Уважени оче Георгије,

Пишем Вам из Словеније, гдје смо се срели прије неколико година у вријеме православне конференције. Помагао сам при организацији конференције, и ми смо неколико пута разговарали. Поред тога ми смо успјешно сарађивали и у издавању брошуре „300 изрека подвижника Православне Цркве“ на словеначком језику (ја сам био један од преводилаца).

Пишем Вам у вези Ваших видеонаступа о оцу Рафаилу Берестову.

Прво желим да кажем да ја нисам „непомињући“ или расколник. Имам другове који су изабрали пут „непомињања“ и подржавају српског вл. Артемија. Ја сам увијек сматрао да се много боље борити, бранити Вјеру и никуда не одлазити.

Ипак, ја не мислим да су „супротстављени“ безблагодатни,  пошто сам се у супротном увјерио у контакту са старокалендарцима Атона, Грчке и Румуније, и Руске заграничне цркве пред обједињењем са Московским патријархатом (овдје не мислим на крајње групације типа матејеваца).

Сем тога, када сам у деведесетим годинама постао православан и почео да идем у цркву,  моја главна духовна литература биле су публикације Руске заграничне цркве, у којима се описивало јадно стање „званичних“ православних цркава, опште вјероотпадништво, које се током година пред мојим очима само продубљивало. Убиједио сам се да се „супротстављени“ нису појавили и не постоје случајно: сила саблазни у посвјетовњаченом свјетском Православљу је тако велика да савјест многих ревносних вјерника то једноставно не може да трпи, да гледа, и они одлучују да се заштите одвајањем од таквих појава. Властодршци у модернистичко-екуменистичим црквама рекли би да они „праве раскол“, но због невјероватне неправославности наше јерархије, која понекад, све чешће, прелази границе здравог разума (овдје имам у виду првенствено наше српске владике), као и због истовјетне реакције многиг светих у историји Цркве, рађе бих се уздржао од ма каквих оптужби за раскол.

Чврсто сам увјерен да би, када не би било таквих „расколника“, наша јерархија већ давно званично исповиједала жестоки екуменизам и редовно се молила са свим бјесомучнима у стилу Јована Павла II.

Ја и моји српски другови, као и један руски пријатељ (који често посјећује о. Рафаила) можемо да посвједочимо да је сваки сусрет с тим милим старчићем оставио на нас дивовски утисак. Његова дјетиња ведрина и искреност преплићу се са дубоким духовним увидом: све што нам је говорио, било да смо га о томе непосредно питали или је он на неки начин сам осјетио да треба да нам о томе говори, погађало је право у наше најдубље душевне ране, и било увијек пропраћено поуком како се од неке страсти или помисли излијечити. Неке његове поуке су се показале веома корисним у будућности. Био сам код разних веома цијењених духовник, али нешто овако сам доживио само код о. Рафаила. Чак и преко посредника – руског друга који га прилично често посјећује – увијек је био у стању да нам преда савјете који су одговарали датом тренутку.

О. Рафаил никада за себе није говорио да је прозорљиви старац. Ако је говорио о будућности, увијек се позивао на некога од стараца, особито игумана ватопедског Јосифа. Огроман утицај на његове ставове имао је о. Николај Гурјанов. Стога, ако се Ви не слажете с неким његовим становиштима (нпр. поштовањем Григорија Распутина или цара Ивана Грозног), ипак је са њим био сагласан о. Николај Гурјанов. Ако Вам се не свиђа толико радикално противљење личним бројевима и документима нове генерације, ипак је његов претходник у томе био о. Кирил Павлов.

Да, старци имају неке своје „особености“. Ја сам лично чуо код разних врло поштованих монаха (звали су их старцима) неке чудне погледе, и понекад сам био свједок њиховог неочекиваног понашања. Но наши духовни наставници нису римске папе, и узалуд то од њих очекујете.

