header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ексклузивно: Др Миодраг М. Петровић: Критички осврт на „Предлог Комисије за промену Устава СПЦ“ Штампај Е-пошта
уторак, 03 април 2018

 Са великом радошћу обавештавамо цењене посетиоце „Борбе за веру“ да нам је управо стигло писмо једног нашег „оданог читаоца“ који нас обавештава:

Поштовани уредниче,

Шаљем Вам критички текст др Миодрага М. Петровића на Предлог Комисије за промену  Устава СПЦ, са жељом аутора да буде објављен на Вашем цењеном сајту.

Написан  је из душе врсног познаваоца црквеноканонског права, али и прилика у нашој Цркви. Надам се да ће Вам се допасти и да ће Вашим читаоцима бити сасвим јасно  какав удар на Српску цркву представља дружина која га је писала и њихово  антисрпско сочиненије. Просто да сваком човеку који ишта знао о нашој помесној  Цркви, коју нам је завештао најбољи из рода српског, памет стане, колико год  да је има.

Помолимо се Господу у Светом Сави да лукаво темпирана бомба испод нашег  народносног идентитета не експлодира, да се нађе довољно памети и у епископату  наше Цркве која ће је правовремено демонтирати.

Чланови Комисије за промену  Устава СПЦ су опаснији од читаве пете колоне другосрбијанаца. А заједничко им је то што ни једни ни други немају  страха Господњег.

Свако добро у распетом и васкрслом Господу.

Ваш одани читалац   

+ + +

Свако ко зна досадашњи рад и труд научног саветника др Миодрага Петровића, уваженог сарадника „Борбе за веру“, једног од највећих каноничара у Православој Цркви данас и преводиоца „Законоправила“ Светог Саве на савремени нам језик, сведока истине о православном Предању које нам је завештао највећи Србин икад рођен, дивни наш први Архиепископ и Просветитељ, може да буде сигуран да ће прочитати поуздану и на Светом Предању засновану анализу једног од најсрамнијих докумената у историји СПЦ – предлога њеног новог Устава.

Овим путем, ми молимо све који ће анализу читати да се помоле Богу да Он не дозволи да се разара светосавско наслеђе у нас, али и за здравље цењеног професора Петровића, који ради на ползу отечеству.

Такође, молимо и преклињемо све наше епископе у којима бије православно српско срце, да користе ову анализу ради одбране црквено – канонског поретка у СПЦ на предстојећем СА Сабору. Нека знају – Бог и Свети Сава биће са њима; а то је све што им је потребно.

Уредништво „Борбе за веру“          

 

+ + +

Др Миодраг М. Петровић

КРИТИЧКИ ОСВРТ

НА

„ПРЕДЛОГ КОМИСИЈЕ ЗА ПРОМЕНУ УСТАВА СПЦ“

I

   Неколико разлога има који су ме неодољиво подстакли да накратко одвојим време од основног рада на Законоправилу Светога Саве и изнесем неколике кључне штетности и мањкавости у тексту насловљеном „Предлог Устава Српске православне цркве – Пећке патријаршије“.

Основни разлози за то су:

- историја црквеноканонског права је поље које ме деценијама посебно занима, у шта спада и Устав Српске православне цркве;

- на основу одлуке Светог архијерејског сабора (АС бр. 20/зап. 30 од 3. новембра 1993. године), Свети архијерејски синод Српске православне цркве ме је својом одлуком (бр. 3015/зап. 2251 од 9. октобра 1993. године) именовао за члана Комисије за израду „Нацрта Закона о Српској православној цркви“, на челу са „Епископом шумадијским г. Савом, председником“;

- у својству научног саветника у Историјском институту САНУ, захвалио сам Светом архијерејском синоду „на указаном поверењу“, подневши оставку на чланство у Комисији.

У вези с тим истакао сам, с једне стране, „безграничну спремност да према својим моћима помогнем Српској православној цркви кад год тренутак и потреба то изискују“, али, с друге стране, и то – да она „има вековно и проверено законодавство васколике Цркве Христове, која је иста јуче и данас...“ Навео сам да се „Нацрт закона прави кад се почиње са новим смерницама, кад се креће из почетка, а Српска православна црква не креће из почетка...“ Нисам пропустио да кажем и то – да „најновија држава у којој живимо, Савезна република Југославија, постоји од јуче; она још пролази кроз стања сопственог тражења и обликовања државности“, те као таква „најмање је законом уредила своје односе са Српском православном црквом...“ Зато, „све док у данашњој држави ствари тако стоје, и док она Уставом не реши свој однос према Српској православној цркви како доликује, не видим сврху мог учешћа у одређеној Комисији“ (целовит текст оставке, са факсимилом, објавио сам у књизи Христос и Христ, одговори др Атанасију Јевтићу, Београд 2004, стр. 92 – 97). Та књига је допуњена у шестој књизи мојих одабраних радова под насловом: Неколика црквеноканонска, богослужбена и језикословна питања, Београд 2014, стр. 137 - 241.

Остао сам дужан епископу шумадијском Сави, јер је изразио жељу да одвојим, како је рекао, седам сати за заједнички рад на Нацрту Устава. Знао је тај мудри епископ да важећем Уставу Српске православне цркве нису потребни дубоки резови какви се нуде садашњим Предлогом Устава.

Проф др Миодраг М. Петровић

II

После упокојења Саве, епископа шумадијског, образована је вишечлана Комисија ради ревизије и састављања новог Устава, на челу са Амфилохијем, митрополитом црногорско-приморским. Атанасије Јевтић, бивши епископ, поставио је услов: „...Само у Комисији да не буде Миодраг Петровић“, веома негативно изразивши се, не само о мени, него и о епископу банатском Никанору, Владимиру Димитријевићу, Предрагу Миодрагу... Мене је морао да прозове и пред свима да каже да сам „кваран“ и, наравно, као такав, неприхватљив да будем члан Комисије. Не схвата да ја себе никако не бих могао да замислим као члана такве Комисије. За њега сам „кваран“ зато што сам много пута, писаном речју, указивао на штетност коју је нанео Српској православној цркви и науци. Дрско је изменио, противно одлукама Светог архијерејског сабора, вековни начин служења Божаствене (не Божанствене, како он пише) литургије. Затим, у свом преводу Псалтира више пута је поновио: „Потрпех те Господе“, уместо: „Очекујем те са жудњом Господе“. Хоће да се представља као стручњак за црквеноканонско право, а ни азбуку из те области није савладао. Дрзнуо се да „исправља“ епископа Никодима Милаша, не схватајући чак ни то – да се не пише хороепископ (што би значило да епископ игра коло), него хорепископ; да се не каже канониста, него канонолог и др. По тој аналогији, он ће и гинеколога назвати –  гинекиста.

Чланови те и такве Комисије су импровизовано, стихијски, ласкаво подилазећи један другоме тако што су се надовезивали, сваки од њих, домишљањима на оно што је рекао претходник. У прилог томе, наводим овде нешто од њихових речи које су легле у „Записник са Друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године, на Богословском факултету у Београду“, да би се схватило шта их је руководило да понуде такав Предлог Устава:

- Игнатије, епископ браничевски: „... Сабор се не може схватити као тело које је изнад епископа будући да је Сабор тело који (sic!) сачињавају епископи и да Сабор не може ништа да донесе, што се тиче једне епархије... и Сабор се не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и у смислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да Синод у првој инстанци суди епископу, а после тога Сабор“.

