Светозар Влајковић (Београд, 1938) је досад објавио 25 прозних дела, претежно романа, преко 50 драмских текстова за позориште, радио, телевизију. Аутор је неколико филмских сценарија и мноштва есеја. Његове прве романе уочили су надреалисти Марко Ристић, Александар Вучо и Душан Матић те је међу њима било речи да га огласе наследником Растка Петровића.
И критичари су га запазили, понајвише као носиоца урбане прозе која је шездесетих година недостајала српској књижевности. За њега су биле заинтересоване обе зараћене струје, и модернисти и традиционалисти. Али, Влајковић није хтео да припадне ни једној, јер је сматрао да уметничка вредност припада свима, стога су га напросто склонили из својих видних поља. Да би разлаз са књижевном и културном средином што јаче учврстио, Влајковић је исписао своје искуство са великанима те средине у књизи "Дон Жуан београдски у шуми чудноватој", допунивши је књигом "Пустиња у прашуми", обе у издању београдске "Просвете". У тим књигама бацио је светлост на дотле недодирљиве ликове као што су Андрић, Михиз, Константиновић, Павић и низ других. Иако је потом објавио десетак романа и књига приповедака, његове књиге као да нису објављене, ако је мерило присутност у јавности. Писца то није померило са његовог правца. У писању је наставио путем истицања хришћанске духовности као пута спасења, док је са прећуткивањем, или злонамерним критикама рачунао. Заузврат, има задовољство да упозна неке од својих читалаца који му се јављају на друштвеним мрежама и да од њих добије непатворени ехо своје делатности који сматра драгоценијим од реакције званичних стручњака. ИЗМЕЂУ ПРАЗНИНЕ И ВЕРЕ Својевремено је Осип Мандељштам записао да је данас сваки културан човек хришћанин. Књигу "Повратак изгубљеног" ставили сте у библијски контекст приче о блудном сину. Зашто је, по Вашем мишљењу, управо та Христова парабола погодна да се опише пут савременог човека, пре свега интелектуалца, до хришћанске вере? И, да не заборавимо, то је пут којим не иду многи. Моје крштење у цркви Светог Саве у Београду, а затим прихватање обичаја у прослављању хришћанских празника, почевши од Божића и Ускрса до породичног обележавања дана Светог Лазара Четвородневног, није ме учврстило као хришћанина. Кад би ме неко питао, одговарао сам, без икакве сумње, да сам хришћанин православне вере. Уистину, о хришћанству нисам много знао, шта више, откако сам доживео преумљење и започео да се удубљујем у сопствену веру, чини ми се да раније ништа нисам ни знао. Али, знање на нивоу свести и оно у дубинама душе понекад су веома удаљени. Парабола Јеванђелисте Луке о блудном сину показује како се човек олако одвоји од Оца, неразумно потроши иметак који му је дат, a тада започну јауци. Ова прича је погодна да се опише лутање и опасност од потпуне пропасти свакоме отпаднику од Бога. Међу отпадницима најбројнији су такозвани интелектуалци. А то су људи који придају највећу вредност образовању и вољи да се господари сопственим животима. Каква површност, каква брзоплетост, гордост надасве, какво одсуство осећајности! Такви знају да ни врабац с крова не падне случајно, али мисле да је та истина само једна досетка. Jeр већина интелектуалаца, не само овде, ослања се на досетке, мало их је који имају целовит поглед на свет, а кад до тога дођу стиде се што су некада себе сматрали интелектуалцем. Тај обрт дође са открићем да је људска мудрост за Бога лудост. У време кад сам се ја формирао, читаво друштво, изузев ретких појединаца, вриштало је од безверја. Нисам остао имун. Кад сам почео да се бавим писањем прихватио сам поетику модерне уметности. На све безверје унаоколо и слабе вере у мени, још и то. Али, постојао је и унутарњи човек у мени. Тај је био богобојажљив, скроман, испуњен љубављу за људе, тај није дозволио да сасвим пропаднем. То сам схватио тек много касније. У међувремену, у мени се водила душевна борба, чије узроке нисам могао да откријем. А никога у близини да препозна моје страдање и да притекне у помоћ. Никога