Ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал Гилберт Честертон МИСТИЧКИ БЛУД Потписник ових редова већ одавно тврди да је екуменизам мистички блуд, који је повремено непосредно повезан и са разним врстама оправдавања противприродног блуда. (http://borbazaveru.info/content/view/2211/52/) Томе је, између осталог, доказ и најновији чланак једног од највећих православних теолога Запада, Жан-Клод Ларшеа, „Обесмишљавање брака и оправдавање хомосексуалности: логична последица идеологије митрополита Јована Зизјуласа“, који се појавио у најновијем броју угледног часописа „Црквене студије“ из Ниша. (/images/st/10426/img_10426_9202bc1f5d4dae28843dcb2da56c5841.pdf )
Ларше, добро познат нашој православној јавности (недавно су му изашле, у Службеном гласнику из Београда, две одличне књиге – животопис патријарха Павла и студија о лечењу духовних болести у православном Предању ), основну идеју свог огледа исказује следећим речима: „Хомосексуалност је све присутнија у Сједињеним Државама, укључујући и православне средине. У недавном чланку, један од главних следбеника митрополита Јована Зизјуласа у Сједињеним Државама, архимандрит Пантелејмон Манусакис, заступа ставове против брака и подржава хомосексуалност. Сâм Зизјулас је у неколико наврата исказао велики степен толеранције у погледу хомосексуалних начела. Овај рад има за циљ да превасходно истакне постулате Зизјуласове логике по којој се брак обесмишљава, а хомосексуалност оправдава, као и да покаже да је оправдање хомосексуалности у супротности са учењима Светих Отаца, црквених канона и читаве Православне Цркве“. ЗИЗЈУЛАСОВСКА ИДЕОЛОГИЈА ПРОТИВ СВЕТЕ ТАЈНЕ БРАКА Ларше сматра да је Зизјуласова јересоидна идеологија квази-персонализма у самој основни погодна за оправдавање хомосексуалних веза, и то у име три принципа, које француски теолог овако одређује:“1) одбацивање тежњи људске природе које се сматрају безличном неопходношћу, која је у супротности са слободом личности; 2) примат личности над природом и преовладавање избора те природе над природном усмереношћу личности; 3) примат eschaton-а (/…/стварности будућег века) над тренутном стварношћу; 4) одбацивање традиционалне (аскетске) етике која се поистовећује са морализмом.“ Први и трећи принцип, каже Ларше, легли су у темељ огледа једног од најутицајнијих Зизјуласових следбеника у САД, архимандрита Јована Пантелејмона Манусакиса -,„Marriage and Sexuality in the Light of the Eschaton: A Dialogue between Orthodox and Reformed Theology“. Манусакис тврди да брак „пред теологију, која жели да остане одана хришћанском поимању есхатологије, поставља читав низ потешкоћа“ и на брак гледа чак као на „препреку ка Царству Божијем“. По дотичном, каже Ларше: „1) Теологија брака у православној традицији није најбоље утемељена; „погрешно је брак сматрати хришћанском институцијом“; брак није света тајна; то је „овоземаљско питање“; 2) Брак као друштвена институција има безличну димензију, а породице и брачни парови, као ћелије друштва, одликују се егоизмом; 3) Брак нема личну димензију због своје тесне повезаности са сексуалношћу и размножавањем; брак, са једне стране, зависи од нагона и биолошке потребе и сведочи о вези човека са природом и са њеним безличним токовима; са друге стране, брак је блиско повезан са грехом, као последицом прародитељског греха и носиоцем последица тога греха; његов основни грех је у томе што „он рађањем одржава природу“ (коју сâма Зизјуласова идеологија сматра лошом); рађање је само израз „егоизма у двоје“, чији је циљ да сваку јединку представи као некога ко чини тај пар а која жели саму себе да одржи; „због тога је пожељно да се мишљење Цркве раздвоји од паганске егзалтације плодности и рађања“, јер је њен циљ да се оно што је биолошко превазиђе оним што је црквено. 