*

   Таквим поимањем епископ Игнатије види себе, следствено томе и сваког епископа, изван и изнад сваког закона. А онај ко не подлеже закону понаша се разуларено, неправедно, окрутно. Свети Јован Златоусти је указао да и цар има свога цара, а то је закон. „Владари владара су закони“ (Migne PG, 54, 596). А кад владари, или епископи, крше законе, онда важе апостолске речи: „Богу се треба покоравати већма него људима“ (Дела ап. 5, 29).

   Нико не сме бити изнад закона, па ни Свети архијерејски сабор. Над њим су закони: Христово и апостолско учење у Јеванђељу, Законоправило Светога Саве и Устав усклађен са Законоправилом Светога Саве. У томе треба сагледавати и поимати свеукупну еклисиологију Православне цркве, у којој ће се звани „епископоцентризам“, боље речено – епискополатрија свести на служење. Очигледно је да епископ Игнатије није прочитао, на пример, 12. правило Картагинског сабора, у којем пише: „Епископу који је нешто скривио, ако не сав сабор те области, ипак дванаест епископа да суде“ (видети: Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, манастир Жича, 2004, стр. 332; видети и 15. правило Антиохијског сабора, стр. 237).

*

- Атанасије Јевтић, бивши епископ: „Да је остало на покојном Владици Сави и његовој Комисији, мислим да би то било само једно умивање као што је било 1947. умивање оног из 1931... Даље бих говорио – наставља Атанасије – о томе да ли ћемо у Уставу да истакнемо и унесемо Еклисиологију, као што је говорио малопре еп. Игњатије, али се бојим да ћемо ту тек имати проблема са садашњим Уставом... У Уставу је сада све засновано на власти... он (тј. епископ) пак бива рукополаган од околних епископа, да би и он после рукополагао са другима Епископе, и из тога извире сав даљи поредак Епископоцентричне (= Христоцентричне) Цркве“. Онима у Црквеној општини у Паризу рекао је: „Да сам надлежни епископ, само бих једно урадио: узео бих Јеванђеље, антиминс, дискос и путир, одежде и изашао из храма, а ЦО остаје зграда без Парохије и Литургије. Не заборавите да се Црква формира око овог престола, на коме  ми служимо да бисмо се причестили“. И даље је, према ономе што говори, опседнут „епископоцентризмом“, односно епискополатријом која се своди на човеколатрију: „Да Устав покаже да је наша Црква пре свега Епископоцентрична... Епископ није клирик“!

*

   Не знам шта би му на све то одговорио епископ Сава кад би био међу живима; шта би му рекао у вези са „епиксопоцентризмом“, те нехришћанским понашањем према словесном стаду Божјем? Али једно знам – да за његово понашање наспрам достојанственог и ученог, мудрог и православног епископа Саве важи она народна: „Лако је мртвом вуку мерити реп“.

    - Проф. др Радован Биговић: „Кад се погледа структура овог Устава, да Бог није дао благодатне ауторитете од самог почетка, као што су то митр. Амфилохије, владика Атанасије и Иринеј, питање је да ли би ико могао да буде члан Цркве онако каква је њена структура по овом Уставу. Још нисам сигуран да овај Устав може да издржи иоле озбиљну црквену проверу... Испада да је мистични темељ – наставља Биговић – ауторитет једног тоталитарног колектива, уствари сам Бог. Верујем да је побуна против таквог једног Бога била нужна. Он је садистички ауторитет. Он је џелат!... Да ли може нека власт да буде над епископом, тј. над Црквом?... Мистично начело, онтолошки се на неком друштвеном плану нужно завршава тоталитаризмом“!

*

   Шта човек да каже на све то? Ни неверник се не би тако изражавао. Окомио се на важећи Устав; ударио на Бога због таквог Устава; поменута три епископа којима огавно ласка, сматра за заслужне што и поред важећег Устава постоје чланови Цркве; Српска црква је била „тоталитарни колектив“, због чега је, услед важећег Устава, нужно да се дигне „побуна против таквог једног Бога“, побуна оличена у раду Комисије у којој се нашао.

   Такве је Свети Симеон Солунски (1410 – 1427) назвао „ласкавцима“. Јадна је еклисиологија таквих професора на Богословском факултету у Београду, који се све више удаљује од ставова Светога Саве, тежећи другачијој теологији и еклисиологији, блиској оној римокатоличкој. На таквом факултету се школују будући епископи, свештеници, ђакони, вероучитељи који све мање дишу православним Духом. Другим речима,  Богословски факултет у Београду постао је, на жалост, расадник лоших богослова новаторског, унијатског, филопапистичког и глобалистичког настројења.   

- Проф. др Владан Перишић: „Сада се сви мање-више слажу да овај Устав не ваља, да није добар, да није у складу сa канонским предањем Цркве Христове и да га стога треба мењати“!

                                                               *

Зрнцима православног поимања ствари, чланови Комисије се довијају да заварају неупућене, неком „високом“ теологијом, са крајњим циљем да буде усвојена, у новом Уставу, неправославна еклисиологија. А да ли је и колико добар „Предлог Устава“ који нам се нуди да га Српска православна црква усвоји, односно потврди, то ћемо видети мало даље.

- Опет Атанасије Јевтић, бивши епископ и проф. Богословског факултета: „... У моменту када се дода 'лаички елеманат' као обавезно 'представништво' на Сабору, тада више немамо Цркву... То у преамбули Устава треба обавезно да уђе“!!!

*

Погубио се у свом „епископоцентризму“ и не зна, јадник, да је епископ без клира и световњака (лаика) незамислив, јер ако нема ко да одговара на јектеније, прозбе, возгласе, односно ако нема народа, како може да се врши Света литургија?

- Проф. др Љубивоје Стојановић: „Заиста, христоцентризам и епископоцентризам је оно што треба да буде убудуће начело у исправљању Устава који постоји“.

*

Тај несрећни „епископоцентризам“ се намеће са крајњим циљем  да установа саборности буде потиснута и да се православна еклисиологија потпуно измени. А то, како су исправили важећи Устав видећемо, како напред већ рекох, даље у тексту.

- Проф. др Ненад Милошевић: „... Без поновног преиспитивања и вредновања светих канона и еклисиологије уопште, помесне, или популарно назване аутокефалне цркве се у свом организационом, и не само том домену излажу неизбежној протестантизацији“!

*

Ниподаштава Милошевић, с једне стране, учење васколике Православне цркве о томе да су црквени канони плод „труба Духа Светог“, али, иако као такви, треба да буду, по њему, подвргнути „поновном преиспитивању и вредновању“, а с друге стране, сматра да и еклисиологију такође треба преиспитати. На тај начин удара на постојеће вековно устројство помесних цркава као аутокефалних, проричући им, уколико не дође до промена, „неизбежну протестантизацију“. Куда то води довољно говори његова изјава, још тада: „Али ћемо се сутра наћи у Европској Заједници“. Значи ли то да Црква, услед политичких, геополитичких и геостратешких промена у свету треба, некаквим прилагођавањем, да мења своје биће?!