задуго, али не и заувек. Мој повратак је започео кад сам се преумио, после неколико догађаја који спадају у чуда. Метаноја је тајанствена, она се појави мимо наше воље. Започне повратак. У мом случају дуготрајан, сразмеран снази страсти које су ме везивале за свет. И, после толико књига, после толико лутања стигао сам и до романа „Повратак изгубљеног“. Да се у мени није десила промена, не бих га ни писао. А што се културе тиче, прихватам мишљење Анселма Кентерберијског и Светог Августина: „Верујем да бих знао“. Најпре вера, онда образовање. Најпре вера, онда култура. ОД ЧЕА ДО ХРИСТА Ваш пут је, као и пут многих, ишао преко духа побуне инкарнираног у 1968. години. О томе сте, не тако давно, објавили аутобиографски роман "Карлоте", о младој револуционарки, сарадници Че Геваре, коју сте, во времја оно, упознали у Паризу. Да ли свет побуном `68 постао бољи, или се још више удаљио од средишта? Карлоте је била девојка једног официра из штаба Ернеста Геваре дела Серне званог Че. Кад су их ухватили, официра су пред њом стрељали, а њој дали двадесет и четири сата да оде из Боливије, или... Карлоте се домогла Европе, где су је дочекали снобови, салонски комунисти и слични левичари. Тражили су од ње да им прича причице о тој револуцији док они испијају шампањац и слушају пригодну музику.Тих година сам често био у Паризу, па сам се у том граду затекао и у мају 1968. Налетео сам на призоре студентских протеста који су били брутално угушени. Наравно, ниједан од коловођа није настрадао. Генерал де Гол, против кога је све то било уперено, изјавио је, поносан на своју нацију, да Француска никад не убија своје Волтере, мислећи притом на Сартра који се нашао у првим редовима демонстраната кад је све почело. А кад су разјарени студенти почели да чупају калдрму из коловоза и кад су са друге стране кренули тешко наоружани жандари, тог филозофа нисам приметио. Малро је студентима добронамерно рекао отприлике овако: барикаде су некада служиле да зауставе коњицу, сад постоје машине које могу с лакоћом да пробију све то што се натрпа на улици, немојте да се заносите. Многи студенти су се заносили, заносио се и генерал, који је дозволио референдум. На том референдуму су га волтери уз помоћ масе скинули с власти, у знак захвалности што их је величао. У јуну сам се вратио у Београд и гле, ту су наши студенти покушали неки протест који се свео на говоранције у дворишту Филозофског факултета. После искуства са мајским протестима у Паризу, ови београдски су ми деловали дилетантски. То су најбоље потврдила козарачка кола насред трга пошто их је Броз смирио са неколико реченица, дајући им за право да величају Маркса, Лењина и њега, наравно. Тада сам уочио каријеристе који ће касније добити одговорна места у културним институцијама. Роман „Карлоте“ сам написао због једне реченице коју је та млада жена изрекла, после свог отрежњења: „Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте долазак Исуса Христа“. ДУХ ШЕЗДЕСЕТ ОСМЕ Шта је било са шездесетосмашима? Да ли су остали заточници слободе? Данијел Кон Бендит седи у парламенту, прима платицу, а на неким другим трибинама још се бави Де Голом. Ален Филкенкраут је примљен у Академију, постао је, ето, „бесмртник“, чему је тежио и у оно доба кад су силовали студенткиње у полицијским кареима како би он и њему слични могли да победе смрт уласком у академије. И остали су се снашли, стекли су углед. Све угледан до угледног, а нико заиста угледан, у смислу да су их угледали као жицкароше типа Анри Бернар Левија или оног „лекара“ Бернара Кушнера, па и привременог српског зета Данијела Шифера. Нисам приметио да је неком од оних студената, ослепелим у улици Геј Лисак од сузавца, дата надокнада за револуционарност. И наши истакнути шездесетосмаши су се добро снашли, уколико су били послушни, зна се коме. А били су. Претпостављам да је прећуткивање романа „Карлоте“ – ако се изузме пљување једног темељно необавештеног критичара, који је то учинио по нечијем налогу – делимично последица