4) Брак је повезан са човековом палом природом и у будућем веку више неће постојати, што показује његову релативност и несавршеност. Манусакис чак назива брак „светом тајном греха“. После тога аутор вреднује везе (али не и бракове) између особа истог пола сматрајући их, због пређашњих разлога, узвишенијим од веза између мушкарца и жене. По његовом мишљењу, „Црква је са историјског становишта давала предност једном броју заједница у којима би суживот двеју или више особа (без обзира на пол или сексуалну опредељеност) могао имати своје место. Брак је био само једна од тих заједница. […] Ови бракови су били кратки, трајавши онолико времена колико су околности дозвољавале, или дуже. Нама је данас тешко да их тачно разврстамо, јер су наше категорије превасходно одређене браком“. Аутор у ове везе укључује монашке заједнице и, на један двосмислен начин (видети наставак његовог излагања) и повезаност између Светог Августина и његове сабраће или Светог Григорија Назијанског и Светог Василија у Понту. У наставку можемо јасно видети да он под тим подразумева да се такође направи места за везе хомосексуалног типа: „Неспособност Цркве по овом питању да раздвоји брак од сексуалности и сексуалност од рађања је и даље њена највећа мана. […] Осуда сваког вида сексуалног изражавања грешним која из тога произилази а које не води рађању је и даље неоснована. Сексуална жеља је људском роду усађена одгајањем; то је оно поље када ми улазимо у царство слободе према потреби природе – на томе почива разлика између жеље и нагона. Секс је можда грешан само у оној мери када се везује за ропски нагон (а видели смо да је то егоистично) организма да сам себе умножава“. Дакле, зизјуласовац оптужује Свете Оце да су малтене упражњавали хомосексуалне везе у манастирима, и да је „лични избор“ у тој области битнији од захтева природе! То су плодови лажног мишљења, чији је циљ да оправда сваку греховну страст у понашању непокајаних грешника. Ларше уочава да верни Зизјуласов следбеник педерастичку сексуалност на свој изопачени начин ни не сматра огреховљеном, „јер није везана за рађање.“ Титуларни (без пастве) митрополит пергамски Јован Зизиулас - духовни отац српских екумениста и новотараца
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ СОДОМИТСКЕ ПРАКСЕ Перјаница екуменских јеретика, Јован Зизјулас, чији следбеници под делимичном духовном окупацијом држе Србску Православну Цркву, по Ларшеу је неко ко, иако се јавно не изјашњава у корист хомосексуалности, ипак даје идеолошку основу за оправдање ове страсти. По Ларшеу, Манусакисово друго образложење за понижавање брака је „првенство природе над личношћу и чињеница да се личност, која се поистовећује са слободом, уобличава и потврђује када се изјасни да је независна од природе, чак против ње“. То је, указује нам православни богослов са Запада, основа тзв.„родне теорије“ (gender theory) „према којој сексуална оријентација не мора да буде одређена нити чак дефинисана природом (или секундарно друштвом), већ проистиче из личног избора.“ У једном интервјуу, вели Ларше, Зизјулас је оптужио Цркву од Истока да није „морализаторска“, а да постаје „морализаторска“ кад је „нестандардна“ сексуалност у питању само под тобожњим утицајем Запада. Митрополит – јеретик је рекао:„Морамо бити поштени: Црква није одана самој себи, а резултат тога је да су званичне Црквене заједнице вођене једним тоталитаристичким гледиштем, доктринарним и морализаторским духом“. На питање „Да ли је у то укључена и православна Црква?“, Зизјулас одговара: „Само у извесним случајевима и обично под утицајем Запада“.