- Митрополит Амфилохије: „... Данас се одлучује о судбини света у Вашингтону и Бриселу тако да то не можемо игнорисати. Некад је то био Константинопољ, некад је био Стари Рим, данас се померило тежиште и црква мора бити свесна те чињенице... Треба добро  промислити да ли 'пије воду' тај назив 'аутокефалне'“.

*

   По њему, и не само по њему, испада да је бесмислено 34. апостолско правило које прописује да „епископи свакога народа треба да знају првога између њих...“ и да је Свети Сава погрешио оснивајући Аутокефалну српску цркву!

- Опет Атанасије Јевтић, бивши епископ: „Понављам, да ни Законоправило, ни Пидалион, ни Крмчија, ни наш нови Устав нису и не могу да буду завршна реч“!                                                                                                                   

*

   Шта је од њега који је јавно изјавио: „Каноне окачите мачку о реп“ и могло нешто добро да се очекује? Чак и речи Псалтира, како сам напред навео, изопачује. Он не зна да су Законоправило и Крмчија исто. Стари и непостојећи у време Светога Саве назив Крмчија потиснуо сам 1990. године, васпостављајући прави назив Законоправило, што је у домаћој и страној литератури брзо прихваћено (видети: Миодраг М. Петровић, О Законоправилу или Номоканону Светога Саве, Култура – Београд 1990).

   - Иринеј, епископ бачки: „...Мислим да треба да пођемо од појма и некаквог одређења аутокефалије. С тим у вези и назива помесних цркава и назива епархије која је, уствари, једина помесна црква... са жаљењем можемо констатовати да систем аутокефалије који је био замишљен да буде гарант и ослонац црквеног јединства, данас је постао главни камен спотицања и главни извор свих могућих раскола и нејединства. Зато што је у тај појам, као нека битна нота, нека одлика или неко битно својство, канонско или не знам какво, унето сувише овоземаљског, политичког, сувише људског и наравно националног, државног и томе слично. Тако да се данас сви расколи темеље на томе захтеву за тако схваћеном аутокефалијом“!

*

   Очигледно је колико се таквим приступом тежи потискивању аутокефалности Српске православне цркве и њеном свођењу на распрострањеност по епархијама које, сваку појединачно, треба сматрати као „једину помесну цркву“. Зашто ниподаштава дело и црквеноканонску мисију Светога Саве који Србина Србину представља речју „свој“. Зар је за осуду то што је Српска црква, као национална, очувала народносну свест о припадању одређеном народу који носи одредницу Срби. Је ли због „аутокефалије“ и Српска црква у неку руку виновник појаве црквеног раскола у Макеоднији? На тај начин, другим речима, епископ Иринеј тежи да Србе расрби; да Српску цркву раслоји и сведе, понављам, на „епархију“ као „једину помесну цркву“. Тежи, у ствари, да заменом „старе политике“ у „нову политику“ удовољи претензијама, с једне стране, појединих политичара који кажу да морамо да мењамо свест, а с друге стране претензијама цариградског патријарха као, тобоже, патријарха „Васељенске патријаршије“ иако уопште не постоји у тзв. Notitia episcopatuum назив Васељенски епископ или епископија, односно патријаршија, него искључиво „Цариградски епископ“, односно „Цариградска црква“. Али смернице епископа Иринеја наруку иду и Риму, што ће рећи – екуменизму, филопапизму и глобализацији света баш онако како то чине цариградски патријарси, почев од Мелетија IV Метаксакиса (1922 – 1923) до садашњег Вартоломеја, које сматрам зачетницима источног папизма.

   На основу записаних речи већине чланова Комисије, данас, стиче се утисак о томе да се Српска православна црква по много чему нашла на странпутици са које је треба вратити и новим Уставом саобразити учењима некакве нове еклисиологије, складно и Закону о црквама и верским заједницама, који је срочен у духу владајуће црквенополитичке идеологије у Европи и Америци.

- Проф. др Сима Аврамовић, садашњи декан Правног факултета у Београду: „... Морао бих у овом контексту можда поново да поменем питање односа Цркве и државе у светлу нашег новог Закона. Тачније, мислим да се то може рефлектовати у одређеној мери, или боље рећи, можда би ваљало водити рачуна приликом израде новог законодавства СПЦ и о тим оквирима који су световни... Устав СПЦ мора да кореспондира са решењима овог Закона који регулише односе државе и Цркве“.

*

Сима Аврамовић је активно учествовао у изради тог Закона, обавештавајући нас и преко „Гласа Америке“ о томе како је похвалне речи чуо у Америци на рачун добрих решења која могу и другим државама да послуже за пример. А тај Закон о црквама и верским заједницама, у ствари, много мањкавости има и велику штету наноси Српској православној цркви, сводећи је на раван јеретичких верских заједница, односно организација. Њиме је, између осталог, епископска духовна власт у Цркви угрожена. Наиме, уколико епископ неком православном вернику, који почне јеретички да исповеда веру или изазове раскол, наложи епитимију, а овај се обрати Европском суду за људска права, добиће парницу. Јер, Закон му „јемчи право на слобуду савести и вероисповести“, што подразумева и „слободу да појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, испољава веровање...“ (чл. 1). У смислу те слободе прописано је: „Нико не сме бити подвргнут принуди која би могла угрозити слободу вероисповести... Нико не може бити узнемираван... Не постоји државна религија“ (чл. 2).

      *

Своју оставку на чланство у Комисији за израду црквеног Устава образложио сам и следећим речима: „ Србија Уставом признаје српски језик као званични језик у њеним границама, али народ чији је тај језик не назива Србима већ грађанима. Ако је језик овог државотворног народа званичан језик, поставља се питање зашто и вера његова није званична?“ У вези с тим навео сам да се „некада знало на коме и на чему почива држава, што ће рећи на Србима и православној вери“. Сада је Законом о црквама и верским заједницама Српска православна црква сведена на раван других вероисповести које војују против ње. Држава Србија би морала према Српској православној цркви да има посебне обзире, јер је без њених верника као „грађана“ незамислива. Сва историјска прошлост то налаже. Уосталом, шта су римокатолици и друге неправославне вероисповести учиниле за Србију? Ту су само ради прозелитизма, тј. превођења православних у њихову веру, и ради користи. Зато сматрам да је важећи Закон о црквама и верским  заједницама лош и веома штетан, јер је сав прожет црквенодржавном идеологијом Уједињене Европе. Тим Законом Српска црква је у правима изједначена, на пример, са сатанистима који у својим сатаномољама држе крстове окренуте стрмоглавце, како је то недавно сликом показано из Болоње. Додуше, у том Закону се каже да „Српска православна црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа“ (чл. 11, став 2), али и поред тога не омогућава јој се бољи статус наспрам свакојаких јеретичких вероисповести.

   Није ово први пут да свој критички осврт на рачун садашњих чланова Комисије јавно износим. Учинио сам то и 2004. године, што је објављено у напред наведеној књизи Христос и Христ (стр. 75 – 92), али у нешто другачијем виду.

