header image
Архимандрит др Никодим (Богосављевић): Предлог Устава СПЦ против интереса РПЦ Штампај Е-пошта
петак, 30 март 2018

 Читав 20. век Цариградска патријаршија је искористила за ширање либерално-модернистичког богословља, стављеног у службу остваривања њених неопапистичких амбиција, на плану спољашње и унутрање мисије, ка тзв. инославним хришћанима, а заправо јеретичким религиозним заједницама на Западу, и према осталим Помесним Црквама. За спољашњу мисију коришћена је свејерес екуменизма, а унутрашња се спроводила помоћу јереси литургијског богословља и обнове, есхатолошког богословља и нарочито борбе против тзв. јереси етнофилетизма, која је, на другој страни, откривала крајњи циљ Цариградске патријаршије: присвајање себи статуса центра Православља, као тзв. и самозване Васељенске патријаршије, односно и коначно, стављања читаве дијаспоре под њену власт.

Ради остваривања наведених циљева, Цариградска патријаршија је у духу новог богословља школовала не само своје, већ и кадрове других Помесних Цркава. У овоме нигде није постигла тако добре успехе као у нашој, Србској Цркви. Она је у том духу најпре васпитала и школовала бројне епископе, свештенике и лаике, већину професора Београдског Православног факултета.

Спроводећи дословно и доследно „ангажовано богословље“ митр. Јована (Зизијуласа), В. Фидаса и П. Василијадиса, наведени наши епископи су се руководили са два комплекса: ниже и више вредности: према фанариотима нижим, а према „сиротињи раји“ комплексом више вредности, градећи га на учености и месијанском самосазнању (=самоумишљености) спаситеља Србске Цркве од разних ропстава и заробљеништава, конзерватизма, кварења, заосталости, национализма,  нездаравог зилотизма… Плод њихове вишедеценијске такве активности је катастрофалан: раскол бившег еп. Артемија (Радосављевића) и његових следбеника, богослужбени раскол према присталицима традиционалног богослужења, побожности и родољубља, отуђеност епископа и верника, криза монаштва, окупација србских земаља, у најави потписивање предаје Косова и Метохије…

Финале овог вишедеценијског процеса кварења и растакања СПЦ јесте предлог новог Устава. Њиме се ово хуманистичко-екуменистичко, либерално-модернистичко богословље узиђује у темеље основног законског акта наше Помесне Цркве, њиме се оно кодификује, озакоњује. У њега је уметнуто космополитско-уранополитско а(нти)национално богословље Цариградске патријаршије, која негира народне називе словенских Цркава (са Румунском и Грузијском), проглашавајући врлину родољубља за јерес етнофилетизма. Уместо Господњих речи: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28, 19), користе се речи Св. Ап. Павла из Гал. 3, 28, па се у тексту предлога каже: „Као таква, Црква представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштевене разлике, а у Христу нема више Јудејина ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкога ни женскога, јер су сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28)“. „Превазилази“ и преображава, али их не укида: и даље у Цркви постоје и мушко и женско, (ропство је, слава Богу, захваљујући хришћанству укинуто), и даље постоје крштени, православни народи: Грци, Руси, Срби, Бугари…, а тако ће бити и у Царству небеском. Реч је буквалном схватању Апостолових речи од стране следбеника ангажованог цариградског богословља, ради очувања канонско-еклисиолошког наслеђа ране Пентархије, као да се Црква након првих неколико векова окаменила, и не развија се и не мења се више, нарочито од момента мисије крштавања Словена од Св. Фотија Великог, Св. Кирила и Св. Методија. Крајњи циљ овакве еклисиологије Цариградске патријаршије јесте потпуно потчињавање дијаспоре под њену власт.

Св. Јустин Поповић је давно упозоравао: „Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету. На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих ‘Помесних Цркава’, као на пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (ср. 8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од васељенског значаја црквеног проблема, а поготову питања која се тичу њих самих, тј.питања Дијаспоре“ (Саборност Цркве у савременом светлу, Поводом сазива „Великог Сабора Православне Цркве“).

Својим неправославним богословљем, овај је предлог Устава против интереса најпре наше, а затим, логично, свих осталих Цркава. Он је, међутим, на првом месту против интереса РПЦ. Наиме, читавог 20. века највећа Помесна Црква, предвођена проф. С. Тројицким, борила се против погрешног и пристрасног тумачења 28. канона Четвртог Васељенског Сабора, по коме све земље, као вараварске, ван (тадашњег) Ромејског Царства, а ван садашњих матичних земаља Помесних Цркава, припадају Цариградском трону. Постепено укидајући народне називе (додавањем постојећем називу СПЦ још и Пећка патријаршија, а Патријарха србског проглашавајући Патријархом српских и поморских земаља, што је, већ виђени, метод поступног, од делимичног до коначног његовог укидања), предлог новог Устава еуфемизмима и демагогијом поново од Срба чини безимени, варварски народ, и иде на руку неопапистичкој еклисиологији Цариграда по питању дијаспоре.

Сматрамо да предлог новог Устава СПЦ, будући да директно подржава неопапистичке интересе Цариграда и глобалистичке денацификујуће циљеве Новог светског поретка, посредно угрожава интересе РПЦ у вези дијаспоре и политике Запада према Светој Русији – Трећем Риму. Поново смо, дакле, у ситуацији као пре Критског сабора. Верујемо да би благовремена интервенција РПЦ могла помоћи одбацивању овог антинационалног и фанариотског предлога новог Устава СПЦ, односно помогла спречавању понављања критског бродолома наше Цркве.

 

Извор: anfor.org

Последњи пут ажурирано ( петак, 30 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.