|
 “АЛИ, ТАКАВ ЈЕ ТАЈ - МАКЕДОНСКИ ЧВОР
Започнеш ли да га расплићеш, седам других се заплићу. Зато поздрављамо одлуку нашег Синода, да Комисија која ће се бавити расплитањем у свом саставу има осам митрополита. Бог да им је на помоћи, јер овај посао није „по силите на човеци“ (по моћима људским). Али, ако дело њихово буде право, Господ ће га помоћи, јер „пријатни су пред Господом путеви праведних; кроз њих и непријатељи постају пријатељи (Приче, 15,28). Бугарски свештеник Божидар Главев
+ + + Уводна напомена: аутор овог скромног прилога о српско македонском црквеном питању, као искусан познавалац бугарских друштвених и црквених прилика, убеђен је да речи бугарског свешт. Главева одражавају саму суштину званичног бугарског јавног и црквеног става о молби Македонске “цркве” за признавање аутокефалности. + + + Немогуће је разумети српско-македонско црквено питање, а ни улогу Бугарске патријашије код његовог решавања, (молба расколничке Македонске цркве за признавање канонског статуса упућена је управо Бугарима), уколико не буде шире осветљен политички тренутак у коме су Македонци покренули ову црквено-историјски значајну иницијативу. Сматрамо да овом задатку може сасвим добро да одговори интервју, који је новинарка Наташа Милосављевић водила са проф. др. Милом Ломпаром са Филолошког фак. у Београду, и који је дана 15.01.т.г. објављен у српском издању Спутњика. Ево шта је том приликом о утицају великих сила у Србији рекао проф. Ломпар. “Руски утицај у Србији је много мањи него што бих волео да буде, нарочито у култури и у области оних садржаја којима амерички и западни утицај остварује свој учинак већ пуних педесет и нешто година... Демократе у спољнополитичком одбору Сената у Вашингтону позвале су Америку да већу пажњу посвети Србији, да што више њихових дипломата овде проводи време како би одбранили нашу земљу од наводног руског утицаја “. Упитан од стране новинарке да ли се осећа угроженим због тако израженог руског утицаја, проф. Ломпар се само осмехнуо: “ На делу је једна од карактеристичних хипокризија (лицемерјa - прим. аут.) западног света, који под руским утицајем представља известан утицај који се одиграва у нашем окружењу, док своје деловање у старту ослобађа било какве одговорности да је реч о утицају. Тачније, представља га као неко благотворно дејство, занемарујући шта они који су изложени том дејству мисле о томе. То је хипокризија у којој се полази од тога да смо ми малолетни, да нам треба старатељ. Са друге стране се напада сваки окрет од задате трасе, а не треба заборавити да је од сукоба са Информбироом та траса у високом континуитету везана за амерички утицај, који је само растао у шестој, седмој и осмој деценији титоистичке Југославије. Навешћу податак да је Фулбрајтову стипендију, у периоду Хладног рата, после Савезне Републике Немачке највише добила СФРЈ. То говори о снажном утицају на културну и интелектуалну инфраструктуру наше земље, и он се наставио деведесетих преко невладиних организација, које су свој утицај претвориле добрим делом у званичну политику после 2000. године. Амерички утицај је један официјелни, а други је везан за далекосежно седиментирање садржаја америчког пропагандног идеолошког миљеа “. Зашто онда у САД наводе да се злочиначки утицај Русије манифестује кроз културне везе, пропаганду, енергију и развој војних односа када је добро познато да је број америчких медија у Србији далеко већи од руских? Па и број војних вежби са САД - питала је новинарка. “Та оптужба је потребна да би се уклонио сваки облик руског присуства овде. Кад имамо медије који су доминантно под америчким утицајем, пропагандним, идеолошким, културним, то значи, просто речено, игнорисање чињеница. Битно је да одређени садржаји тог утицаја, везани за војну или неку другу компоненту, представљају нешто што САД на овом простору сматрају недозвољеним. Реч је о трајном напору да се обави редизајнирање политичке мапе у складу са облицима титоистичке Југославије, а то значи да се унитаризује БиХ, да се Република Српска, ако не формално укине, оно сведе на празну форму, да се Косову и Метпхији обезбеди столица у УН и да се поспеши процес дезинтеграције СПЦ као јединог интегралистичког облика српске националне егзистенције “. + + + “...