   Оно мало исправног, са становишта православног богословског, еклисиолошког и канонског учења у речима појединих чланова Комисије представља варку до остварења задње намере, тј. до потпуног преобликовања Српске православне цркве. На томе су удружено радили приучени, „преучени“ и славољубиви чланови Комисије. Недостајала им је народносна српска свест, православна вера и „страх Господњи“ као почетак мудрости. Предлогом Устава ударају на целовитост Српске православне цркве као установе која својим Уставом треба вернике лаике и клир да држи на окупу свезом православног исповедања вере и очувања народносне свести као Срба.

 III

   Сви напред наведени разлози, дакле, као и други које овде не наводим, покренули су ме да, уз помоћ Божју, укажем на неправилности неких понуђених решења у Предлогу Устава. Сматрао сам као неопходност то – да претходно изложим нека од штетних мишљења и веровања предлагача таквог Устава, како би се боље сагледала садржина њихове душе, из које је потекло управо оно чиме су испуњени; и каква им је задња намера; и коме служе.

   Познато је да сваки устав, као највиши правни акт, прописује начела и облике уређења, права и дужности припадника установе која га доноси. Црквеним Уставом се, попут уставе (бране) која задржава воду, држи све што свезом православног догматског учења и канонског поретка треба да обезбеди ненарушивост свести о православној вери и народности чланова који припадају Српској православној цркви. Другим речима, Црквени Устав треба, сликовито речено, да подсећа на чврсту ограду која штити виноград племенитог рода, како га звери или крадљивци не би угрозили.

   Уместо такве намене, „Предлог Устава Српске православне цркве – Пећке патријаршије“, опет сликовито речено, подсећа на тешког болесника, толико тешког да се питам с које најпре стране да му приђем. Оптерећују га лоша, боље рећи поражавајућа решења црквеноисторијске, догматске, црквеноканонске, црквенојерархијске, црквеноорганизационе и језикословне природе. Нека од њих наводим у даљем тексту.

IV

   Најпре о преамбули (уводу) Предлога Устава. Комисија је, како стоји у њеном Записнику, рачунала да преамбулу напише Атанасије Јевтић, бивши епископ, на предлог секретара Велибора Џомића. Међутим, митрополит Амфилохије је изјавио: „Владици Игњатију ћемо оставити да у Уставу напише еклисиолошку преамбулу“.

   Преамбула, у којој се Српска православна црква уопште не именује, не пише се онако како је написана. Али ако неко мисли да је добро срочена и инсистира да остане таква каква јесте, мора да има на уму одређене  тешке промашаје њеног састављача:

   - у наслову неправилно стоји „једносушне“, за разлику исправно написане те речи у 2. члану Символа вере – „јединосуштне“;           

- цитат у првом пасусу „(2 Кор. 13, 13)“ не покрива у потпуности реченицу као такву, јер према тумачењима Светих отаца, ту апостол Павле говори превасходно о Светој  Тројици тако што прво истиче благодат Господа Исуса Христа, помоћу које долазимо до љубави Бога Оца који је из те и такве љубави толико заволео „свијет да је Сина својега Јединороднога дао“ (Јн 3, 16); затим следи заједница Светога Духа, што све то троје призива да буде изливено на све вернике којима упућује Посланицу;

   - грчку реч „Ипостас“ треба пренети онако како је то учинио Свети Сава, тј. речју састав, јер чак ни теолози не поимају ту реч, а камоли обичан верник;

   - у другом пасусу Цркву своди „на једно место“ као епархију, која је (тј. Црква) „возглављена једним епископом“, позивајући се на Светог Игњатија Антиохијског. У прилог томе, одмах у следећем – трећем пасусу пише: „Без литургијског сабрања презвитера, ђакона и народа са једним епископом као предстојатељем не постоји Црква“. Упорно, дакле, истиче „једног епископа“ у коме је, како наводи, „возглављена Једна Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква Божја“. Међутим, епископ не може бити то како га он замишља и представља. Ни Свети Игнатије Антиохијски, на кога се позива, не мисли као он. Јер, да би епископ био то како га види Игнатије браничевски, мора да постоји и други, односно више епископа са својим засебним црквеним областима, званим епархијама, да би могло да се говори о саборности без које је Црква незамислива. Ради те саборности Христос није изабрао једног апостола, него дванаест. И тих дванаест епископа поставило је много епископа. Један епископ не може да постане епископ без постојања и других епископа, са којима мора бити у саборној свези, без које није епископ. То се потврђује и 1. правилом Светих апостола, које је у Законоправилу Светога Саве исказано овако: „Два или три епископа постављају (тј. рукополажу) епископа. Тумачење: Три су, дакле, епископа дужна да без икаквог изговора постављају епископа. И да их не буде мање, чак и ако није могућно да се сви епископи једне области сакупе заједно. О томе потражи и четврто правило Првог сабора у Никеји“ (Законоправило, 1, стр. 117).

Саборност у одлучивању при доношењу важних одлука догматске, канонске, литургијске и црквеноуправне природе није што и Света литургија, нити је ова замена за установу саборности. Тумачењем значаја Свете литургије у духу епископоцентризма, односно као „литургијске заједнице једног места, возглављене једним епископом“ (пасус 2) удара се, у ствари, на саборност као установу без које је Црква непостојећа. Не може Црква бити изражена или садржана у једном епископу без постојања више епископа са свештенством, и верујућег народа. Једно је, дакле, „литургијска заједница једног места“, а друго је саборност свих епископа уврштених, са својим епископијама, клиром и народом, у једну од одређених званих помесних православних цркава које свеукупно и саборно чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Преамбулом и избором патријарха, избором предвиђеним Предлогом Устава (чл. 30. и 32), што ћу у даљем тексту прокоментарисати, преобликује се природа Цркве и саборности у њој.

Опседнут идејом о епископоцентризму, епископ браничевски Игнатије, како је напред истакнуто, иде толико далеко да тврди како, тобоже, епископу ни Сабор епископа не може да суди, јер је епископ, по њему, као јединка сабор изнад сваког сабора, што сведочи да му је непознато право црквенодогматско, еклисиолошко и канонско учење Православне цркве.

- У осмом пасусу речи „безусловни услов – conditio sine qua non“ нису легле како треба. Није у духу српског језика, а није ни логички исправно да се каже „безусловни услов“ (као што не кажемо безболни бол, него безболно) јер то са оном латинском изреком представља сувишност речи (плеоназам). Зато, уместо „безусловни услов“ (за шта постоји једна реч – безусловно), боље је рећи „неопходни услов“ или, што је још боље, безусловно, а латинску изреку ставити у заграде.

- Ни Символ вере не преноси тачно. Ко разуме изворне текстове на грчком и црквенословенском језику, видеће да у члану 2. испред речи  „нествореног“ не постоји оно „а“, као што ни у члану 4. испред речи „погребен“ не постоји оно „био“. А онај ко мисли да је тај додатак „био“ неопходан, зашто га не стави и испред речи „распет“ и „страдао“. Под проклетством Светих отаца је свак ко Символу вере нешто додаје или одузима. Уосталом, зар је требало у преамбули да се нађе Символ вере?

