Нашим читаоцима се одмах мора дати на знање да су исти симптом – насиље у школама, чинови вандализма и чак терора унутар школе – испољење разних болести. Овде је појава једна, а разлога много, и они су вишеслојни. Људи треба то да осете и разумеју, да не би покушавали све да припишу једном разлогу. Када човеку из прста цури крв, разуме се да је то зато што се расекао, а не зато што има висок притисак или чир на желуцу. А када човека боли глава, то може бити симптом разних болести. Добро би било применити ту аналогију, метафору.

Овде видимо следеће. Ми видимо информациони рат – то је ударац по телу нашег народа, по нашој деци на информационом фронту. У нашем детињству у школама је стварно било и туча, и скандала, али ником није ни на памет падало да пуца и убија своје другове из разреда и малу децу.

Међутим, хајде да се мало вратимо у прошлост, вратимо сатове на 1905. годину, у време почетка руске револуције, и видећемо то исто. Гимназијалци и студенти духовних богословија врло често су организовали терористичке акције, убијали своје професоре, директоре, предаваче на богословијама. То је био део револуционарне делатности, такође узбуркане информационим утицајем. Нису студенти богословија убијали своје директоре и инспекторе зато што нису имали шта да једу, већ зато што су били под утицајем револуционарне идеологије, револуционарних идеја. Тако да овде данас видимо нешто слично, другу енергију, можда, али процес је сличан, и такође се шири на образовне институције.

Друга страна је прећуткивање, непажња, равнодушност педагога, родитеља, друштва, пошто је реч о малолетној деци. То је болест нашег система средњег образовања, министар народног образовања и науке још увек не може да се снађе, јер треба времена да би се исправили сви они системски поремећаји кроз које је наше образовање прошло током последњих неколико деценија.

Тако да су то три стране проблема. Једна страна је информациони напад. Друга страна је равнодушност, неактивност друштва, дезинтеграција, одсуство пажње према ближњем, према деци. И трећа страна су дефекти образовног процеса.

Јеромонах Макарије (Маркиш) рођен је 1954. године. Завршио је Московски институт за саобраћајног инжењера. Од 1985 до 2000. године је радио као програмер у САД. Завршио је Свето-Тројицку духовну семинарију у Џорданвилу, држава Њујорк. Године 2002, по повратку у Русију примио је монашки постриг, а 2003. године је рукоположен у свештенички чин. Омиљени жанр публицистике оца Макарија је – отворен разговор. Како је објаснио, из САД је отпушовао септембра 2000, „нешто после почетка америчког бомбардовања мале словенске државе Србије – било ме је срамота да показујем свој амерички пасош“ 

Са руског посрбио: Светозар Поштић

(Руска народна линија, 15. 2. 2018)

Извор: "Стање ствари"