ЈЕДАН СИМБОЛИЧКИ ЧИН

У јануару месецу 2018, уочи Савиндана, јавност је сазнала да Железничка техничка школа треба да се прода на лицитацији. Зграда, површине 6 355 квадратних метара, поред Хале Пионир, чија је вредност процењена на више од 483 милиона динара, нашла се, по тврдњи министра просвете Младена Шарчевића, на лицитацији „случајно“, и он је рекао „да школа неће бити продата и да су држави потребни кадрови које школује“. Тако је министар поново испао мајстор за правдање „случајности“, како је чинио са ЛГБТ приручницима за спречавање „родно заснованог насиља“, против којих је устала Србија у пролеће 2017. Покушај продаје једне школе је био симболичан тренутак за сагледавање истине о стању нашег образовања. Које је, по ко зна који пут, запловило реформским водама.

РАСТЕРЕЋЕЊЕ ЂАКА – ОПЕТ ИСТА ЖВАКА

У интервјуу који је дао Танјугу почетком 2017, министар Шарчевић револуционарно је кликтао: „Имамо обавезу да обучимо људе да другачије предају, да растерећују садржај. Оно што породица и ђак очекују од наставника је занимљива школа и да знање брже стичу. Планове и програме морамо да растерећујемо, да повезујемо кроз предмете. Рецимо, романтизам можемо повезати и обрађивати на часовима српског језика, енглеског, на часовима уметности и ученици ће боље да схвате, а не да уче као издвојену целину“.

Крајем 2017, његова саборка из Центра за унапређивање васпитања и образовања, Гордана Мијатовић, ускликнула је с љубављу новим техникама учења и реформама: “То значи да се настава и учење више неће сводити на пуко набрајање и меморисање чињеница, већ ће нагласак бити на проблемској и програмској настави, на међупредметном повезивању. Комуникација, тимски рад, увођење предузетништва и целоживотно учење неке су од вештина које ће се више развијати, ученици ће сами долазити до неких података, али биће и више критични. Изборни предмети постају секције, а уводи се час пројектне наставе на којем би учитељица са децом обрађивала поједине теме кроз више предмета, а групе ђака би радиле и одређене пројекте да би полако схватали шта је то тимски рад. Ђаци ће при томе користити и телефоне и рачунаре за учење. Програм за први разред усмерен је на дететову најближу околину да би оно ширило видике како буде расло. Програм за пети разред је највише растерећен, садржаји су или избачени или пребачени у више разреде.“ Најављено је и радикално чишћење гимназијске лектире од непотребних садржаја, међу којима је и дубровачка књижевност (Шишко Менчетић, Џоре Држић), као и барок (ту је Џиво Гундулић, песник „Османа“) – ваљда да се Хрвати не би љутили што им Срби отимају литературу, иако су Дубровчани свој језик звали „lingua serviana“.

ОПЕТ „ШКОЛИГРИЦА“

Људи који се, попут потписника ових редова, већ две деценије баве образовањем препознали су, у изјавама министра и министрове гласноговорнице, једног претходног реформатора, покојног ДОС-овог Доситеја, Гашу Кнежевића. Кнежевић је у „Просветном погледу“ 20. марта 2003. изјавио: „ПРОСВЕТА ЈЕ ЕКСПЕРИМЕНТ УЖИВО И СВЕ СЕ ДЕШАВА У РЕАЛНОМ ВРЕМЕНУ.“ Он је истицао: “Проблем наше школе су застареле методе рада, које су доводиле до пасивизације деце, а то је пут ка мржњи. Многи ђаци старијих разреда имају негативан однос према школи, који је чак у неким школама кулминирао мржњом према школи и наставницима. Наш је циљ да новим методама рада променимо тај однос и да дете од објекта претворимо у субјект образовања, а тиме ћемо успети да смањимо количину негативних емоција према школи.“ Растерећење, весела дечица и још веселији родитељи, тимски рад, мобилни телефони у школама, компјутери, информатика, „животне вештине“ (life skills): или, како би рекао Гаша Кнежевић, „школигрица“. То је било пре петнаест година, и то је, опет, сада.