Испод Символа вере, у последњој реченици, у име Светог архијерејског сабора призива „да у цркви све буде 'благообразно и по поретку'“, а у много чему поступа неблагообразно и без поретка. Те апостолске речи (1. Кор 14, 40) су преко секретара Комисије, Велибора Џомића, као перјаница пренете и у штампу („Печат“ 511, стр. 27). А по њиховом схватању „благообразност и поредак“ своди се на то – да се све примедбе на Предлог Устава достављају Синоду преко надлежног парохијског свештеника, архијерејског намесника и епископа. На том путу примедбе би, пре него што стигну до Синода, завршиле у некој корпи за отпатке. Све оне који не поступе „благообразно и по поретку“, поменути секретар Комисије сврстава, у наведеном часопису, у „људе који немају здраву и нормалну црквену свест... а бојим се – каже он – немају ни страха од Бога кад се тако понашају“. А за Предлог Устава изјављује: „Нема радикалних измена. Тај текст има богословско оправдање“!

Преамбула, дакле, није садржајно усклађена са текстом Предлога Устава и, као таква, представља лош почетак. А према речима Светог Јована Златоустог, „чему почетак није добар, и остало је за одбацивање“!

V

   Свети Сава је Српску православну цркву основао и предао нам са једним само архиепископом. То је он и, после њега, само онај ко га наслеђује на трону црквеног поглавара. Српска православна црква је то пренебрегла стављањем под своје окриље охридског архиепископа, који је у њој, поред архиепископа пећког као патријарха, још један архиепископ. Тим чином не само да је прекршено оно што нам је од Светога Саве предато, него је о врат Аутокефалне Српске православне цркве окачен воденички камен. А ево зашто. Пре неку годину са заседања Светог архијерејског сабора телефонирао ми је један епископ да пита нешто у вези са историјом Охридске архиепископије, јер је Јован охридски изјавио да је Охридска архиепископија старија од Српске цркве. Рекао је, значи, нешто што је историјска чињеница. Наиме, Охридска архиепископија је основана скоро пуних седам векова пре оснивања Аутокефалне архиепископије српске. Основао ју је 535. године цар Јустинијан I (527 – 565) као папски викаријат. Под јурисдикцијом Римске цркве остала је све до 732. године. Тада је њу цар Лав III Исавријанац (717 – 741) ставио под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

У време великог жупана српског Стефана Немање (1166 – 1196) Српске земље су у црквеноуправном смислу биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Оснивањем и добијањем аутокефалности Српске архиепископије, благодарећи труду и мудрости Светога Саве, укида  се јурисдикција Охридске архиепископије у Српским земљама.

Сада је Охридска архиепископија аутономна, али у саставу Српске православне цркве на основу Томоса Светог архијерејског сабора (АС бр. 16/зап. 170 од 24/11. маја 2005. године).

Према понуђеном Предлогу Устава „Архијереји Православне Охридске Архиепископије су чланови Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве - Пећке Патријаршије без права гласа“ (чл.  36, ст. 2). Међутим, иако су ти архијереји лишени права гласа при заседању Светог архијерејског сабора, с друге стране, дато им је веће право – да могу бити чланови Изборног сабора при избору „Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српских и поморских земаља“ (чл. 30, ст. 2). И више од тога. Наиме, епископима Охридске архиепископије дато је право да могу бити бирани за патријарха Српске православне цркве (чл. 29). Али у избору „Архиепископа охридског и Митрополита скопског“, кога бира „Свети Синод Православне Охридске Архиепископје“, није предвиђено да  ико од архијереја Српске православне цркве суделује, изузев што „његов избор потврђује Патријарх српских и поморских земаља“ (чл. 11, ст. 3). Ништа се не каже шта бива у случају да патријарх српски не потврди његов избор.

Прописано је да се Охридска архиепископија „управља својим Уставом, који потврђује Свети Архијерејски сабор Српске Православне Цркве – Пећке патријаршије“ (чл. 11, ст. 2), али се ни ту ништа не каже шта бива ако Архијерејски сабор то не потврди.

Нимало случајно не постављам та питања, јер имам у виду да је у историји Цркве Христове сујета појединаца умела пркосно да изазива расколе, којих није било мало. Шта сутра неког славољубивог епископа Охридске архиепископије, који је изабран за патријарха Српске православне цркве (чл. 29) може да спречи у намери да се у име оног „да сви једно буду“, уз то имајући у виду и веома значајну историјску прошлост Охридске архиепископије,  приклони римском папи, под чијом је јурисдикцијом била два века као викаријат; или цариградском патријарху који под собом мали број пастве има?

   Постоји и трећа евентуалност, а то је – да Охридска архиепископија у име старине и јурисдикције коју је у древна времена имала над Србијом истакне захтев да Српску православну цркву стави под своју јурисдикцију, за шта би подршку могла да има, колико са стране Цариграда, толико и са стране Рима. Наруку би јој ишло и то што се Предлогом Устава намеће мегаломанско подизање 17 епископија на степен архиепископија (поред пећке и охридске), чиме се, у ствари, иде на раслојавање, односно на парчање Српске православне цркве и на подгревање сујете у односу на 23 преостала епископа (чл. 12).

    Подлогу за подгревање сујете и суревњивости међу епископима представља и оно што под видом Увода предлаже епископ бачки др Иринеј (у непагинираном поднеску) Светом архијерејском сабору (Е бр. 1325 од 17. маја 2011).   Шта предлаже? „Да сваки епископ кад напуни петнаест или двадесет година службе... може да за ревност у Винограду Господњем од Сабора добије титулу архиепископа... при чему његова епархија и даље остаје у рангу епископије, а наследник при избору носи титулу архиепископа.“ Чему води такво поигравање са црквеним титулама? Зар није подједнака дужност и обавеза сваког епископа да ревносно врши своју епископску мисију? Зар није сваки епископ при хиротонији примио једнаку са другим епископима благодат Духа Светога? Зар није највећа част и признање епископу било оно када му се, у древна времена, обраћало са „оче“, како се и Богу обраћамо у молитви Оче наш?

Присетимо се како нам је у свом Законоправилу Свети Сава пренео 39. правило Картагинског сабора: „Први епископ није начелник епископима, нити врховни епископ, већ ће се епископом првог седишта назвати. Тумачење: Епископски чин је један и исти за све. И неће се, дакле, овај назвати потпуним епископом, а онај непотпуним епископом, већ су сви подједнако јереји, сви епископи, као што и благодат Светога Духа подједнако примише. А архиепископ у митрополији, пошто држи прво седиште, има, ради тога, додатни назив – митрополитски епископ, то јест митрополит. Митрополија се, пак, назива мајком градова, а митрополит је епископ мајке градова, односно најглавнијег града у тој области“ (Законоправило, 1, стр. 350-351).

   Према томе, поигравање са титулама није ништа друго до људско мудровање, а апостол Павле нас учи да не треба мудровати више него што је потребно.

