског језика САНУ. Највећи стручњаци су јасно указали на чињеницу да „поглед на свет, систем културе или друштвени систем нису условљени пуким постојањем или непостојањем одређених граматичких категорија, те се они стога не могу ни мењати њиховим увођењем или инсистирањем на доследности њихове употребе“. Истакнуто је да „родна неутралност генеричког мушког рода у српском језику није претпоставка, већ лингвистичка чињеница: граматички и природни род именица у српском језику нису идентични“ при чему „граматике српског језика у званичној употреби кажу да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола (човек/људи, пас, голуб, писац, судија…).“ Накарадно прављење женских именица за разна занимања значило би да су сви наши закони, од Устава до Закона о равноправности полова, „родно дискриминаторски, јер се у њима не користе доследно облици женског рода“.

Српски лингвисти јасно кажу: „Граматичка категорија женског рода није једино средство за обезбеђивање видљивости жена у српском или било ком другом језику, нити пак може утицати на дискриминацију или равноправност жена. Равноправност не зависи од употребе појединих граматичких категорија, већ од контекста у коме су оне употребљене, односно – од значења целине текста.“

Нормирање језика се не може засновати на пуком слању пожељних политичких порука, нарочито ако се то коси са научно утврђеним чињеницама или урушава структуру неког језика. Одбор је истакао: „Облике женског рода за именице које значе професије треба употребљавати тамо где је њихова употреба у складу са постојећом нормом и добром језичком праксом. Када је реч о облицима женског рода за означавање професија који нису нормирани или уобичајени у језичкој пракси, исправно је користити генерички мушки род (нпр. борац, пилот, академик), јер његова употреба никако не имплицира дискриминацију жена, већ подразумева свет о једнакој друштвеној (људској) вредности мушкарца и жене.“

Нарочито је наглашено да се мора избегавати наказност „новоговорних“ конструкција: „Коришћење паралелних форми или навођење форме у мушком роду са ознаком за наставак у женском роду непотребно оптерећује реченицу, уз сасвим изгледну могућност њеног довођења до апсурда (Сви присутни/присутне на овој прослави били/биле су недвосмислено разочарани/разочаране итд.), те их због тога не треба користити.“

Наш језик се буни против насиља над собом!

ПОРУКЕ СТИВЕНА БАСКЕРВИЛА

Почетком децембра 2017, у организацији Института за европске студије из Београда, а у сарадњи са Матицом српском, Катеном Мунди и Центром за породицу, гостовао је Стивен Баскервил, професор политичких наука на колеџу Патрик Хенри. Водећи амерички стручњак за питања развода, старатељства и породичних судова, на српском језику је објавио књиге „Родна равноправност и проблем људских права“ и „Нова политика секса“.

Баскервил је, на свом предавању у Матици српској, истакао да идеологија „родне равноправности“ користи моћ секса као свој главни политички инструмент и оружје. Један истраживач назива је „еротском идеологијом“. Ова идеологија је преформулисала старије покличе о социјалној правди у амбициозније захтеве за оно што се сада назива „сексуалном правдом“. Поред тога, средства којима се ово постиже укључују кривично-правни систем. Секс је увек политичан, прокламују политички фундаменталисти на страни неолибералног капитализма. Сматра се да су сексуална права неодвојива од економских, социјалних, културних и политичких права, а то су права која држава штити. Уз појачано незадовољство, „секс-левичари“ шире мржњу према ограничењима, ауторитету, уз жеђ за неограниченом слободом и осветом, слично као код идеологија претходног века попут комунизма, које су нудиле „класну мржњу“. Реч је о насилничким идеологијама заснованим на мржњи и незадовољству. Незадовољство није усмерено ка конкретном појединцу који би могао бити званично оптужен и осуђен за почињене злочине, уз помоћ установљених процедура и опипљивих доказа, већ против свих припадника неке „угњетавачке групе“, какви су „патријархални мушкарци“, с чим у вези морају бити смишљени нови злочини и нова оправдања за кажњавање. Незадовољство оправдава жељу за побуном против постојећег поретка, за рушењем постојећих институција, и успостављањем новог реда, у коме би револуционари били главни и користили своју нову моћ да казне оне за које мисле да су им нанели зло, а који су у овом случају, чак и у већој мери него у случајевима из прошлости, само обични људи који гледају своја посла.

Око Закона о родној равноправности у Србији, Баскервил је рекао:

„У вашем је законодавству само прекопирано оно што се већ ради у западној Европи и Северној Америци. Карактеристика тих закона је да дефинишу породично насиље веома широко: да би нешто било проглашено насиљем нема потребе за физичким контактом, то може бити увреда или и мање, и нема никакве везе са оним што насиље у класичном смислу значи.

Ови закони охрабрују супружнике да приликом развода износе лажне оптужбе и да на основу њих, један супружник, а то је најчешће отац, буде потпуно удаљен из породице. Не само разведен, него и раздвојен од деце. Последица примене овог закона није оно што би било нормално у случају насиља – месеци или године затвора, него уклањање супружника из породице, дома и од деце. Сврха је очигледна: удар на породицу.

Постоји и друга последица, системска, а то је да уведете систем у коме неко може да буде кажњен без правосудног процеса, презумпције невиности или доказа! То је тоталитаризам. Још једна важна одлика је то што тоталитаризам задире у приватни живот и његов најинтимнији део-породицу. Не постоји тоталитарнија ствар него да упаднете у нечији дом, растурите породицу и узмете децу. Ви више не управљате својим личним животом!

Правни систем, односно социјалне службе под изговором заштите деце преузимају контролу над сваким чланом домаћинства појединачно. Пошто су се за то створили предуслови, тако што је ослабио традиционални морал и улоге фамилије, цркве и вере, у тај вакуум су угуране социјалне службе, иако оне немају адекватно и неопходно правничко образовање.

Добар део овога о чему причамо је идеолошки мотивисано радикалним идеологијама које промовишу разне невладине организације. А већина НВО и у Србији и другим земљама централне и источне Европе се финансира из фондација и од влада земаља западне Европе и Северне Америке. То су НВО које промовишу феминизам и радикалне сексуалне идеологије. Нису невладине, како се представљају, већ под утицајем других влада.“

Који чита, да разуме. И да се не предаје.

Извор: "Стање ствари"