и деловања преосталих шездесетосмаша који још нису сјахали са функција. Да ли је свет постао бољи због њиховог деловања? На све то одговор је дала Карлоте у споменутој реченици. А шта је с њом било? Отада се нисмо срели. Напустила је Париз, умрла је у другом граду. О томе понешто пише у роману „Карлоте“. ЖИВОТ У ДОБА ТИТОИЗМА Као новинар Радио Београда били сте у жижи културног живота под титоизмом, који је Жарко Видовић назвао америчком верзијом комунизма. Док је држава била полицијска, као и свуда на комунистичком Истоку, Брозов режим је допуштао интелектуалцима да се играју слободе, па смо имали и енформел и мјузикл "Коса" и све врсте уметничких експеримената. За масе је био намењен ТВ, који сте, како се појавио, оценили као разорну силу за народ још увек утемљен у патријархалности. Како се живело у доба „дебелог мртваца Гроза“ (израз владике будимског Данила)? Затечен сам овим питањима, али, ево, покушаћу да кажем, први пут, понешто на ту тему. Најпре, Тито ме никада није занимао. Ни као личност, ни као политичар. Знам по томе што сам редовно бежао из гомиле кад смо били дужни сви одреда, и радници и сељаци и тобожња поштена интелигенција, да га дочекујемо кад се враћао са својих далекосветских путовања. Знам и по томе што ми се није допадао његов дречави глас, још мање нагласак, а ја сам, ипак, био музичар и слухиста, како се то каже. Знам и по томе што нисам запамтио ни једну његову паметну изјаву. Али запамтио сам једну која сведочи да он на крају није знао ко је. То је онај његов наступ (лудила) кад је викао отприлике оваке речи: „Другови и другарице, морамо јачати Титов фонд!“ Да ли је могуће, питао сам се, да тај човек о себи говори као о неком трећем? Тог тренутка налазио сам се у таксију, погледао сам шофера у ретровизору, био је равнодушан. Боље и тако него да је био одушевљен. Чудио сам се одушевљењу гомиле. Али, био сам равнодушан према гомили као онај шофер према Титовом фонду. На првом месту политичке филозофије Ј.Б.Т. било је неизговорено гесло: Не дирај ме, не дирам те. Гесло се у пракси свело на то да о свему може да се говори критички, осим о Њему и Партији. Незгода је била у томе што се свака критика, па макар то била примедба на целофан којим се пакује цвеће у цвећари, могла превести на политичку раван. Драстичан пример таквог превођења био је случај са бистом због које је мом стрицу, по коме сам добио име, одлетела глава. Мој стриц је био пословођа комисионе радње у Кнез Михајловој улици. Школован је за антиквара у Марсеју, пошто га је лађа француска тамо изручила крајем Првог рата. Ученици те школе су имали свој кодекс пословног понашања. Једно од правила било је заштита приватности клијената. Мој стриц се вратио у домовину, пословао по правилима свог посла, прошле су године, а онда је неко донео у стричеву радњу бисту Јосипа Броза Тита. Стриц је бисту ставио у излог, одредио цену, стотине хиљада људи пролазило је том улицом (која је тада била „корзо“) поред бисте, никоме то није засметало, осим једном, коме је запало за око место стричеве радње, те је смислио како да га се докопа. Ушао је тај друг у радњу, питао ко је донео бисту и како се шеф радње усудио да ту светињу стави у излог и још лупи цену нечему што је неоцењиво вредно! Стриц је одбио да каже име муштерије. Тад је почело малтретирање. Иначе болестан, још од времена немачке окупације, мој стриц није издржао притисак, обесио се у свом принудном смештају, будући да су му ослободиоци у име светле будућности одузели шестособни стан који је имао пре Другог рата, и за време окупације (!), у Палмотићевој улици. Налазио сам се у редакцији „Борбе“, где сам био приправник, кад је дошао сав ознојен, зајапурен и срећан што се докопао ударне вести, један наш колега, те гласно рекао: „Еј, момци, обесио се онај матори Влајковић, онај комисионар са лулом из Кнез Михајлове“, имамо вест пре осталих новина!