   Подвајање јерархије титулама, дакле, не води добру. Ко од њих 17 предложених архиепископа неће умислити да је у рангу једног архиепископа, на пример, Грчке аутокефалне Архиепископије? Ко и како може да јемчи да се сутра неки митрополит, односно архиепископ у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској или другде неће самопрогласити као аутономни или аутокефални? А да је све то могуће, сведоче неретки примери из историје Цркве Христове. Оно што је одавно требало да се уради, то је титуларно, из почасти, подизање само Жичке епархије, не и епископа, на степен архиепископије, ради сећања на прво архиепископско седиште које је себи одредио Свети Сава. Историјскоцрквени разлози то изискују. Када сам о томе говорио епископу жичком Стефану, овако је одреаговао: „Рекло би се да сам славољубив“.

VI

   Предлогом Устава понуђене новине у називима, достојанствима, избору патријарха и оснивању нових црквених области представљају нешто што је више произвољност, а не одраз стварне потребе и унапређења црквеног устројства.

   Уз назив Српска православна црква додата је цртица и Пећка патријаршија, а у титулатури патријарха остаје „архиепископ пећки“. Манастир Пећка патријаршија је ставропигијални манастир под јурисдикцијом патријарха српског. Али за тај манастир не веже се само патријарх  и архиепископ као српски патријарх, него и митрополит црногорско-приморски као егзарх пећког трона (иако само у границама своје митрополије). Зашто и како је у Светом архијерејском сабору изгласана титула егзарх, јер та титула има неколико значења: администратор, упрваљач, вођа, предстојник црквене области; посланик (делегат), представник патријарха. Шта је од свега тога, у односу на патријарха и ставропигијални манастир – Пећку патријаршију, стварно дато као својствено митрополиту црногорско-приморском и, ако јесте, тражи се основано образложење као доказ оправданости? Тело које му је то изгласало и доделило, треба и да укине ради избегавања непотребног гомилања и преплитања титула.

А који је домет сада додате, уз Српска православна црква, одреднице Пећка патријаршија? Када сам 1972. године (тада сам водио имовинскоправну службу у Патријаршији) говорио патријарху Герману о значају да седиште патријарха буде у Пећкој патријаршији, одговорио ми је: „Није сада време за то“.

У проширеном називу Српска православна црква – Пећка патријаршија осећа се да ту нешто није ваљано легло. Није ли складније и правилније установити назив Цркве: „Пећка патријаршија Српске православне цркве“ (попут назива Александријска, Цариградска, Јерусалимска, Антиохијска, Московска патријаршија), а за титулатуру патријарха: „Архиепископ жички, митрополит београдскокарловачки, патријарх пећки и свих српских и поморских земаља“. Наравно, ово се онима у Црној Гори и Хрватској неће свидети, јер су приморске земље и теже одцепљењу од Српске православне цркве. Али тамо има много Срба који су прожети осећањима о томе да припадају јединственој Српској цркви.

   Чињеница је да су се у разним временима и околностима титуле српских црквених поглавара мењале. Тако је, на пример, потпис патријарха српског Спиридона (1379 – 1380) гласио: „Милошћу Божјом патријарх Срба и поморја“, а титулатура Мојсија (Рајовића) патријарха пећког (1712 – 1726), написана на грчком језику, као подсетник, на унутрашњој страни рукописног кодекса бр. 1853, који се чува у Библиотеци манастира Свете Екатерине на Синају, гласила је: „Митрополит београдски  се сада овако поздравља: Мојсије, православни архиепископ, митрополит београдски, угарски, хрватски, српски, славонски, сирмијски, банатски, темишварски и царске Угровлахије, пресветлог и владарског величанства верни саветник“.

   Титулатуром српских патријараха се казивало  где све има православних Срба које треба подједнако држати на окупу под окриљем Српске православне цркве. Сада, дакле, прикладним називом Цркве, титулатуром патријарха и Уставом требало би да се искаже стварно просторанство и уверљивост црквене јурисдикције. Ако тако гледамо, схватићемо да Предлог Устава разарачки делује. Сврха ваљаног Устава је да попут уставе (бране) обухвати и држи на окупу читав српски православни род, неодвојиво јерархију и народ – световањаке који су Предлогом Устава потпуно запостављени. Епископи дијаспоре, због специфичности административно-управног уређења земље у којој се налазе могу, у складу са Уставом Српске цркве, да доносе статуте, уредбе или правилнике (не Устав) које би одобравао Свети архијерејски сабор.

VII

Што се тиче начина избора патријарха, чудно је то што се Предлогом Устава (чл. 32) уводи систем понављања „највише седам пута“, да би се у седмом кругу, „уколико кандидат не добије двотрећинску већину гласова ... приступило избору између два кандидата са највећим бројем гласова“. Предвиђено је и „накнадно, по потреби поновљено гласање између два кандидата“ да би изабран био „онај кандидат који добије апсолутну већину гласова“. Тек „уколико два кандидата у три круга гласања добију по половину гласова Изборног сабора, избор ће се извршити жребом“. У истом чл. 32. каже се и то – да „Изборни сабор није временски ограничен“, а морао би бити ограничен, с обзиром да је, у складу са црквеним канонима, прописано да се избор патријарха врши „најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни“ (чл. 30, ст. 1). Тај канонски рок од три месеца важи, сходно 25. правилу Четвртог васељенског сабора (451. године) и за избор епископа кад епархија остане удова (упражњена).

Таквим системом избора црквеног поглавара до изражаја више долази људски чинилац, а мање вера у дејство Духа Светога. Код важећег начина избора кандидата за патријарха, према Уставу из 1967. године, жребом над тројицом који су од стране Изборног сабора изабрани тајним гласањем и апсолутном већином, ближи смо апостолском начину избора Матије жребом. Таквим приступом умањен је људски чинилац, а дејство Духа Светога, за оне који имају вере, постало одлучујуће. Шта лепше у том чину има од оног апостолског призива: „Ти, Господе, познаваоче срдаца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао. И бацише коцке за њих и паде коцка на Матију...“ (Дела ап. 1, 24-26). То је освештана црквена пракса која је кроз векове у већини случајева примењивана.

Насупрот апостолском начину избора, тј. у присуству свих апостола и народа једногласно, Предлогом Устава се иде на прегласавање, без присуства народа, што није у складу са установом саборности. У рад Сабора Српске православне цркве све више се уносе начини рада Народне скупштине. Двотрећинско одлучивање, на пример, или уздржани, негација су саборности.

   Предлогом Устава Комисија потпуно занемарује учешће и световњака (лаика) при избору епископа и патријарха, што је у супротности са вековном праксом још од апостолских времена. Црквени предстојници се не бирају само за свештенство, него и за верујући народ, без којег је Црква Христова незамислива. Учешће световњака има утемељење у Светом писму и канонском учењу. Названи су „живим камењем“,  „домом духовним“, „светим“ и својеврсним „свештенством“ (1. Петр 2, 5). Кад апостол Павле пише верујућем народу у Коринту, веома упечатљиво истиче: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор 3, 16-17). При избору Матије за апостола, беше „на окупу око сто двадесет душа“ (Дела ап. 1, 15). У вези са избором Атанасија Великог, Григорије Назијанзин обавештава да је то било „... избором свег народа... апостолски“ (Migne PG 35, 1089). Петар, наследник Атанасија Великог, би изабран у сагласију свих – „и јерархије... а народ пак сав клицањима испољи задовољство“ (Migne PG 82, 1164). Цар Јустинијан I „законом је прописао да сваки пут, ако се догоди да се у било којем граду упразни свештени трон, избор обаве мештани тога града над тројицом осведочених у правој вери, честитим животом и другим добрим (делима), тако да се од таквих за епископа хиротонише најспособнији“ (Cod. Iust. I, 3, 41). Из средине народа се бира кандидат, и народ је тај који најбоље зна какав је онај који се узводи на епископско достојанство.