да се поспеши процес дезинтеграције СПЦ... “. Таква два процеса “поспешена“ су одавно, како у Македонији, тако и у Црној Гори. Од прошле године власт премијера Зорана Заева у Македонији, као и она у Црној Гори, изразито је прозападно и пронатовски оријентисана. Први спољнополитички “подухват” нове македонске “демократски” октроисане врхушке био је да са бугарском влашћу, идентичне спољнополитичке оријентације, закључи “ историјски “ споразум (који је већ и верификован!), о свестраној сарадњи, у који се крајње “добро” политички уклопила и расколничка МПЦ - Охридска архиепископија са својом полувековном борбом за одвајање од СПЦ и аутокефалност. Расколници су упутили писмо БПЦ да прихвати статус Мајке цркве, призна аутокефалност њихове цркве и из истог разлога посредује код осталих помесних Православних црквава. БПЦ је, наизглед, веома благонаклоно реаговала на иницијативу МПЦ ОА. Истовремено, од стране једнострано и површно обавештене јавности уследила је вишедневна еуфорија подржке иницијативи МПЦ ОА, и велики притисак на архијереје БПЦ да молби “великосрпским хегемонизмом обесправљених Македонаца“ удовоље. У првом моменту изгледало је да су честите владике, који су успешно преживели “Голготу” најновијег разбојничког критског сабора, попустили невиђеном политичком пристиску свих слојева бугарског друштва. Али, у великој галами, ретко ко је чуо, разумео или озбиљно схватио речи бугарског Патријарха из његове званичне изјаве након седнице Светог Синода БПЦ: “Рано је за славље”. Уследио је позив из Москве, како Србима, тако и Бугарима, који су “по своје мишљење“ у Русију послали мудрог и веома искусног владику, митрополита Гаврила, ученика познате Божје подвижнице и угоднице руског порекла, схиигуманије Марије Дохторове, игуманије бугарског манастира Св. Петке, код Софије. Након повратка Бугара из Русије у Бугарској јавности је еуфорија додобра спласнула али, због нарочите осетљивости Бугара кад је у питању баш Македонија, жар испод пепела итекако тиња. За уважене читаоце поштованог и драгог нам портала Борба за веру биће сигурно интересантно да се о реалном ставу Бугара о предметном питању, али и о ширим аспектима питања, информишемо “из прве руке“: од стручно образованих и добро информисаних духовних лица из Бугарске, али и из Русије, јер “трећи Рим” игра итекако важну улогу код расплитања предметног балканско- ”македонског чвора”. Зато смо са бугарског превели два прилога: један бугарског свештеника Божидара Главева, који је и главни уредник бугарског сајта БУДИ ВЕРАН, са истом душекорисном и спаситељном мисијом коју у Србији има БОРБА ЗА ВЕРУ, а други аутор је руски теолог Андреј Серебрич, између осталог, и научни сарадник РИСИ и Аналитичког центра Светог Василија Великог, а на подручјима научне специјализације: историја хришћанства, историја и савремени положај Православних Помесних Цркава, религиозни фактор у геополитици. Најпре излажемо српски превод прилога руског аутора, јер обради питања односа три балканске Цркве приступа са ширег аспекта, тако да се појављује као примеран оквир прилога бугарског аутора којег ћемо, помоћу Божјом, припремити у следећих десетак дана. + + + Андреј Серебрич “Македонска авантура “, или ко гура бугарску цркву у нови раскол* (*Напом. аутора: први бугарски раскол везан је за проглашавање Бугарске егзархије, са тадашњим седиштем у Царинграду, шизматичном. Ова се маја месеца 1872. г. прогласила аутокефалном, уместо аутономном према одредбама фермана турског султана. Повреда канона искоришћена је од стране Цариградске патријашије као повод да те исте године објави БПЦ за шизматичну. Од стране исте Патријашије шизма ће бити умакнута тек 1945 г., и БПЦ призната аутокефалност. ) ( Прилог је на бугарском порталу Буди веран, у преводу са руског од стране Десиславе Главове, објављен дана 24. новемвра 2017. г. ) 9. новембра 2017. г. Синод тзв. Македонске Православне Цркве - Охридска Архиепископија (МПЦ-ОА) донео је одлуку да се обрати Бугарској Православној Цркви (БПЦ) са молбом да се између две цркве установи евхаристијска заједница, и истовремено изразио спремност да БПЦ призна за своју “Мајку цркву“. Од Бугарске патријашије Македонска црква очекује признање аутокефалности и заштиту њених интереса у односима са осталим помесним црквама. Према бугарским средствима масовног информисања (СМИ) руководство БПЦ обавиће консултације са осталим Помесним Црквама ради ев. признавања МПЦ-ОА.