ГЛАСОВЕ РАЗУМА НЕ СЛУША НИКО

Почетком децембра 2017. године, у Београду је, у организацији Уније синдката просветних радника Србије, одржан скуп на тему разарања образовања у доба неолибералног капитализма у Србији. Указано је на чињеницу да је, после 5. октра 2000, Закон о основама образовања и васпитања више пута мењан, да су школе на ивици хаоса, да су ученици господари на часу, а учитељи лишени скоро сваког ауторитета. Министар просвете је, новим законом, оставио Национални просветни савет без утицаја, а у земљи која има 13 универзитета и 112 факултета, 40% становништва је и даље функционално неписмено. По речима професора философије и делатника Друштва директора школа Србије, Ивана Ружичића, као што лекари у Србији више немају времена да прегледају пацијенте, јер непрестано уносе некакве податке у компјутерски систем, тако се и професори своде на даваоце тестова и административце, који немају времена за ђаке. Мило Ломпар је рекао да је један од првих исхода разарања школског система раскид везе између основног, средњег и универзитетског образовања, при чему универзитетски професори још увек нису спремни да се боре за очување целине система. Ако је јасно (а јасно је) да се процес окупације Србије претвара у процес њене колонијализације, онда се професори Универзитета узалуд надају да ће успети да избегну неминовне последице живота у колонији. Зато је, по Ломпару, смисао синдикалног организовања просветара да се надиђе синдикална, а да се достигне епохална свест. Философ Богољуб Шијаковић је нагласио да и онај који децу учи азбуци и онај ко стоји иза универзитетске катедре имају исти циљ – образовање као остварење људских могућности и васпитање као заснивање моралне воље. Ако је циљ да се образовањем остваре знање и слобода, као предуслов сваког напретка, онда је држава дужна да му посвети нарочиту пажњу. Јер, од стања школства и здравства зависи целокупно стање у некој држави.

Креатори „новог школског поретка“ причају о „друштву знања“ само са једним циљем – да би сакрили суштину свог лоботомијског подухвата; јер, образовање данас постаје манипулативна обука у циљу профитне искористивости знања. У таквом свету, природне науке служе развоју технологије, а друштвене се претварају у сервис за брзе идеолошке услуге. Зато се води рат против класичних језика и философије. По Шијаковићу, неопходно је бранити Универзитет од покушаја да се он претвори у вишу политехничку школу и свођења човека на објекат експлоатације и субјекат повећања профита. Као што здравље и доброта имају сврху у себи самима, тако и образовање мора остати поље у коме се обликује аутономна критичка личност и проналази животни смисао. У сличном тону говорио је и математичар Александар Липковски, позивајући професоре Универзитета да се укључе у заједничку борбу.

Глобалистички капитализам мрзи образовање, истакао је Дијего Фузаро, драгоцени гост овог скупа. Зато се школе претварају у предузетничке установе на слободном тржишту: плебс не сме да појми прошлост, садашњост и будућност да не би мислио о алтернативи дивљачком капитализму. Ту је и прича о „дуалном образовању“: Министарство просвете Италије дало је на поклон петнаестак хиљада ђака „Мекдоналдсу“, који, за ситне паре, у овом ланцу ресторана брзе хране раде преко лета као јефтина радна снага у оквиру праксе у систему тог „дуалног образовања“. Италијанска реформа се, сасвим у складу са Орвеловим тезама да је слобода ропство, а незнање моћ, назива „Buona scola“, „Добра школа“. Фузаро је, међутим, нагласио да је процес разарања школства није завршен, и да просветни радници, од основних школа до универзитета, скупа треба да га бране.