   Уобичајена је појава била да епископи, учесници васељенских и помесних сабора, воде стручњаке световњаке као саветнике. „Одговор православних патријараха папи Пију IX“ 1848. године саставило је световно лице, богословствујући лекар, а источни патријарси допунили и потписали. (Више о томе видети у мом раду под насловом: „Положај и права побожног народа у Цркви, посебно при избору епископа“, у шестој књизи Одабраних радова, Београд 2014, стр. 89 -108).

Кад ствари тако стоје, несхватљиво је то што Комисија Предлога Устава потпуно игнорише учешће световњака у избору црквених предстојника. Идеологија о „епископоцентризму“ то искључује, намећући Цркви лош Устав са изопаченом еклисиологијом. Тиме је љута рана нанета телу Христовом, које се зове Црква.

 VIII

    Напред поменуте Христове речи „Да сви једно буду“ (Јн 17, 21) злоупотребљене су, односно изопачено пренете у Предлог Устава. Наиме, тамо где је реч о надлежностима Светог Синода, пише, између осталог: „стара се о зближавању и обнови јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека ради испуњења Христове молитве 'да сви буду једно, као што си ти у мени, Оче, и ја у теби'“ (чл. 62, тач. 4). Те речи не само да су тенденциозно тако срочене, него је и цитирање одговарајућег јеванђелског стиха погрешно: „(Јн 17, 22-23)“, уместо: Јн 17, 21).

    Смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, у које спадају римокатолици, протестанти и други јеретици. Тако изопачено сроченом формулацијом охрабрују се екуменисти који су већ једном ногом са римокатолицима и, на жалост, чине већину у редовима српске јерархије.

   Насупрот онако сроченом тексту у чл. 62, тач. 4, ради сједињења са јеретицима, прави смисао Христових речи „да сви једно буду“, записали су православни црквени Оци. Наиме, они јединство у Цркви схватају као јединство у Духу Светоме, тј. јединство као „једно тело и један Дух“ оних верујућих који имају свест о томе шта значе речи: „Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега. Један Господ, једна вјера, једно крштење. Један Бог Отац свију, који је над свима, кроз све, и у свима нама“ (Еф 4, 4-6). И као што између Бога Оца и Бога Сина не постоји никаква разлика, тако и међу хришћанима не сме бити разлика, што је исказано Христовим речима: „И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно“ (Јн 17, 22-23). Ко може рећи да римокатолици једну веру исповедају са православнима? То може рећи само онај кога не занима чистота у исповедању вере, односно „познање истине“ (1. Тим 2, 4). Не могу бити две истине кад се ради о догматским и другим суштинским црквеним питањима.

   Зато су римокатолике, због недопустивих застрањивања у вери и поретку, многи црквени Оци сврстали у јеретике. Свети Сава Српски је, на пример,  у Законоправило укључио три списа против Латина као јеретика, а Свети Симеон Солунски (1410 – 1427) много пише о чистоти вере, о „новотаријама Латина у догматима, у најсветијем Символу“ /вере/ (Migne PG 155, 120),  називајући их јеретицима богомилима, „које уопште не треба звати хришћанима“ (Migne PG 155, 89). Зато упозорава: „Потребно нам је, дакле, да будемо обазриви кад се ради о општењу са њима, а кад се ради о званом уједињењу, то добро треба да се испита“ (Migne PG 155, 141). Названи су богомилима зато што су попут ових дуалисти тако што уче, противно Јеванђељу – да Дух Свети исходи и из Оца, искваривши најсветији Символ вере додатком filioque.

    Све то ништа не значи за чланове Комисије која Српској православној цркви нуди овакав Предлог Устава, јер свесно хоће, по свом умовању, неспојиво да учини спојивим.

IX

   У чл. 80. под тач. 10. Предлога Устава прописано је да епископ „подстиче ... нарочито учешће и што редовније причешћивање верних на светој Литургији“. Уместо овог „што редовније“ боље би било да пише: што достојније припремање верника за причешћивање. Обавезно причешћивање верника на свакој литургији, како то, у новије време,  захтевају поједини свештеници и епископи, изискује достојну припрему која нимало није једноставна. Зато апостол Павле упозорава: „Тако, који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњег. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1. Кор 11, 27-30).

   Кад се на Светој литургији каже „свјатаја свјатим“ то значи да је оно што се износи свето и да се даје само светима, тј. онима који су се очистили од зла и искрено верују, који су достојни. Свети оци Шестог васељенског сабора у 23. правилу наглашавају да се дар, тј. причешће, достојнима даје. Свети Василије Велики пише: „Ми се четири пута сваке седмице причешћујемо – недељом, средом, петком, суботом и другим данима ако је помињање неког светитеља“ (тј. празник). Свети Јован Златоусти, такође, не говори о учесталом причешћивању, него подвлачи да се „нечист и недостајан“ ни празником не причешћује.

   У вези са напред наведеним речима „свјатаја свјатим“, које се на свакој Литургији чују, Никола Кавасила наглашава: „Приближите се ви који хоћете да се причестите, али не сви, него само онај који је свет. Светиња се даје само светима“ (Migne PG 150, 449). Слично и Симеон Солунски нас учи: „...зато и каже 'вонмем', да схватимо тајну, и додаје ' свјатаја свјатим', означавајући тиме, да се они који се њима (тј. телом и крвљу Господа Христа) причешћују, треба да су свети“ (Migne PG 155, 297).

   Таква светоотачка учења о причешћивању навела су ме да укажем како је правилније да се у Предлогу Устава уместо „што редовније“ каже: што достојније. Нажалост, све чешћа је појава да поједина свештена лица обавезно причешћују, на свакој Литургији, све присутне, и не питајући их да ли су тог јутра јели или пушили. Пожалио ми се, на пример, министар вера како га је Атанасије Јевтић нагнао у манастиру Ваведењу, у Београду, да се причести иако се опирао, рекавши да је доручковао. Смућују се верници, гледајући како се у томе различито поступа. За беспоредак у Цркви уопште, најодговорнији су црквени предстојници што код свештеника не сасецају произвољности и различитости у свештенорадњама. Уставом, дакле, треба завести поредак у Цркви.           