О. Рафаил и његоба братија немају Ваше образовање, и не посједују критички опрез својствен особама које се баве научним информацијама, или које су навикле да се на интернету сусрећу са поплавом патворених података, лажних идентитета и покварених замисли. Слажем се да би о. Онуфрију било боље да остави компјутер и умјесто сурфања и читања чланака које су написали душевни болесници (типа Кевина Анета, који ствара масу страница са називима непостојећих организација) посвети вријеме молитви.

Међутим, упркос томе, они су искрени борци за Православље, против новог свјетског поретка, истински подвижници, у личном додиру срдачни и љубазни.

Сада ћу се посветити неким тачкама Вашег писма – да сте Ви написали само то писмо, ја Вам се можда не бих ни обратио, али послије свих ружних ријечи изговорених у Вашим снимцима нисам хтио да ћутим.

Изјавама и документима типа „Руског символа вјере“ (написаног са жарком жељом да се обнови монархија, у складу с предсказањима разних руских духовних ауторитета) не треба придавати ореол догме васељенског сабора. Тешко да је сам аутор хтио нешто такво: просто је постојала жеља да се распространи настројење које одговара прихватању обновљене монархије. Сматрам да исто тако испољавате хипертрофирано цјепидлачење и у вези „промјене васељене“, о којој је о. Рафаил говорио у вези са будућим православним царом, као и у вези неких других тачака свога писма и видео-оптужница.

Владар-патријарх, без обзира на канонску неутемељеност таквог спајања функција, је појава која се прилично често среће у историји Цркве у неким граничним, критичним приликама. Овдје не мислим само на Рим (прије отпадања од Цркве), него и на низ других случајева. Сложићете се, надам се, да Господ допушта икономично „тумачење“ канона. Нас Србе, слава Му, удостојио је великих владара који су уједно били и црквене владике, неке од њих поштујемо у збору светих (међу њима је нпр. и св. Петар Цетињски који ми је изузетно при срцу).

Крстити умрлу дјецу: нисам чуо ништа слично код о. Рафаила, али то се може приписати незнању, и сигуран сам да ће се о. Рафаил одрећи таквог гледишта ако му се с љубављу (а не увредама) укаже на правилан став Цркве.

Лични документи: у својој борби против увођења личних бројева они бране тако радикалан и непомирљив став да би спријечили инертно прихватање било каквих глобалних пројеката од стране успаваних хришћана. Такви пројекти се спроводе постепено: вјерујем да иза њих стоје невидљиве духовне силе које подстрекавају одлучиоце – руководиоце и олигархе који живе без вјере или ма каквог правог покајања и подвига, да припреме пут једној свјетској влади. Ја не сматрам да било какав лични број (у бившој Југославији и Бугарској он се додјељује од 1978. г.) или биометријски документ могу да „раскрсте“ православног хришћанина, али вјерујем у ријечи многих духовних људи Грчке, Русије, Румуније и Србије, да ово јесте посљедњи корак пред жигосањем у антихристово вријеме. Када не би било такве одлучне реакције руских и грчких клирика, нико у Православној цркви – а камоли на свијету – не би се досјетио куда такве појаве непосредно воде. И још:  чудим се Вашој лаковјерности, пошто лични документ о. Кирила Павлова који сте показали изгледа крајње неубједљиво.

Око братства о. Рафаила се заиста скупио одређен број чудних људи: нпр. Галина Царјова, која прави и шири по читавом интернету езотеричко смеће источних религија и „документарне“ филмове у којима учествују присталице ванземаљаца и друге психички болесне особе. Нема сумње да о. Рафаил или о. Онуфриј нису свјесни пуног обима њене њу-ејџ дјелатности и отрова који шири упоредо са „тврдим антиекуменизмом“ (можда се ради о шизофренији а не о свјесном лицемјерству – не знам).

Додјела звања генералисимуса: то је покушај да се створи фронт против свјетовне и црквене охлократије. Додјела тог назива једном атеисти, неопаганину, и вјероотпаднику може се, чини ми се, приписати превеликом ентузијазму А. Добичина или о. Онуфрија, који сваку појаву у друштву која изгледа као иступање против масонског поретка, некритички брзо поздрављају. О. Рафаил сигурно није никда провјеравао све податке у вези таквих „активиста“.

