header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Иг. Јелисавета (Бјељајева): Москва – Трећи Рим. Формула уједињења и помирења+ Штампај Е-пошта
понедељак, 12 март 2018
             Ваше Високопреосвештенство! Драги оци, браћо и сестре!

   Мени је поверена улога да до вашег сазнања донесем смисао ове велике идеје руске државности, која за нас треба да буде једно од наших основополагајућих духовних преимућстава.

   Што се тиче наше свете обитељи, сви, несумњиво, знају старца Филотеја и наслушали су се о идеји „Москва-Трећи Рим“. Али, мало ко зна о оснивачу наше свете обитељи, преподобном Јефросину Псковском. Мало ко зна о тој знаменитости, која је била узидана у историју Спасо-Јелеазарског манастира. Сва је ствар у томе, што је идеја „Москва-Трећи Рим“ била веома много пута тумачена, искривљавана и упрошћавана, и свако време, сваки век је покушавао да на просторима ове идеје уметне своје интересе. Ми смо дужни, пре свега, да схватимо и знамо да је ова идеја била основополагајућа државна доктрина руског средњовековља, када је читав свет Русију препознавао као Свету Русију.

   У чему је суштина идеје „Трећег Рима“? Како је она никла? Који су њени извори? Откуда је она донесена у сазнање људи не само Русије, руске заједнице, већ и читавог човечанства?

   Ако се ми с вама обратимо јеванђељским истинама, пажљиво погледамо у Јеванђеље, онда видимо да сва три Јеванђеља почињу од једног истог догађаја. Свакако, то није случајно: описује се догађај пописа, који је извршио римски император за читаво Римско царство. Мајка Божија заједно са Јосифом иде у Јерусалим, да би испунили заповест римског императора, и самим тим они се уписују у римско грађанство, пошто се Јудеја тада налазила под влашћу Римљана, била је поробљена. Природно, да би испунили своју грађанску обавезу, Јосиф и Марија иду да испуне оно што је заповеђено од римског ћесара. У то време Пресвета Дјева Марија рађа Сина Божијег, који такође постаје грађанин Рима.

   Шта представља Рим те епохе? То је била морална држава, прилично моћна, силна, јака, обједињујући на својим просторима огромне територије. И у ту државу, у то грађанство долази Цар Небески. Први догађај који је снашао малог Младенца на земљи, било је гоњење од царева, гоњење од цара Ирода. Богомладенца, да би га спасли, воде у Египат. А у исто време цар Ирод убија четрнаест хиљада младенаца. Ако с вама погледамо крај Јеванђеља, видимо да је питање, које су јудеји задавали Христу Спаситељу, било: „Ти ли си цар јудејски?“. И Господ је на ово питање одговорио: „Царство моје није од овога света“.

   Погледајте: и почетак Јеванђеља нам говори о царевима земаљским, и да је прво гоњење, које је поднео Исус Спаситељ на земљи, било гоњење од цара, и био је распет зато што није хтео да буде Цар Јудејски, зато што је казао да „царство моје није од овога света“. Немам времена да говорим о тим теоријама царства, у којима видимо три старозаветна царства, која налазимо у историји човечанства. Рећи су само, да су та царства била устројена на земљи од Господа ради тога да би у својим недрима чували богоизабрани народ. Јер јудејски народ никада није имао своје царство, увек се налазио у заробљеништву онога народа, који је у то време био најсилнији. У старозаветним књигама ми читамо о самим тим трима царствима: тј. у старозаветном периоду људске историје ми налазимо три царства, три основна моћна царства.

   И тако: на крви мученика подиже се Велика Византија. То је прва хришћанска држава, која има императора. Ова ће држава створити догматску теорију власти, теорију симфоније светске и духовне власти, која ће саздати себи пуну хијерархију, установу монаштва. Византија је свету дала све. То је било и прво новозаветно Римско царство. Затим се дешавају догађаји, које заједно знамо: дељење Велике византијске империје на западну и источну. Одступање од трактата вере западних хришћана приводи тој деоби. Постоје црквени акти и документи, на основу којих се право прејемства предаје од Првога Рима Другоме – Константинопољу. То је већ Други Рим, и константинопољски цар се назива, сагласно тим документима, ромејским императором.

   Ево два Рима. Први Рим, у ствари, налазио се у прелазном положају: неки истраживачи га сматрају паганским Римом, други говоре да је велика хришћанска империја била недељива. Уопштено, и једно и друго је тачно, зато што је Велика Византија никла на просторима бивше паганске Римске империје.