Молба Македонске цркве биће на дневном реду следећег заседања Синода БПЦ, заказаног за 27. новембар 2017. године. Који су разлози и циљеви овог обраћања МПЦ-ОА и могуће последице од ове иницијативе на месном и међурегионалном новоу? За почетак вратимо се мало у историју. МПЦ самостално објављује своју аутокефалност од Српске патријашије тачно пре 50 година - током 1967 г. Раскол је постао могућ захваљујући подршци македонском свештенству од стране југословенског комунистичког руководства које, у оно време, спроводи политику подршке малим народима у СФРЈ и борби против “српског великодржавног шовинизма”. Ј.Б.Тито покушава да од становништва Вардарске Македоније вештачки створи посебну нацију. Стварање независне Македонске цркве требело је да помогне процес изградње македноског идентитета. Интересантна је чињеница да је стварање МПЦ-ОА одговарало интересима Ватикана, који је процес и финансијски помогао. Подршка “Свете столице“ МПЦ-ОА помогла је успостављању контроле Македонске цркве од стране католичке, и укључивању тог региона у њену сферу утицаја. Обзиром на канонску изолацију у којој се нова “црква” нашла, признање од стране Рима било је чинилац, који је МПЦ-ОА донео привидну легитимност (Прим. аутора: није нам познато да ли су српска средства информисања пренела, али бугарска јесу, да је врх Македноске цркве “припретио” најширој Православној јавности да ће, у случају да њихова молба буде одбијена ступити у унију са папском “црквом”!). Сви покушају Српске православне цркве (СПЦ) у предходном периоду да раскол превазиђе наилазе на отпор од стране македноских власти. Године 2002 у Нишу је између представника СПЦ и МПЦ-ОА потписан споразум, по коме Македонска црква добија аутономију у границама јурисдикције СПЦ. Али, под притиском македноских власти Македонски синод раскида споразум. Једини архијереј, који и даље подржава јединство у оквиру СПЦ је епископ Јован (Вранишковски). Касније, он је био од стране Архијерејског Сабора СПЦ постављен за егзарха Српске патријашије у Бившој југословенској републици Македонији (БЈРМ), а 2005. године стао је на чело аутономне Охридске архиепископије, која започиње да дејствује на територији БЈРМ паралелно са МПЦ-ОА. Македонска црква и тамошње власти у томе виде претњу независности државе и архиепископ Јован са свештенством, као и присталице канонске ОА, од тада трпе жестоке прогоне од стране правосудних органа. Данас се црквена ситуација у Македонији компликује, а што је последица чињенице да положај МПЦ-ОА силно зависи од државе. Руководство државе инсистира на аутокефалности МПЦ-ОА и одбацује могућност примене раније договореног аутономсног статуса у саставу СПЦ. Логика власти је иста као и она у Украјини, да “независна држава треба да има независну цркву“, а што треба да појача легитимитет такве државе. Мотиви због којих се МПЦ-ОА молбом обратила БПЦ су јасни - да легализира свој статус, и да уђе у породицу помесних Православних цркава. Глава Македонске цркве архиепископ Стефан (Велановски) жели да ово питање разреши у оквиру текуће године - јубиларне за МПЦ-ОА, у којој се слави 50 година од (једностраног - прим. аут.) проглашења аутокефалности, а Бугарској Цркви је додељена улога средства за остваривање овог циља. Својим обраћањем (БПЦ - прим.