“ СВЕТИЊА БРАКА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ За разлику оних који на Свету Тајну Брака хуле, Црква од Истока га високо вреднује. Ларше каже, објашњавајући лажност Манусакисове первертиране „теологије“(Свети Максим Исповедник је рекао да је теологија без аскезе „богословље демона“):“Подсетимо се овде да је брак чврсто утемељен у Цркви. Њему је Бог дао смисао када је стварао човека и жену (1 Мој 2, 18-24), а Христос благословио на свадби у Кани Галилејској (Јн 2, 1-11). Потом га је истицао и Свети апостол Павле (1 Кор 7, 2 ;1 Тим 3, 12 ; Тит 1, 6) поистоветивши га са светом тајном сједињења Христа и Цркве (Еф 5, 22- 32). Брак је у Цркви веома рано добио статус Свете Тајне (супротно од онога што тврде неки модернистички православни аутори). Свети Григорије Ниски и Свети Максим Исповедник записали су да се последице прародитељског греха преносе приликом зачећа сексуалним путем, али због тога нису критиковали рађање (које је дато човечанству од Бога, након што се на овоме свету смрт појавила као неминовно средство за продужење врсте). Свети Оци су увек истицали вредност брака за разлику од секти (гностици, енкратити, присцилијанисти, месалијанци, евхити, катари, богумили, хлисти, итд.) које су га вековима потцењивале или одбацивале. Поновљеној тврдњи Манусакиса да брак није добро, можемо сучелити трактат Светог Августина „Брак и добро“ и многе друге написе или омилије Светих Отаца који бране овај трактат представљајући га као добро. Рађање у браку је такође вредновано. Свети Павле од тога прави пут спасења (1 Тим 2, 15), а Свети Јован Златоусти поистовећује породицу са „малом црквом“. Супротно од Манусакиса који брачну заједницу своди на себично задовољавање биолошких нагона, Свети Оци у брачном и породичном животу у хришћанству виде пут духовног живота који је једнак квалитету монашког живота, виде пут самопожртвовања који такав живот захтева, виде пут рађања духовне љубави коју он подстиче, као и пут заједничког напретка ка „божанском циљу“ који он представља.“ ОТАЦ ЕМИЛИЈАН СИМОНОПЕТРИТСКИ О БРАКУ Зизјулас и његови јересоиди су су слепи за Предање. Зато и не виде истине које су очите, а једна од њих је Божје благосиљање брачне везе. Њему је отац Емилијан Симонопетритски, прави калуђер Атоса, отпојао химну:“Муж треба да се сећа да је жена његова она коју му је Бог поверио. Жена његова је једна душа коју му је Бог дао да би је поново вратио Њему. Он воли своју жену као што Христос воли Цркву своју. Штити је, стара се о њој, пружа јој сигурност, поготово када је забринута, када је болесна. Знамо, уосталом, колико је женска душа осетљива, због тога, као што каже Свети Апостол Петар,“указујте им част као слабијем женском сасуду".Женска душа се вређа, малодушна је, веома лако се мења, одједном остаје без наде. Због тога муж треба да буде уз њу, пун љубави и нежности, да би успео постати благо њено. Брак је, драги моји, као један чамчић који на таласима плови између стена. Ако само мало буде-те непажљиви, разбиће се у парампарчад. Брак је, рекли смо, прво: један пут бола, друго: пут љубави, и треће: пут ка небу, позив Божији. Брак је, као што каже Свето Писмо, „тајна велика". Знамо за седам Светих Тајни. Овде тајна значи један знак тајанственог присуства неког истинског догађаја. Икона је једна тајна. Када јој се поклањамо, не поклањамо се дрвету, него Христу или Пресветој Богородици или Светитељу који је тајанствено присутан. Часни Крст је символ Христа. У њему постоји тајанствено присуство Христово. И брак је нешто такво. „Где су", каже,“двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам међу њима". Двоје људи улази у брак у име Христово - они већ постају знак који садржи и поседује самог Христа. Стога, када са овим сазнањем посматраш неки брачни пар, то је као да посматраш Христа. У томе постоји неко богојављање. Због тога у неким другим земљама, у току чина Свете Тајне брака, младенцима стављају круне, да би показали како је муж цар Христос, а жена Црква, или за то користе маслинове гранчице. У браку је, дакле, све символично. Запаљене свеће