   У средњем веку, средином 15. века (1445-1448. г., тачан датум не знамо), збио се догађај, повезан са оснивањем Спасо-Јелеазарске обитељи. Пала је источна Византија, пао је Цариград и пад Другога Рима. Уочи пада Другога Рима, оснивач наше обитељи, инок Јевфросин, потпуно другим поводом полази у Цариград. Он креће да би разјаснио нека питања богослужбеног карактера, питања двоструке алилује. Али, његова мисија није се сасвим састојала у томе.

   Дајте да погледамо пажљиво на историју наше државе тога периода. Русија је поцепана, ослабљена монголо-татарским јармом, покидана противречностима. У то доба Господ нам је дао великог подвижника руске земље – преподобнога Сергија, који ће својим духом ујединити у једно руску заједницу, који је својим светим стопама прешао све просторе руске земље, и јавља се као градитељ, који настоји да духом сазида Русију у једно.

   Ако погедамо на Византију, она је устројена на крви мученика: проливање хришћанске крви је довело до тога, да је из тих руина, развалина незнабожачких, никла Византијска империја. Русија је створена потпуно другим путем. Она се умивала сузама у својим невољама и страдањима у доба монголо-татарског јарма, од оних грехова које је руски народ накупио у периоду паганског стања, он се умивао њима током 300 година. Преко те жалости, која је Русију снашла у лицу иноплеменика, после такве, може се рећи, очишћујуће жртве, бање, Господ даје Русији оснивача руске земље, преподобног Сергија. Русија се, у ствари, оснива духом монаштва.

   Преподобни Јефросин је млађи савременик преподобнога Сергија. Он долази у Византију, и Патријарх Генадије 2., који је сам био светога живота, даје му велику светињу земље – Цариградску икону Божије Мајке. Мало коме је познат тај свети лик. Цариградска икона Божије Мајке, према црквеном предању, била је чуварка и знамење Првога Рима. Ова се икона налазила у Риму до 1051. год. Тамо она није оставила никаквих трагова како она уочи деобе Цркава, која је била 1054. год., доспева у малу Византију, будућу престоницу великог источног Византијског царства. И тако, саму Цариградску икону, која је била знамење и чуварка Рима, Патријарх Генадиј 2., предвидевши пад источне Византије и пад Другога Рима, предаје у руке псковскоме монаху у знак основања Спасо-Јелеазарског манастира. Ову светињу инок Јефросин доноси на Псковштину, у наш Манастир, који се, што је зачујуће, на почетку називао Сретењски. Знамо да је са таквим називом манастир и у Москви, основан у знак преноса у Москву иконе Владимирске Божије Мајке. Наша се обитељ у историји у почетку називала такође Сретењска, у знак преноса лика Цариградске Божије Мајке из Цариграда у Русију. Али, преподобног Јефросина и његову мисију мало ко зна, зато што се у историји наш преподобни назива „заборављени свети“. Иако се по висини свога духа, по тој мисији, која је њему предодређена у историји, он јавља следбеником преподобног Сергија. Ако преподобни Сергеј сабира Московску Русију својим духом, уједињује је и чини способним за уједињење свих сила око Москве, онда преподобни Јефросин, његов млађи савременик, доноси велику светињу у Русију, Цариградску икону Божије Мајке, која је чуварка Првога и Другога Рима, у знак оснивања Трећег Рима.

   Зашто се Спасо-Јелеазарска обитељ назива родним местом Трећега Рима? Преподобног Јефросина мало ко зна, а ето, старца Филотеја знају сви. И знају да је старац Филотеј написао познату формулу „Москва-Трећи Рим“. У чему је суштина ове формуле? Ствар је у томе, што ову теорију „Москва-Трећи Рим“ треба да прихватимо у садашњој етапи у оном тумачењу, које су нам даривали Свети Оци, зато што су је они, сматрам, добили кроз Божанско откривење. То је била благодат дара Духа Светога. Они су нам оставили своје, може бити, просте посланице. Остали су радови старца Филотеја – писма кнезу Василију 3. и његовом помоћнику ђакону Мичурину-Мухину. Једноставност тих посланица се јавља као јеванђељска простота, коју ми треба да прихватимо, и коју су усвојили наши преци у том далеком средњевековљу, када је Русија уистину била света.