прев.), МПЦ-ОА, тактички, покушава да игра на карту (дослован превод: “да свира на струнама“) патриотских осећања бугарске политичке и националне елите, која Македонце сматра Бугарима. Сама идеја да бугарски народ данас има две државе - бугарску и мекедонску се пројектује и на црквену реалност. Катализатор овог обраћања је закључен уговор о пријатељству, добросуседству и сарадњи, потписан између Републике Бугарске и Републике Македоније током јула 2017.г. Након овога, како у македонској тако и у бугарској јавности, почиње да преовлађује реторика о неопходности признавања МПЦ-ОА од стране БПЦ. Само обраћање било је обнародовано од стране главе струмичке епархије МПЦ-ОА архиепископа Наума (Илиевског), и моментално преузето и распрострањено од стране бугарских СМИ. Сада бугарска јавност позива јерархију БПЦ “да не пропусти јединствену шансу “ да постане “црква мајка” Македонској цркви. Овај висок статус, по мишљењу присталица признавања МПЦ-ОА, омогућиће Македонцима и Бугарима да буду признати као једна етничка заједница, а и допринеће јачању положаја Бугарске на Балкану. Интересантно је да, у исто време, ови бугарски патриоти губе из вида неке очигледне губитке. Уколико молба МПЦ-ОА буде прихваћена, њен нови положај фактички ће значити легализацију претенција Македонске цркве да постане наследница Охридске архиепископије - аутокефалне цркве, постојале на Блакану од 11. - 18. века, чија директна наследница је БПЦ, а што је чврсто прецизирано и у њеном Статуту. Очигледно је да евентуелно признавање самопроглашене МПЦ ОА за аутокефалну, Бугарској патријашији неће донети никакве користи: политичке, финансијске, или у угледу. Сва дејства од стране Софије у правцу легитимизације Македонске цркве мимо СПЦ, са сигурношћу довешће до продубљивања постојећег раскола и погоршања односа са српском патријашијом, а што ће неизбежно довести и до прекида канонског општења. На црквено-политичком плану проблем није чак ни у томе шта су тачно Македоннци - Бугари или Срби, и ко има јача историјска права над тим регионом - Софија или Београд. У Србији, за разлику од Бугарске, склони су да на Мекедонце гледају више као на Србе него као на Бугаре. Ово питање је дискутабилно и није једнозначно. Али је важније да се једнострано премештање канонских граница, у овој фази, јавља као преседан за незаконито решевање јурисдикционих спорова и обратиће се у инструмент интервенције и утицаја антицрквених сила, укључујући и неканоничних формација у другим Помесним Црквама. У Украјини расколничке структуре тзв. Украјинске Православне Цркве - Кијевска Патријашија (УПЦ - КП) и Украјинска Аутокефална Православна Црква (УАПЦ) покушавају да добију признање, од стране православног света, помоћу Цариградске патријашије. Последњих година Патријарх Вартоломеј више пута истиче да је као “први међу једнакима” спреман да у Православном свету обезбеди аутокефалију “ Украјинске цркве “ мимо Московске патријашије. Као што је познато у Цариградској патријашији погрешно интерпетирају појам првенства, којег црквени какони дају цариградској катедри. Њени аехијереји стреме ка проширењу разумевања “првенства по части” у “првенство по власти“, а посебно у вези питања административног управљања на свеправославном нивоу. Ако МПЦ-ОА буде призната од стране БПЦ, вероватноћа да се Фанар умеша у решавање украјинских црквених питања битно се повећава. Као оправдање за ев. мере у правцу легализације украјинског раскола, Цариградска патријашија може да наведе управо “македонски сценарио”. У исто време, може да се претпостави, да Цариградска патријашија неће одобрити признање Македонске цркве од стране Бугара, јер у Фанару мисле да само “Васељенска” патријашија