КАПИТАЛИСТИЧКИ СТАНДАРДИ КАО ЦИЉ ОБРАЗОВНОГ ПРОЦЕСА

Да је идеологија у нашим школама неолиберални капитализам, сазнајемо, између осталог, у „Општим стандардима и постигнућима за крај општег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета за предмет Српски језик и књижевност“. Тамо пише да, на крају школовања, „ученик разуме важност личне активације и показује иницијативу у упознавању са карактеристикама тржишта рада (захтеви појединих радних места, начин функционисања институција, позиционирање у свету бизниса; разуме принципе тржишта рада и схвата неопходност сталног усавршавања у складу са развојем тржишта и захтевима послодаваца; уме да идентификује и адекватно представи своје способности и вештине („јаке стране“); уме да напише CV и мотивационо писмо; уме да искаже и заступа своје идеје, и да утиче на друге, кроз развој вештине јавног говора, преговарања и решавања конфликата; има способност постављања адекватних и реалних циљева процењујући и прихватајући ризике; планира ресурсе и управља њима (знања и вештине, време, новац, технологије и други ресурси) и усредсређен је на постизање циљева; зна да комуницира с послодавцима; уме да преговара; спреман је да обавља праксу и волонтира поштујући договоре“. Зато у трећем разреду школа тзв. „дуалног образовања“, које мора да прави само „шљакере“ без смисла за дубље сагледавање стварности, од српског језика и књижевности, тако непотребног, треба да остане само час седмично. И зато се не треба чудити што је просечна зарада запослених у образовању на 48. месту у односу на 85 делатности које прати статистика. Истовремено, образовна структура просветара далеко је највиша јер је чак 67, 2% са високим образовањем, што је скоро три пута више од просека у Републици Србији.

УДАР НА ЛЕКТИРУ

Већ поменута Гордана Мијатовић истиче да су лектире на свим нивоима смањене и да се у гимназији више се неће изучавати Данило Киш и његов роман „Рани јади“, а из народне књижевности изостављене су песме „Сунце се дјевојком жени“ и “Бој на Мишару“, као и приповетке „Дјевојка бржа од коња“ и „Златна јабука и девет пауница“. Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије, по струци професор српског језика и књижевности, тим поводом је рекла: “Нису деца крива, ми смо! Често слушамо да су нам деца агресивна, неваспитана, лења и као таква много другачија од некадашње. Истина је другачија. Деца су нам дивна у односу на то какви смо ми! Полуписмени, подмитљиви, а пре свега, дезоријентисани … Како да они буду бољи? На кога да се угледају? Једноставно, сели неки људи, на неком месту, у неко време и закључили: “Ако деца не читају књиге, избаците лектиру!“ Прво су се обрушили на народну књижевност и кренули од првог и петог основне и првог разреда средње школе. О, народе, ствараоче књижевности какву нема свет! Зар да се изостави предивна метафорична прича, врцава и безазлена љубав у песми, „Сунце се девојком жени“? Зар да нам деца не знају шта значе стихови из „Боја на Мишару“: “`Рани сина, пак шаљи на војску/ Србија се умирит не може!“ Зар да се алегорија која описује најтананије уметничке пориве неухватљиве „Девојке брже од коња“, слика непредвидивог и непресахлог стваралаштва човечанства, уметности, посебности, индивидуализма избаци из школског програма!?! Нема више „Раних јада“ великог Киша… Па зар да се одрекнемо овог великана речи, мисли, идеје!?! То је реформа!? Реформа чега, молићу лепо!?!“ Она указује на чињеницу да реформатори, од Гаше Кнежевића наовамо, никог ништа не питају, него роваре по своме: “Нека знају они који мисле да нешто знају, да над нама, професорима књижевности, није извршена лоботомија! Увек има начина да децу учимо критичком мишљењу и традицији, упркос томе што се незналице питају! Драги ученици, извините што вам моја генерација није оставила бољи свет у аманет! Ипак, борба није завршена, то је једино што могу да обећам… Борба за образовање и лепоту писане речи траје…“

ОПЕТ ОН

1.“Локално становништво не треба да добија високо, па чак ни средње образовање. Школе се, наравно, могу оставити. Али морају се плаћати. Програме направити такве да ученик зна што мање.“ 2. „У Русији треба дозволити рад само оним предузећима чија производња захтева нижу и средњу квалификацију. Треба затворити индустријска предузећа која радним колективима постављају високе захтеве, попут, рецимо, фирми за производњу оптике, авиона, локомотива”. Да идентификујемо изворе цитата: онај под бројем 1. припада Адолфу Хитлеру; онај под бројем 2. је из тајног меморандума тзв. „Немачке заједнице рада”, упућеног врху Трећег Рајха 17. новембра 1941. године. Дакле, фирер и његови гаулајтери су веома бринули о школовању на окупираним словенским територијама. Ове речи треба помно читати у Србији, кад год нам нуде „растерећујућу школигрицу“.

Објављено у „Печату“ 16. марта 2018.