   У чему је смисао ове теорије „Москва-Трећи Рим“? Предаје се у руке нашег псковског инока икона Цариградске Божије Мајке. Оснива се обитељ у знак преноса велике светиње. Године 1459. пада Цариград, читав свет је захваћен историјским преживљавањима краја света. Свет чека свој крај, зато што је постојало пророчанство Андреја Христа ради јуродивог у Нахетском храму, да ће с падом Цариграда бити крај света.

   Али, промисао Божији је све уредио другачије, зато што је Други Рим имао наставак у лику Трећег Рима. Само тада, када се Руско царство чувало у то време сакривено, и та истина, која је била откривена од Патријарха Генадија старцу псковског манастира, оснивачу наше обитељи, могла је бити још нераширена по свету. Управо Филотеј, млађи савременик, ученик преподобнога Јефросина, по сведочанствима неких доказа Филотеја, објавио нам је о Трећем Риму. Није он сам био творац те идеје, он ју је примио из уста свога наставника, преподобнога Јефросина. Он пише, везано за Трећи Рим: „Русија – Трећи Рим, четвртога неће бити“. У његовим писмима се наглашава улога Москве у стварању Трећега Рима: све руске силе треба сабрати око Москве, „Москва-Трећи Рим, четвртога неће бити“. У чему је смисао ове формуле? И по чему је управо ова мисао легла у основу државотворне идеје Русије у средњевековна времена?

   Старац Филотеј пише у својим посланицама, да је управо руском народу, Русији, поверена мисија да чува ковчег православне вере, православних истина до краја века. Док се Русија буде чувала у свету као Православна Држава – Држава Трећега Рима на земљи, четврто царство – царство антихриста неће доћи. Мисија Трећега Рима на земљи је задржавање читавог света од долаза у свет четвртог царства, царства Антихриста.

   У старозаветно време била су три царства, али улога тих царстава се састојала у историји у томе да сачувају у својим недрима Богом изабрани народ, народ израиљски, који је чувао истину вере за читаво човечанство, који је сам био ковчег завета те вере. Но, тај народ није знао да прими Небеског Цара, није умео да прихвати идеју Небеског царства.

   Почиње новозаветни период људске историје, у коме налазимо такође три царства: Први Рим, Други Рим и Рим Трећи – то је Света Русија. И Трећем Риму је додељена најтежа, најодговорнија мисија – док Руско Царство буде стајало, дотле у свет неће доћи царство Антихриста. Неко од песника је рекао: „Убити Русију – то значи одузети наду земљи“.

   Старац Филотеј пише о одговорности људи, који у Русији наслеђују власт. Они носе одговорност пред читавим светом за судбину Русије, за судбину њеног народа, за судбину читавог човечанства. Старац је говорио у својим писмима о спаситељској мисији Руског Царства, Руског Цара и његовог верно-поданичног народа за читаво човечанство.

   Иван Александрович Иљин у својим радовима наводи пример једног немачког истраживача Валтера Шуберта, који је погинуо од руке совјетских инквизитора 1941. г. Био је то познати немачки философ. У својим радовима он је писао о светској мисија словенства и хришћанских народа за читаво човечанство на крају векова. Овај научник је човек супротног света – света западног. Ево шта он пише: „Руска душа види Бога и предвидеће крај света, зато у њеном животу никада неће престати осећај кривице. Отуда нерадостна спремност за страдање. Руски човек постаје мајстор радосног страдања, и идеја жртве и жртвености показује се средишна идеја руске етике“. Научник говори о руском човеку, као о човеку с месијанском душом. О другим народима он пише да су се они ослонили на земаљска начела.

   Власт ће припадати оним народима, којима је тежња ка надсветскоме својствена као национална црта. Такви су Словени, посебно Руси.

   И. А. Иљин пише: „Ми као и раније верујемо у Русију, у будућност нашег народа, и то је уочио, поверовао у њега и објавио човек друге земље, друге крви. Тај догађај потреса и тражи од нас земаљски одзив“. Благодарим.

 

______________________

+ Саопштење на Конференцији „Москва – Трећи Рим. Формула уједињења и помирења“, у оквиру XVI Рождествених предавања, одржаних 31. 01. 2008. у Москви. Текст добијен од сестринства Спасо-Јелеазарског манастира. Превод: архим. др Никодим (Богосављевић).


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.