поседује искључива права да проглашава и потврђује нове аутокефалије. Треба истаћи и чињеницу да су бугарски архијереји, у великој мери, сами себе довели у овакав проблематичан положај. Приближавање МПЦ-ОА и Бугарске патријашије започело је још током 2005. године, а свој врхунац достигло је током 2014. године, када је више свештенство МПЦ-ОА, заједно са архијерејима БПЦ, узело учешће у прославама везаним за свету браћу Кирила и Методија, одржаним у катедралном храму “Св. Александар Невски “ у Софији. Тада је македонској делегацији био указан срдачан пријем. И као резултат оваквих активности БПЦ притисак, који је бугарска јавност испољила према црквеном руководству, испада потпуно логичан. Отказивање да се удовољи молби Македонске цркве, без икакве сумње, биће прихваћен, у најмању руку, као недоследан и непатриотски. Па ипак, мало је вероватно да ће архијереји Бугарске Цркве признати аутокефалност МПЦ-ОА, јер се овде ради о силно сумњивој авантури Македонске цркве са негативним и дугорочним последицама, пре свега за бугарску страну. (Прилажемо и коментар редакције Аналитичког центра Светитеља Василија Великог из Петрограда, у коме је аутор сарадник. Овај коментар даље осветљава геополитички момент у коме Македонска црква креће “у одлучни тешки бој“ (као и република и сама тамошња црква, са једном ногом у унији, је титоистичка “креација”) за аутокефалност, али и руски, убеђени смо у то, званичан став о начини “расплитања чвора “ смиривањем “урапатриотизма”. Апел МПЦ долази у моменту, када НАТО стреми да осигура излаз на “три мора”, а што је део његовог војног програма обуздавања Русије. У том циљу Макединија треба да буде примљена у Алијансу, чему се до овог момента противе Грчка и Бугарска. Променом свога имена Македонија ће одговорити захтевима Грчке. А отопљавањем односа са Бугарском, а нарочито са овог лета закљученим уговором о пријатељству, добросуседству и сарадњи између двеју страна, одпадају све препреке за њено чланство. И управо у овом контексту молба за признавање МПЦ од стране БПЦ јавља се више геополитички заснована, него црквено-историјски. И без обзира што је Српска црква омогућила историјску неправду оснивањем “Православне Охридске Архиепископије”, данас је то једина канонска црква на македонској земљи. И логично следи: признавање Македонске цркве, без сагласности Српске цркве, представљало би антиканоничан потез са непредвидљивим последицама за читав православни свет, а који би откључао велики број будућих проблема, као што је то видљиво и из анализе у предматном прилогу. Дај Боже Синод БПЦ да поступи мудро, без журбе и без предавања великом политичком и јавном притиску, тако што ће најпре, у складу са канонима, да питање претресе са осталим поместним црквама пре него усвоји одлуку, јер како је рекао и главни секретар Св. Синода Мелнишки епископ Герасим: “ У Православљу све се решава саборно. Не може једна црква сама да доноси тако велике одлуке ”. Упркос жарким жељама македонских и бугарских Православних Хришћана да буде установљено тако жељено евхаристијно јединство, у овом моменту оптимистичке пројаве урапатриотизма и погрешно тумачење канонске традиције нису умесни, и приступ решавању проблема мора да буде добро осмишљен, да не настану услови за нове расколе у православном свету.) Задњем пасусу коментара петроградског АЦ Св. Василија Великог, са своје стране, прилажемо још само три речи: Амин! Боже дај. + + + Нешто мало одмуцао, уредио и посрбио за „Борбу за веру“: бБ. |