символизују пет девојака. Када их свештеник у току чина Свете Тајне брака даје младенцима, као да им говори: очекујете Христа као пет девојака. Или оне символизују огњене језике који су сишли на Педесетницу, и у суштини били присуство Духа Светог. Свештеник прстенове вере узима са Свете Трпезе, где их је претходно ставио, и ставља их на сто, управо да би показао да брак почиње Христом и да ће се завршити Христом. Свештеник такође сједињује руке младенаца да би показао да њих сједињује сам Христос. Дакле, Христос је уткан у тајну и у живот њихов. Све што се приликом обреда Свете Тајне брака врши јесу сенке и символи који показују да је Христос присутан. Када седиш и наједном угледаш неку сену, схваташ да неко долази. Не видиш га, али знаш. Устанеш раном зором и видиш као крв црвен хоризонт на истоку. Још мало, кажеш, па ће изаћи сунце. Заиста, тамо, иза планине, провирује сунце. Када посматраш свој брак, свог мужа, своју жену, када посматраш бриге своје, тело свог сапутника, све у свом дому, знај да су то знаци присуства Христовог. То је као да чујеш кораке Његове, као да долази, као да ћеш сад зачути и глас Његов. Све су то сенке које нам показују да је Христос са нама. Истина је да се због својих брига осећамо као да је Он одсутан. Али, у сенкама Га видимо и сигурни смо да је са нама. Управо због тога у древна времена није било засебне службе за Свету Тајну брака. Узимали би мужа и жену, доводили их у цркву, причешћивали их и они би одлазили. Шта то значи? Да они тад већ живе са Христом. И венци су символ присуства Христовог. Конкретно, они символизују страдање. Сећате ли се Четрдесеторице Мученика у залеђеном језеру којима је Христос дао венце? Тако и Црква сада младенцима даје венце, помињући и Светог Прокопија, који је неколицини жена саветовао да пострадају, да би показале своју љубав према Христу. Дакле, муж и жена стављају венце да би показали да су спремни да постану мученици Христа ради, који је са њима. Улазим у брак, значи живим и умирем за Христа. Улазим у брак, значи желим и жедан сам Христа. Ко је још носио венац? Цареви су носили венце. Сходно томе, венци показују да су супружници цареви, а дом њихов царство, царство Цркве, један део Цркве. Одакле је почео брак? Откад је човек сагрешио. Претходно није постојао брак у данашњем смислу те речи. Када су првостворени, након пада, изгубили рај, Адам је познао Еву и отпочео је брак. Зашто? Да би се сећали пада свог, и изласка из раја, и да би тражили рај. Брак сада бива поновни повратак у духовни рај, Цркву Христову. Дакле, улазим у брак значи постајем цар, постајем верни и истински члан Цркве Христове и трудим се у славу Њему. Венци још показују и коначну победу у Царству Небеском. Када свештеник узима венце, он Христу говори:“Узми вијенце њихове у Царство своје". Стога је брак један пут: почиње на земљи и завршава се на небу. Једно спајање, увезивање са Христом, који нас уверава да ћемо једном отићи на небо. Брак је један „мост који преводи са земље на небо".“Тако отац Емилијан. И то да се запамти: прави калуђери, браниоци Светог Предања, увек су славили и величали хришћански брак, иако су били свештенодевствени у животу своме и у мислима својим. УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ Што се содомије тиче, Ларше каже да цело Свето Предање осуђује овакве везе: “Црква на то гледа као на противприродни (физички и/или психо-афективни) начин сједињавања, другим речима, као на изопаченост, духовну болест и сексуалну страст која се преноси путем намере, мисли, маштања, жеље, осећања и дела који представљају грехове.