1. Старац је говорио: „Кад човек верује у Бога, Христа и будући живот, овоземаљски живот му бива празан и он осећа потребу да се припреми за прелазак у други (живот). Ако га неко увреди нека се радује, јер тиме добија за небески живот. Колико човека вређају у овом животу, толико му се даје у другом животу.“

2. „Нема много људи који су у стању да поднесу несрећу. Већина људи страда јер не поима дубоки смисао живота. Кад схвате тај дубоки животни смисао, онда све долази у ред.“

3. „Човек који не верује у Бога и будући живот, излаже осуди своју бесмртну душу и у овом животу живи без утехе. Ништа не може да га утеши. Плаши се да ће умрети, мучи се, одлази код психијатара који му дају таблете и саветују да се разоноди. Он узима таблете и бива омамљен а затим путује тамо – онамо да би видео знаменитости и заборавио на бол.“

4. „Један учитељ је имао седморо или осморо деце. Кад му је било око педесет година, једном детету се нешто догодило са оком. Испитали су га, открили тумор и уклонили око. Несрећнику су се смејала сва деца у школи. Како се могло утешити ово несрећно дете? Помислио сам да му могу помоћи. Дечаку је било дванаест година и већ је понешто разумео. Несрећник није знао шта је утеха. Испричао сам учитељу да ће душе, које се с несрећом боре тако што прослављају Бога, у будућем животу бити уз Пафнутија Исповедника, којем су због његове вере у Христа извадили око. Несрећни учитељ је то разумео и поскочио је од радости. То није била лажна утеха, била је то стварност. Увидео је да није било неправде, јер Бог не чини неправду. Верујем да ће у дан Суда Бог наградити ово дете.“

5. „Патња очишћује човека. Не постоји ништа узвишеније. Важна је и молитва: ‘Господе Исусе Христе…’. Блажени старац Тихон је говорио да је ‘Господе Исусе Христе’ 100 драхми, а ‘Слава теби, Боже’ – 1000 драхми. Имао је у виду да ‘Слава теби, Боже’ има већу вредност. Ако је прво нужност коју човек осећа и, хтео – не хтео, мора да тражи, онда је друго његов подвиг: човек трпи и благодари Богу!“

6. „Човек треба да се радује кад га вређају. Међутим, он не треба намерно то да тражи, јер у таквом поступку нема љубави.“

7. „Кад вас вређају, прихватите то као велики благослов.“

8. „Кад некога вређају, он на опадача треба да гледа као на свог доброчинитеља, јер му сабира благо за будући живот. Бог све зна. Он види даље и, као добри Отац, жели да човек буде с Њим у рају. Он свакоме шаље оно, што ће му помоћи да доспе у рај. То може бити искушење, а може бити и нешто друго. Потребно је само да то човек разуме и да не јадикује, јер ће изгубити део своје награде.“

9. Старац је говорио и о томе како треба дочекати искушења: „Замислимо да сам се родио као богаљ, без руку и без ногу. Потпуно сам одузет и не могу да се крећем. Ако то прихватим с радошћу и славословљем, Бог ће ме уврстити међу исповеднике! Потребно је тако мало да учиним да би ме Бог уврстио међу исповеднике! Кад сам својим аутомобилом ударим у стену и кад то што се догодило дочекам с радошћу, Бог ће ме уврстити међу праведнике. Дакле, шта још да пожелим? Бог ће примити чак и резултат моје сопствене непажње ако га ја с радошћу прихватим.“

10. „Многи људи не дочекују искушења на здрав начин, него јадикују. У неким случајевима пребацују чак и родитељима. У чему је њихова кривица? Људи дају оно што, као људи, могу да дају. Они дају тело, а душу даје Бог. Према томе, Бог заједно са човеком ствара човека. Зашто су родитељи криви ако се дете родило као богаљ?“

11. „Бог нам шаље благослове да би нам подарио рај. Он их шаље сваком човеку. На жалост, ми пропуштамо повољно време. Уколико можете радосно и са славословљем да дочекате искушења схватајући њихов дубоки смисао, утолико ћете и у овом свету задобити мир.“