“. Тада сам заправо схватио чиме се сви ми ту бавимо. И не само ту, у редакцији дневног листа који је био орган КПЈ, већ свуда на свету. ТИТОИЗАМ У КУЛТУРИ Шта би, по Вашем мишљењу, могла да буде квинтесенција титоизма у култури? Тито је био необразован човек, постао је владар једној групи необразованих народа. Ти народи су истовремено били и народи слабе вере, таквима је потребан јак световни вођа. Тито се оградио сировим, бахатим, али њему послушним људима. Ови су изабрали своје послушнике на основу избора по сродности, тако је сачињена пирамида која је овладала читавом популацијом. Оно мало школованих људи или су прогнани или ликвидирани или су кооптирани у ту пирамиду. Срж титоизма је идолопоклонство. Позадина тиотоизма је чежња за Богом. Пошто не верују у Бога, људи поверују у Тита. Култура и образовање препуштени су кадровима владајућег круга, а тај круг, као што рекох, сачињавали су игноранти и неверујући. Неколико пута Броз се упустио у дневну културну политику - а друкчија није ни постојала, јер није било визије о томе - то су били промашаји којима је он уздигао оне које је желео да пострани, на пример случај са једном представом Боре Драшковића или осуда апстрактног сликарства на говору у Сплиту. Уистину, Броз није имао никакав лични став. Да би неко имао лични став треба да буде личност. Броз је био функција, а не личност, и као такав мењао је своје изјаве како је морао, у зависности од правца ветрова који су га окретали. Кад је дунуо „арнаутин“ (западни ветар, речник САНУ) ето нама и БИТЕФА! Многе гадости су овде величане као светлости, испразни мјузикл „Коса“ постао је инспиратор промискуитета, наркоманије, кича и телесне штроке. Центар за контаминацију добио је своје име частећи се супротним предзнаком. О утицају арнаутина на затирање нашег језика, на растурање породице као основе доброг васпитања и основе духовности доста сам писао, али шта вреди кад постоји уходана техника прећуткивања. Броз и његови извршиоци током неколико деценија уништавали су већ затрављена упоришта духовног и културног идентитета српског народа. Подручја под римокатоличанством мање су оштећена. Тешко је одговорити на питање зашто је све то тако ишло. Често мислим о томе. Тад се, одједном, појави птица несит која раздире своје груди да би нахранила своје потомство. Али где је потомство? Углавном и даље јури ка оном истом мраку откуда креће арнаутин. ИЗМЕЂУ СТВАРАЛАШТВА И ЈАЛОВОСТИ Какво је стање наше књижевности данас? Шта је јаче: стваралачки импулс или јаловост? Кад стигнемо до духовности, многи профани видови живота постану бесмислени. Кад откријемо Писмо, Житија светих, Добротољубље и другу светоотачку литературу напросто нисмо у стању да читамо белетристику. Мој посао за плату у Радио Београду (где сам прешао из „Борбе“) умногоме се односио на књигу. Био сам плаћен да читам, отуда моје негдашње упознавање са домаћим књижевним стваралаштвом. Једном су ми за казну одредили да прочитам све позоришне драме које су се налазиле у библиотеци Радија и да о свакој поднесем рецензију. Тако сам за плату прочитао два метра књига драма и уверио се да српска драмска литература мало вреди. Мој тадашњи уредник уредно је моје рецензије бацао у корпу за отпатке, али мене је било баш брига за то. Био сам толико занет питањима о смислу живота да нисам приметио да могу одмах да објавим историју српске драме. Дупликате нисам имао, тако да је недостатак те књиге вероватно поклон овој култури која пати од сувишка наслова. Још ми је Душан Матић, песник, својевремено рекао да код нас писци постоје само док су живи. Нисам схватио шта ми говори. Да сам схватио, питао бих га да ли ми пишемо да бисмо постојали за друге, није ли писање средство које нам помаже да интензивирамо сопствено постојање током тих часова кад побегнемо у реалност речи од којих стварамо своје романе и остало. Док сам и као књижевник учествовао у колективном књижевном кросу, имао сам најжешћи отпор према лажним вредностима и накарадним појавама у српској књижевности. О томе сам се изјаснио на неколико стотина страница у књигама „Док Жуан београдски у шуми чудноватој“ и