Поново подржавам протест против насилног одузимања деце од њихових породица. Подржавам га под пуним именом и презименом, и са пуном одговорношћу (овде:)

Не чиним то само зато што дубоко саосећам са породицама којима су деца одзета, него и зато што се, од кад нам за себе као хришћанина, борим против неототалитаризма.         

ШТА ЈЕ НЕОТОТАЛИТАРЗАМ?              

Руски религиозни философ Иван Иљин о тоталитарном режиму пише следеће: „То је политичко уређење које своју умешаност у живот грађана шири безгранично, укључујући сву њихову делатност у домен своје власти и принудног регулисања. Реч TOTUS на латинском значи „сав“, „читав“. Тоталитарна држава је свеобухватна. Та свеобухватност почиње од претпоставке да самостална делатност грађана није потребна и да је штетна, а да је слобода грађана опасна и неодржива. Има да постоји један центар власти: он је позван све да зна, све да предвиди, све да испланира, све да попише.../ Овде је власт свеприсутна, човек је са свих страна подјармљен; слобода постаје преступна и кажњива /.../ Правна држава у целини се темељи на признању човекове личности – духовне, слободне, пуномоћне, како у стварима душе, тако и у стварима практичним. То јест, она се темељи на лојалној правној свести. Напротив, тоталитарни режим се темељи на терористичкој претњи.“             

С друге стране, како указују савремени руски мислиоци, неототалитаризам је систем организације друштва који обезбеђује максималну контролу над сваким човеком. За разлику од тоталитарних система претходних времена, који су почивали на непосредној и грубој, насилној принуди, тотална контрола у систему неототалитаризма постиже се помоћу истанчанијих инструмената, као што су:

– нове друштвене институције које су формиране специјално са тим циљем;

– законодавство које има тоталитарни „укус”, али је упркос томе прихваћено на потпуно „демократски” начин;

– високо технолошка техничка средства и најновије технологије манипулације, пре свега знаковне (културне, информационе).

Нови човек, који треба да се појави у оквирима неохуманистичког пројекта, толико је стран људској природи да, и поред тога што савремена култура на сваки начин стимулише егоизам и индивидуализам, никако не може да се појави на „природни” начин. Рекло би се да је довољно само уклонити културна и друштвена ограничења која спречавају изоловање човека у самодовољну монаду са њеним сопственим моралом, самореализацијом као највишим циљем постојања и емоционалном разузданошћу. Међутим, ништа, вероватно, не плаши човека у тој мери као усамљеност и, када му се она сасвим приближи, човек почиње да се повлачи и да тражи сурогате за изгубљене традиционалне системе. Ова потрага може дати најнеочекиваније резултате, који могу водити све до повратка традицији; да би се нови човек уистину одржао, над њим се мора спроводити стални надзор; такав надзор треба да предупреди оне поступке индивидуе који су непожељни са становишта неохуманизма а који ће, насупрот томе, подстаћи човека на пожељне поступке. Овај задатак решава управо неототалитаризам.      

И зато желе да нам отимају децу.         

Они хоће да уђу наше домове, да од нас учине сумњива лица, да нас лише наше деце и да је дају на усвојење туђинима и изопаченицима.     

МИША ЂУРКОВИЋ О НЕОТОТАЛИТАРИЗМУ    

Шта су основе савременог неототалитаризма, сведочио је Миша Ђурковић у интервјуу „Геполитици“, датом потписнку ових редова после изласка његове важне књиге „Тамни коридори моћи“ (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/743-tamni-koridori-moci):“Хомосексуална идеологија је данас заокружен и развијен инструмент који глобални владари користе за врло јасне и прецизне циљеве. Нормативно гледано, читава прича се промовише под безазленом етикетом људских права. Но, као и у остатку књиге, мој задатак је да одем са оне стране дате нормативности и да видим ко, зашто и како инструментализује одређене физиолошке, биолошке, друштвене и културне феномене. Ово истраживање настоји да проблем хомосексуализма тематизује на различитим нивоима, почев од и даље нерешеног питања да ли је за појаву овог феномена заслужнија физиологија или развој. Чак и ту налазимо чисту манипулацију, па се у зависности од потребе час апострофира једна, а час друга врста одговора. Истраживање показује да су наука, законодавство, судска пракса, медији, а све више и популарна култура па и регуларно образовање, стављени у функцију промовисања и насилног наметања хомосексуалне идеологије.

У Скандинавији се деци у вртићима забрањује употреба речи отац и мајка. Читав јавни дискурс се насилно редефинише како би се подрила и уништила класична породична структура.Хомосексуализам се традиционално користи као инструмент за смањивање броја популације, за подривање одбрамбене способности земље, за нарушавање постојећих вредносних система и промовисање хедонизма, итд. Успут откривамо како све више дивља  такозвано конструктивистичко лудило у науци, које тврди да је све конструкција и да су чак и сексуални и полни идентитет конструкти. Дакле, оно што имате између ногу није више дато од Бога, већ је, кажу, чист конструкт, па свако може да буде шта изабере.(…)                         

Најважније револуције у креирању Европске заједнице и редефинисању моралних и цивилизацијских основа САД одрађене су преко одлука судија на које обични људи никако нису могли да утичу. И данас широм Америке бесни рат обичног народа који тражи референдумска изјашњавања о такозваним хомосексуалним браковима, и владара који педерске бракове уводе на силу преко одлука судова који малициозно и широко тумаче Устав. Ова болест је стигла и код нас. Сем правника, врло мало људи зна како је радикално у Србији за десетак година промењен систем породичног законодавства и сама институција породице. Зато сам у овом делу књиге тематизовао питање куда води оваква реформа породичних односа у којој деца добијају све више, а родитељи све мање права, и губе сваки ауторитет у васпитавању деце. Одговор је јасан: све то води у растакање друштва и заједнице, у нову атомизацију и нови тоталитаризам. И заиста, све је већи број случајева у којим деца малтретирају, па чак и физички насрћу на своје родитеље, јер родитељима закон забрањује да врше било какву утемељену контролу понашања своје деце.Наравно, људи почињу да се буне против овог зла, али су такве снаге још политички маргинализоване, без медија и новца да артикулишу јасно незадовољство већине.“     

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                 

Миша Ђурковић је јасно рекао да нам је дужност да се боримо:“Ако логично погледамо шта нам се дешава, шта нам раде и шта нам спремају, као и какви смо ми сами и колико заслужујемо све што нам се дешава, јасно се закључује да за нас нема никакве наде и да ћемо полагано одумирати као народ, и остајати без својих територија. Међутим, упркос томе, човек мора да верује и да се моли да његов род буде спасен. Такође, свако мора да уради оно што заиста може: да прво себе поправи, да своју породицу доведе у ред, а на свом радном месту да дâ све од себе. Ако нема деце, хајде мање да кукамо што их нема, а више да их правимо и одгајамо. Опет бисмо да их неко други прави и да преузима бригу и одговорност. Можда смо ми генерација која је просто осуђена да гледа сужавање и одумирање Србије и да за живота нећемо видети нека побољшања. А опет, ко је  у Русији 1998. могао да се нада било чему?“             

Наша дужност је борба за децу и породичне вредности. Хоћемо ли у њој успети, ја не знам. Али знам и свим срцем осећам да се предавати не можемо и не смемо. Зато подржавам како госпођу Милу Алечковић, тако и све оне организације и појединце који, мирно, достојанствено и хришћански неодступно, бране Србију од неототалитаризма. Док год се не миримо, има наде. А док има наде, нећемо очајавати. Победа је Божја и оних који за Богом иду!