“ Он наводи места Светог Писма и дела Отаца која на то указују, а нарочито Светог Павла ( Рим 1, 18-32 ): „Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди […]; зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно; а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себе одговарајућу плату за своју заблуду“. Ларше додаје:“Свети Оци и црквени канони сматрају грех хомосексуалности једним од најтежих грехова, а Климент Александријски га чак, као смртни грех, налази међу десет Божијих заповести. Други га поистовећују са браколомством и блудом, а неки чак и са убиством. Свети Оци немају довољно моћних речи за његову квалификацију и сматрају да хомосексуалци заслужују тешке казне на овом и на оном свету. Зизјуласова тврдња да је „Грчка Црква традиционално блага и да се уздржава од доношења судова по тим питањима“, није потпуно проверена (он се вероватно позива на неке чланове грчког свештенства којима је лични интерес да се покажу благима по том питању.) Потпуно је јасно и очигледно да Зизјулас и његови следбеници још једном доводе у питање оно што проповеда Црква и оно што је у потпуном складу са начелима и тумачењима Светих Отаца, а истичу и вреднују она начела која су преузета из савремене филозофије и неморалних ултралибералних друштава.“ Тако Ларше. Хвала му због тога. ХВАЛА И БРАТУ РОДОЉУБУ Али, мора се рећи: пре више од деценију и по, свој глас у одбану Светог Предања дигао је један часни православни Србин, Родољуб Лазић. Он је већ тада, кад су Зизјуласу његови следбеници у СПЦ појали химне, уочио куда води лажна наука. О томе сам писао у свом огледу „Екуменизам као мистички блуд“, па понављам речено: „Један од кључних идеолога екуменизма, митрополит Јован (Зизјулас) је, под утицајем својих дружења са јеретицима, већ одавно почео да мења хришћанско схватање морала. Његов однос (у најмању руку – чудан) кад је хомосексуализам у питању, описао је Родољуб Лазић у књизи „Нов (аторско) о богословље митрополита Зизиуласа“ (Београд, 2002, стр. 70-75) : >> На питање: "Поменули сте малочас да не би требало да смо моралисти, да црквена заједница треба да прихвата људе који греше и да буде уз њих, очекујући да се промене. Шта, дакле мислите о грешницима који су често одбачени? На пример, хомосексуалци. За многе пуританске умове врло је саблажњиво да неко отворено износи своју хомосексуалну оријентацију; они не желе да заједно са таквима буду у Цркви, не могу да поднесу њихово присуство. Шта ћемо са тим проблемом, са таквим људима? " — Митрополит одговара: "Мислим да је то погрешан став. Ако се хомосексуалност сматра грехом, онда је опет Црква та која мора да прихвати таквог грешника, исто као што прихвата и хетеросексуалног грешника. Јер нема разлике међу њима: ако је код првог у питању грех, онда је и код другог. То би била нека врста расизма: да одређени грех сматрате неприхватљивим, а неки други прихватљивим. Одговор је дакле јасан: Црква мора прихватити хомосексуалце. Наравно, тада ће код њих доћи до преображаја, у оној мери у којој се он може одиграти. Јер постоје границе, неке природне границе које се можда не могу премостити" (стр. 28-29). Навешћемо и део претходног Митрополитовог одговора, који чини јаснијим овај, управо цитирани, његов став о хомосексуалцима. Тај део гласи: "Црква мора прихватити све, нарочито грешника. И, постепено, Црква ће преобразити ту личност од момента њеног уласка у црквену заједницу. Против сам моралистичког учења. Верујем да је најважније да неко постане члан заједнице и онда ће се све природно одвијати" (стр. 28). Дакле, Митрополит тврди да Црква мора да прихвати хомосексуалце тако што ће их примити у црквену заједницу и постепено их преображавати. У црквену заједницу неко се прима, знамо, кроз свету тајну Крштења и Миропомазања, а у заједници узраста кроз светотајински и световрлински живот, чији је савршетак Св. Литургија и Причешће. Крштење (и Миропомазање) и Причешће су опредељујуће тачке да би се неко могао бити сматран чланом црквене заједнице. Митрополит нам каже да се хомосексуалац може крстити и причешћивати у Цркви. Међутим, Црква не мисли као Митрополит. Крштење подразумева покајање (преумљење) и нови живот у Христу: "Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова" (Дап 2, 38); "Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху... Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем" (Рим 6, 6, 11); "А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомињу међу вама" (Еф 5, 3); "Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници... неће наследити Царство Божје. И такви бејасте неки, али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега" (1 Кор 6, 9, 11). Значи, били су, али више нису. Треба подсетити да је у Старом Завету мужеложништво сматрано једним од најтежих грехова и кажњавано је по Мојсијевом закону - смрћу (Лев 20, 13). Оно је било и узрок што је Господ уништио Содом и Гомор (Пост 19, 1-25). Нормално је да се и у Новом Завету овај грех схвата као веома тежак и противприродан (Рим 1, 27-32). Како онда неко може бити примљен у црквену заједницу ако се није покајао и одрекао таквог греха (питање на оглашењу: "Одричеш ли се Сатане, и свих дела његових, и свих анђела (=ђавола) његових, и сваког служења њему? "), него ће га се тек касније, постепено, одрећи? И како таквог човека одмах по крштењу причестити Телом и Крвљу Христовим? Какву заједницу има светлост са тамом? Не може се пити чаша Господња и чаша демонска (1 Кор 10, 21). Не, хомосексуалац не може бити прихваћен од Цркве пре него што се покаје и умре за тај грех. Ако, пак, неко ко је већ крштен падне у такав грех, бива одвојен од заједнице верних, као што је одредио и Апостол Павле за коринтског инцестуозног блудника, пишући тим поводом: "Да се не мешате са неким који се брат зове, ако је блудник, или идолопоклоник, или користољубац... са таквим заједно ни да не једете... и избаците злога између вас самих" (1 Кор 5, 11, 13). И на другом месту: "Заповедам вам... да се клоните сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас... тога обележите и не дружите се са њим, да би се посрамио; али га не сматрајте непријатељем, него га уразумљујте као брата" (2 Сол З, 6, 14, 15). Нешто слично налазимо и у Учењу Дванаесторице Апостола: "А са сваким оним који греши против другога, нека нико не разговара, нити га слушајте, док се не покаје" (15, 3). Поред ових општих принципа, постоје и конкретне епитимије за сваки поједини грех, предвиђене свештеним Канонима Цркве. Што се тиче хомосексуалаца, 62. канон Св. Василија Великог предвиђа одлучење од заједнице (=од Причешћа) у трајању од 15 година, а Св. Григорије Ниски у трајању од 21 годину, исто као и за прељубнике. Ми смо данас склони да у овако дугим епитимијама видимо само (неоправдану, мисле неки) строгост појединих Светих Отаца. У ствари, ове епитимије су само разрада јеванђелских принципа, и говоре о двема стварима: о схватању да да се ради о веома тешком греху, са једне стране, и о озбиљности са којом су Оци приступали делу спасења у Цркви, са друге стране. Све што смо до сада навели показује да је Црква, овако поступајући, постизала свеопшту корист: грешника је спасавала, наводећи га да се покаје и напусти грех, а заједници, односно свима осталима је јасно указивала да је одређено понашање - грех, и да води у пропаст. Међутим, Митрополитова логика о овој ствари не постиже ни једно ни друго. Захтевом да заједница прихвати хомосексуалца и да га постепено преображава, он хомосексуалца уствари оставља у уверењу да нема потребе да се преумљује (пошто је већ прихваћен у заједницу), а осталим Хришћанима практично сугерише да хомосексуализам и није грех, те да га и они могу незазорно упражњавати. Безнадежно је очекивати да ће се трула јабука очистити од трулежи тако што ће бити стављена у гомилу здравих јабука. Неће. Само ће и све остале јабуке, једна за