12. „Ако у овом свету испуниш оно што си дужан, спашћеш се. Ако томе додаш још мало, добићеш и новчић више. Ако некога неправедно ишибају, добиће пуну награду. Најпобожнији људи често бивају изложени искушењима и они најгоре пролазе. Кад то виде, други се питају зашто је Бог то дозволио. Навешћу пример. Постоји једна веома добра породица. Веома добар човек, веома добра жена, веома добра деца. Сви одлазе у цркву, сви се причешћују, итд. Одједном се појављује пијаница или умоболник, без икаквог повода удара старешину породице и убија га. Због тога људи који су далеко од Бога кажу: ‘Ево, погледај њега. Носио је свој крст и зато је настрадао.’ То је безочност. Требало би да знамо да Бог допушта да настрадају и сасвим невини људи, како би и оним најбезочнијим дао прилику да кажу исто што и разбојник на крсту: ‘Ми праведно страдамо, а овај Човек ништа није учинио. Зар се не бојиш Бога?“

13. „Бог допушта да неки и без кривице настрадају, како би и несавеснима дао прилику да се освесте. Они који без кривице трпе могли би да постану највољенија чеда Божија. Верујем да ће им у рају Бог рећи: ‘Изаберите најбоље место.’ Према томе, кад тражимо своје ми губимо све. Губимо и свој мир и своју награду на небесима.“

14. У центру за регруте у Коринту примио сам прво писмо од о. Пајсија. По августовској жези и уз пренапорне вежбе, у сваком тренутку био сам изложен духовној опасности. Нисам могао да поднесем саблазни, вику и грубо опхођење с регрутима. Међутим, укрепиле су ме утешне речи ст. Пајсија:

Часни Крст, 16. августа 1971.

Мој у Христу брате Дионисије, радуј се у Господу,

Добио сам твоје писмо и обрадовао сам се. Можда је и боље што се ниси упутио на Синај, јер тамошњи услови и нису тако добри.

Сад мало претрпи. Време ће брзо проћи и, уз Божију помоћ, проћи ће и војни рок. У сваком случају, то је сасвим природан пут: цару царево, а Богу Божије.

Што се тиче усредсређености (поводом ларме), сети се школе коју си похађао. Тад те није искушавао метеж, него си пажљиво пратио предавање. На одморима си читао, не слушајући шта раде или чине они око тебе. Тад си се плашио да не поквариш оцену и да сачуваш успех. Таква, па чак и већа пажња захтева се од тебе и сада, јер више није реч о оцени него о спасењу душе.

Према томе, имај све то у виду: нека се твој ум не расплињује, него се усредсреди на молитву.

Нећу више да те замарам. напомињем ти само да је сад у центру посебно тешко. Чим ти се укаже прилика, упознај се с духовним људима у том крају.

Молим се за твоје добро трпљење и нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе.

С љубављу у Христу, монах Пајсије.

15. Неко је о. Пајсија упитао зашто Бог неким људима шаље бројна искушења, а некима не. Многи се на то жале. Старац Пајсије је одговорио: „Бога не занима овај живот, Њега занима онај други. Бог је праведан. Постоји, наравно, и људска правда. Окупе се тројица лажних сведока и оптуже некога, а судије су обавезне да га казне. Касније се могу појавити и други сведоци, који ће доказати истину и оправдати га. Шта ту да се каже? Несрећни људи. Постоји, међутим, и правда Божија која је непогрешива. Срећни су они који ће бити оправдани у другом животу.“

16. Многи мирјани не очекују правду у другом животу него негодују због неправди и искушења која им се дешавају у овом животу. Старац је о њима рекао: „Потребно је да укрепљујемо веру таквих људи. Ако се не укрепе вером, све ће их мучити. Уз атрофирану веру, они ће негодовати сваким поводом.“

17. „Неки људи имају малу веру у Бога и мало снаге да би се борили с тешкоћама. Често се уплиће и ђаво и ствара тешкоће, како би задобио те људе. Због тога им је потребна помоћ. Сећам се да су ми, кад сам био мали и кад сам учио дрворезбарски занат, справе пале на ноге и удариле ме. Тад сам говорио: ‘дођавола’, ‘иди до врага’ и сл. Други пут ништа нисам рекао, али сам се још више озлоједио. Затим сам одлучио да, сваки пут кад се ударим, кажем: ‘Велико је Име Пресвете Тројице’ или ‘Слава Теби, Боже’. Тако је ђаво отишао, јер сам схватио његов циљ. Треба да знамо да бивају искушења и од Бога, али да затим долази ђаво и да их чини још мрачнијим. У томе се и састоји тешкоћа.“

18. „Кад неко болује, он може да разуме и бол другога. Бог нам шаље болест да бисмо платили дуг и сакупили себи благо.“

Одломак из књиге: „Поуке божанске љубави“