у „Пустињи у прашуми“. Да, нагледао сам се људи који се труде да постану неко и нешто уз помоћ књижевности. Било је међу њима неких који су нам се по четврт века наметали кроз штампу, радио и телевизију, са подијума књижевних трибина а кад би, по сили биолошке смене, отишли са сцене, нико их не би поменуо. Зашто? Напросто, нису оставили за собом дело које заслужује да их се неко сети. Током двадесетак година уређивања и повременог вођења емисије „Поетски театар 202“, пошто сам представио бар хиљаду песника, тешко да бих од свега могао да издвојим довољно за једну танушну антологију песама. Застрашујућа узалудност, нескромност, недостатак креативности тих умишљених песника и критичара који су их хвалили. Зашто сам пуштао у програм празнословље? Ех, да није празнословља, били би укинути сви радио и тв програми, штампа не би опстала. И универзитети би могли да затворе капије, а како видимо бујају, множе се, угрожава их само фалсификовање диплома и докторских дисертација. Био сам саучесник у свем том циркусу који траје. Питате какво је стање наше књижевности данас. Ако бисмо се ослонили на хвалоспевце, овде код нас књижевна сцена врви од генија. Што се мене тиче нисам уочио ни једну књигу која ће потрајати. Не само ових дана већ током деценија. Стваралачки импулс или јаловост, шта је јаче? Споља гледано, јаловост побеђује, суштински виђено, свако писање без призива (импулса) указује на смрт писца, на изгубљеног човека који траћи своје време, а траћи и време читалаца. Као и у другим областима, квантитет прекрива квалитет, спољно надвладава унутарње. Нови човек постаје странац у свету забаве и злочина. Прастари Нови човек у прастаром свету забаве и злочина. ТРАНСХУМАНИЗАМ И ПОДЧОВЕШТВО Књижевност је увек "знала" куда иде човечанство. Замјатинов роман "Ми", Хакслијев "Врли нови свет" и Орвелва "1984" дају мапу данашњег света, иако су писани пре толико година. Писац сте осетљив за нерв епохе. Куда иде доба које говори о трансхуманизму и превазилажењу човека киборгом? Трансхуманизам је замисао мртвих људи који свој мртвачки статус желе да прошире на читаво човечанство. Адолф Хитлер је такође желео да трансформише људска бића, па га можемо сматрати једним од водећих трансхуманиста епохе чији смо савременици. У САД главна психотерапеутска оријентација данас је бихејвиоризам са својим техникама какве су некада смишљали Вотсон и Скинер, ти неваљалци који очигледно нису знали шта ће са собом па хајде да поправљају човека тиме што ће му извадити душу. Душа смета трансхуманистима. Лек за такве је падање у транс који ће им помоћи да наслуте тајанствену сложеност света и простачку наметљивост технологије коју виде као спасиоца. Њихова деца киборзи су нешто најглупље што је савремени човек могао да смисли. Понекад књижевници наслуте шта ће да буде, али такозвани футуризам не би требало да је наша преокупација. Довољно смо тајанствени самима себи да бисмо се још бавили будућношћу као временском категоријом. Будућност човечанства је безвремено стање. Напори трансхуманиста да укину смртност помоћу научних достигнућа је идиотарија. Чини ми се да су управо егзактне науке попут физике пружиле сведочанство да је човечија мудрост пред Богом глупост. Погледајте само недавни фијаско са оном машином којом су трагали за „божанском честицом“. Биће још сличних замисли, да би мртваци имали чиме да се разоноде плешући своје плесове у мраку свог беспућа. ИМА ЛИ НАДЕ ЗА НАС? Ниједан човек није сам. Заједница је основ нашег постојања. Ми, Срби, разбуцани смо и атомизовани више него икад. Куда плови наш брод? Има ли наде? Разбуцан је и сав хришћански свет. Принуђени смо да се вратимо у катакомбна скровишта. Разбуцано је и човечанство у целини. И оно мало поштеђених људи са далеких острва, који су опстали на основу вере и обичаја, данас могу с разлогом да стрепе од доласка наоружаних људи у оделима и са краватама који ће им рећи идите одавде, сметате нам. На исти начин на који је пре неколико деценија канадска коњичка полиција, једна