другом, иструлити. Осим овог неувијеног Митрополитовог става о неопходности прихватања хомосексуалаца, у напред наведеном одломку из интервјуа постоји још један прикривени, а ништа мање опасан став. Митрополит најпре каже: "Ако се хомосексуалност сматра грехом... ", дозвољавајући могућност да то и није грех. Па шта би онда било, ако не грех? Разрешење загонетке налазимо на крају одговора, где Митрополит говори о "извесном преображају у мери у којој се може одиграти", јер "постоје природне границе које се можда не могу премостити". И поред "квантне" неодређености и неухватљивости Митрополитове мисли, препознаје се његово схватање да је хомосексуалност болест, и то вероватно неизлечива, јер се неке границе "можда не могу премостити". Још ћемо поверовати да је хомосексуалност нешто попут заосталог душевног развоја, дакле крст који сам по себи већ спасава. Можда тако на ово гледају неки савремени психијатри (и Митрополит), али Свето Писмо и Свети Оци - не. Хомосексуалност није болест, него грех, и хомосексуалци не могу бити прихваћени од Цркве пре него што се покају и одрекну таквог начина живота. Но, ваља запазити да је овај Митрополитов став о хомосексуалцима само један од видова у којима се пројављује иста мисаона матрица - остварење заједништва "свеобухватном" (у ствари лажном) љубављу без обзира на истину. Другу пројаву ове матрице налазимо на општијем еклисиолошком плану, у екуменистичком покрету. Православни су у тај покрет ушли да би, наводно, сведочили истину Православне вере другим хришћанима. Прихватили су друге хришћане најпре кроз дијалог, а временом и кроз заједничке молитве, па чак и заједничка богослужења са њима. Благочестиви циљ је био да се оствари њихов преображај, да се одрекну погрешних учења. Међутим, то се није десило, али се десило нешто друго: Православни су изгубили свест о томе да је Православна Црква она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То смо већ видели на примеру митрополита Зизиуласа са почетка овог написа, а то потврђују и речи данашњег патријарха Цариградског Вартоломеја из интервјуа америчком часопису Хришћанска историја: "Мисао о томе да је чланство наше у видљивој Цркви неопходно ради наслеђивања раја, заснована је на лажном тврђењу да смо ми некако аналогни Царству Божјем у овом свету... Дефиницијом Православне Цркве као Цркве коју је основао Господ... преко Својих светих Апостола, ми безусловно ограничавамо Царство Божје" (Свети кнез Лазар, часопис Епархије рашко-призренске, бр. 21, стр. 14). А све је почело наводном (кажемо наводном, јер је екуменистички пројекат био и остао масонски, дакле антихришћански), жељом да се неправославни хришћани преобрате у Православље. Треба бити свестан да је принцип инклузивности (друго име за лажну свеобухватну љубав), за који се залажу сви екуменисти, мешање светлости и таме, помрачивање ока које је "светиљка телу", услед чега и цело тело, уместо да светли, постаје тамно (Мт 6, 22-23). Не принцип инклузивности, него ексклузивности, схваћене на прави начин. Ексклузивност је избор Израиља, народа који има праву веру у Бога. Ексклузивност је избор Дванаесторице и Седамдесеторице, који "нису од света" и зато што нису од света, могу да просвећују свет и приводе га Богу. Ексклузивност је избор тројице која су удостојена да буду сведоци Преображења Господњег. Екеклузивност је чувати своју Православност, у којој је спасење, да би и други могли постати православни. То је права љубав. << Хвала и брату Родољубу, који је на време указао куда води зизјуласовштина. А ви, браћо Срби и сестре Србкиње, држите се правог пута Светих Отаца, и бежите од лажних учења као што се бежи од змије. Господе Исусе Христе, даруј покајање заблуделима, а нас сачувај на путу Истине Која си Ти, наш Путу и наш Животу! Напомена: на фотографиј у наслову Жан Клод Ларше |