У погледу израза „исповједници“: као медиевиста свјестан сам да строгих категорија светаца, термина и разликовања у првим вјековима није било и није могло бити (с обзиром на друштвени контекст и претходну употребу израза попут μάρτυς, confessor, итд., њихова узајамна замјењивост је сасвим логична). 

Савјетовао бих Вам да консултујете барем чланак Православне енциклопедије „Исповједници“. Тамо ћете сазнати сљедеће:

 „Ориген († 253) указује на то да ријеч μάρτυς може с правом да се примјењује и за онога који је у овој или оној мјери свједок истине (Orig. In Ioan. comm. II 210).“

 „Климент Александријски († ок. 215) је био један од првих који су почели говорити о исповједништву као о својеврсном бескрвном мучеништву које се састоји од испуњавања заповијести и светом животу…“

 „Првобитно се назив confessor обично давао истакнутим епископима IV в., којих већина је одиграла важну улогу у борби са аријанством.“ (С многим примјерима)

 „Исповједници су могли бити борци не само с аријанством, већ и са другим јересима.“ (С многим примјерима)

„Послије је назив „исповједници“ почео да се користи за подвижнике који су светошћу живота посвједочили своју вјеру.“ (С многим примјерима)

 „На Истоку се у вријеме Васељенских Сабора назив исповједник често давао онима који су пострадали за православље у борби против ове или оне јереси, особито епископима, свештеницима и монасима.“ (С многим примјерима)

Сматрам да људи који отворено исповиједају вјеру у условима пријетњи и прогона (да ли Вам је познато шта грчке власти свако мало раде с атонским зилотима већ 30 година, упркос грчком уставу? Или шта се дешава са српским свештеницима који у обновљеничким епархијама одбијају да служе „по новом“?), могу да се називају исповједницима. Прије бацања у напад поводом терминологије, требало је погледати озбиљну литературу.  

Све те оптужбе за неправилно коришћење назива чине ми се нечим чудним, веома неправославним, сукобом између „номиналиста и реалиста“. Може ли се господарем називати непомазани цар – то је већ крајњи легализам.

Да ли су они Светогорци? По моме, они могу тако да се представљају пошто двије трећине године бораве на Атону. У вези „тобожњих“ прогона: попричајте с нашим (хиландарским) игуманом Методијем (или боље: у својству свештеника МП захтијевајте службену информацију), и с бугарским игуманом Амвросијем, јесу ли их притискали да протјерају о. Рафаила с хиландарске и зографске земље, ко, и колико пута.

Предсказања о будућем рату и издајничком сабору: о. Рафаил је увијек наглашавао да је то само његово мишљење и да он прецизно не може рећи. Баш тако су говорили и други атонски поштовани старци и монаси. Слушајте снимак игумана Ватопеда о. Јосифа и видјећете да о. Рафаил просто понавља многа његова предсказања.

У вези анатемисања патријарха о. Рафаил треба да Вам да исцрпан одговор. Кад би се радило само о непомињању, ја допуштам став преп. Теодора Студита и 15. правила Двократног сабора, без обзира на Ваше лично тумачење тог канона. Међутим, анатема је друга ствар.

О древности примјене љековитог коријена и цијелог тог чудног случаја –то је, изгледа, будалаштина српских монаха који су напустили Хиландар, и резултат дјетиње лаковјерности братије о. Рафаила.

Завршићу своје обраћање напоменом да сте своју несагласност са погледима о. Рафаила и његове братије могли да изразите и у другачијем облику (нпр. само писмом), без увредљивих ријечи, претјеривања и непровјерених претпоставки.

С искреним поштовањем према Вама и Вашем мисионарском раду, молећи за Ваше свете молитве,

Ален Новалија, Љубљана