од најсуровијих, у име слободе отерала Ескиме из њихових иглуа, преселила их насилно хеликоптерима у тзв. цивилизовани свет и тиме их практично осудила на колективну смрт. Али, да се вратимо нама, иако смо „атомизовани и разбуцани“. Да ли сам оптимиста у погледу опстанка овог народа? Да, реч је о опстанку, а не о фризирању. Још 1980. и неке године Демографски центар Института друштвених наука у Београду добио је од владе Србије задатак да баци сонде на Косову и анализује тамошњи демографски бум шиптарског становништва. Закључци су били забрињавајући, крајње забрињавајући. Речено је да уколико се не промени популациона политика, Срби ће постати национална мањина у Србији првих деценија 21.века. Шта је урадила влада са тим извештајем? Ништа, тојест бацила га је. Није одговарао политичкој ситуацији. Отада до данас, нажалост, иако је демографија као наука помало тужна, као уосталом и све друштвене науке - прогнозе се остварују. И тада, као и сада, политичари су се бавили пре свега одржањем на власти, а све у име народа. Овде, на Чубури, где станујем, постављен је својевремено билборд са фигуром Зорана Ђинђића и његовом веселом изјавом да живимо свој једини живот и стога га треба искористити. Тако некако гласио је тај позив који је личио на стару изреку „Циљ оправдава средства“. Међутим, кад се циљ не оствари, средства испливају да служе на част губитницима. Али, код нас је тај појам Част, као и све што се односи на морал, као и сам појам Морал, избачен из употребе. Гарнитуре на власти се мењају, све се и надаље своди на квантификацију друштвене реалности. Свакога дана у вестима градски портпарол се похвали километарима асфалтираних тротоара. Браво! А шта ћемо са порастом криминала, са корупцијом, са абортусима, са здравством у коме је завладала хајдучија белих мантила, шта ћемо са образовањем и васпитањем који су довели наоружане чуваре школа да одржавају ред због дилера дроге и пораста насиља међу адолесцентима, шта ћемо са укупним разбуцавањем српског народа коме се нуди квантификација и само квантификација. Али, све што се дешава није обрушавање некаквих стихија на недужни народ. Ја верујем да је све, па и оно што нам се чини најгорим, за наше добро. У том смислу, оптимиста сам. А кад бих се бавио картезијанским анализама смрзао бих се као некада Рене Декарт на двору шведске краљице која га је позвала да јој држи часове из филозофије – да вас подсетим - међу хладним дворским зидовима. ЗАВЕРА ЋУТАЊА Какву рецепцију очекујете с обзиром да је „Повратак изгубљеног“ роман који указује на процес преумљења једног номиналног хришћанина у истинског верника? И, разуме се, књига о – покајању. И кад сам објављивао романе са изразито световним садржајима, удаљен од есхатолошких питања, пратила ме завера ћутања, као што рекох. У овом случају носиоци јавне речи ћутаће „као заливени“ или ће неки послушник демократије да гракне. Многи се Срби бусају у прса као православци, али нисам приметио да се иједан од писаца огласио као православац. У Француској, где је секуларизам поникао, постоји именик под називом „Католички писци“. На том списку су и неки моји омиљени песници као Франсис Жам и Рене Гиј Каду. Овде наменски сличан именик не постоји. Имам утисак да би се писци стидели да их неко уврсти у православне писце. У томе видим вишедеценијски утицај комунистичке пропаганде и њој омиљене поетике Модерне, која заступа неутралност књижевног дела попут неутралности научних истина. Али идеолошка позадина Модерне је атеизам добро поткован нихилизмом. Има писаца који се упињу да буду „православни“. Можда пролазе код необавештених. Исувише је прозиран каријеризам неких од њих. Овде се разбокорило и профитерство везано за религиозност. Профитерство је неспојиво са нашом вером. И тако, дођосмо до тога да „Повратак изгубљеног“ може многима да смета. Неће ми бити први пут у вези са мојим књигама. РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ Шира верзија интервјуа објављеног у „Печату“ 15. фебруара 2018. |