X

   Предлогом Устава предвиђено је оснивање трију нових епархија: Сирмијумско-сремске са седиштем у Сремској Митровици; Вождовачко-винчанске са седиштем на Вождовцу; Земунско-новобеоградске са седиштем у Новом Београду (чл. 10, тач. 15, 26, 33). Од тих трију епархија, прва се оснива науштрб садашњег седишта Сремске епархије, без одређења коме ће најзад припасти Сремски Карловци са богатом црквеноисторијском прошлошћу (не, наравно, старијом од Сирмијума као епископског седишта). Друге две епархије се оснивају науштрб Београдскокарловачке митрополије са седиштем у Београду. Таквим приступом ствара се предуслов, односно могућност, с једне стране, да се, можда, Сремски Карловци касније припоје некој другој епархији, а, с друге стране, да се сузи област Архиепископије беогардскокарловачке и, самим тим, сведе патријарх на нижу лествицу, пошто ће можда, код толико предвиђених архиепископија, срачунатих на цепање, односно разграђивање Српске православне цркве, бити сувишан. У прилог томе иде и ново гледање чланова Комисије Предлога Устава на аутокефалију као штетну, те  је због тога, кажу, треба укинути.

   Подела једне црквене области на две или више није у складу са 12. правилом Четвртог васељенског сабора. Ево како нам је Свети Сава пренео то правило: „Једна област се не дели на две области; ако ко раздели – није епископ. А ако је град почаствован царским граматама, његов епископ само част да има. Стварни митрополит своја права цела да сачува“ (Законоправило, 1, стр. 292).                

XI

   Предлогом Устава потпуно су изостављена важна црквеноуправна тела, која су до сада постојала: Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор, без којих је материјално-финансијско пословање незамисливо.

   Од разуђених надлежности тих црквеноуправних тела на Свети Синод пренета је једна надлежност, преформулисана овако: „рукује црквеним фондовима, фондацијама и задужбинама (закладама) које су у његовој надлежности“ (чл. 62, тач. 17).

    Значи ли то да Свети Синод састваља буџет годишњих прихода и расхода, односно да се стара о свеукупним „материјалним средствима за покриће свих потреба целе Српске православне цркве“; или „о задужењу и отуђењу непокретних црквених имања која су намењена општим потребама Цркве“; или „прегледа и одобрава завршне рачуне за опште потребе Српске православне цркве“; или „одобрава за потребе епархија предрачуне расхода и прихода и завршне рачуне епархија и одобрава епархијски разрез приноса од црквених општина и манастира“ и још о много томе сродном? Не могу такви послови, по природи ствари, бити у надлежности Светог Синода.

   Нису ли чланови Комисије Предлога Устава оценили да епископоцентрична идеологија, односно нова еклисиологија не трпи постојање црквеноуправних тела, поготово што у њиховом саставу има и световњака – у Патријаршијском савету десет, од којих је један потпредседник, а двојица секретари, док је у Патријаршијском управном одбору седам световњака, од којих је један такође потпредседник?

   Можда су чланови такве Комисије која оцењује да је аутокефалија постала штетна и да ју, као такву, треба укинути, оценили „корисним“ и то – да Предлогом Устава потпуно занемаре и свесно изоставе постојање и улогу Патријаршијског савета и Патријаршијског управног одбора?

Здрав разум и свако онај ко уме да води бригу о савесном домаћинском пословању, неће бити сагласан са неопростивим таквим пропустом Комисије.

XII

   У вези са установом названом „Архијерејски намесник (окружни протопрезвитер)“како стоји у Предлогу Устава, примећујем:

- тај назив је рогобатан; уместо њега Свети Сава каже преходник, јер се ради о свештеном лицу које преходи, што значи обилази парохијске свештенике и врши увид у свеукупни њихов пастирски рад;

   - много пута се на делу показало да архијерејски намесници прецењују и злоупотребљавају власт коју имају, понашајући се као да су епископи, којима не представљају увек објективно рад свештеника, нити овима право расположење епископа; навикли су да им се свештеници додворавају, јер и сама реч намесник означава човека од власти, човека који у нечије име влада као заменик, заступник, наследник.

    Као такви, архијерејски намесници су сувишни, јер преузимају и предузимају нешто што је у надлежности епископа који треба непосредно, не кабинетски, да се осведочи о томе да ли свештеник савесно и по црквеним канонима врши своју службу. Зато Свети Сава улогу епископа упоређује са улогом стражара, а све подручне му свештенике представља као помоћнике. Ево како гласи текст Светога Саве о томе: „Скопос значи високо брдо на којем се стража поставља, и ко на његовом врху стоји, стражари или осматра тамо и овамо. Епископ се назива онај ко се зове стражар или осматрач. Стога, наравно, стражар и осматрач треба да бдију а не да се лење. Ради тога је епископима престо унутар олтара вишље постављен, јер и то показује да они треба са узвишења да гледају на народ њима подређен, и да надгледају и што марљивије чувају. И презвитерима је заповеђено да стоје тамо и седе са епископима; да се и они због узвишеног седишта уведу у надгледање народа и његово подучавање као помоћници епископа од Бога дати“ (Законоправило, 1, 144).                     

XIII

   Језичких и синтактичких мањкавости, као и понављања и недоречености у Предлогу Устава има много, и штета је да губим време исписујући их све. Ипак ћу на нека од њих указати овде:

   - уместо „непромењиво“ (чл. 1, пасус 3) треба непромењиве; тамо иза „Саборске“ недостаје: и светоотачке;

   - само неколико пута је употребљен правилан израз „обавештава“ (нпр. чл. 49, тач. 9), а много пута „извештава“ (нпр. чл. 9, 18, 21, 22, 23, 80, 92, 94, 134, 143. итд.);

   - у чл. 10. под тач. 13. неканонски је да један епископ има два седишта;

   - у чл. 23, ст. 2. уместо „месној“  правилније је рећи обласној;

   - у чл. 26. боље би било ако би се изоставило оно „уколико то државни закони другачије не регулишу“, јер делују изазовно;

   - у чл. 28, тач. 7. иза „управља“ недостаје реч свим;

   - у чл. 30. у 3. реду заменицу „коме“ (што је за лица) заменити у којем:

   - у чл. 40. уместо „производству“ треба рећи посвећењу, како је и у чл. 41, 42, или рукоположењу како је у чл. 31, 53;

   - у чл. 49, тач. 4. употребљена је реч „каталог“, а у чл. 17 „листа“ (нема уједначености);

- текст у чл. 49, тач. 14. скоро исти је са оним у чл. 62, тач. 18;

- садржини чл. 58. место је у чл. 28;

- реченица у чл. 62, тач. 11. требало би да гласи: води бригу о попуњавању удових (упражњених) епархија, и о постављању за то време администратора, за шта је канонски рок најдуже три месеца (25. правило Четвртог васељенског сабора);

- текст у чл. 62, тач. 13. требало би да гласи: подноси извештај и пословник о свом раду Светом архијерејском сабору на одобрење... У том случају би се брисала тач. 21;

- у чл. 62, тач. 16. иза речи „води бригу о“, треба додати: савесном и целисходном;

- садржина чл. 62, тач. 18. скоро истоветна је са садржином чл. 49, тач. 14;

- члану 62. ваљало би додати тачку која би садржала текст: стара се о пружању правне помоћи свештеним лицима у грађанским и кривичним поступцима пред државним судским установама уколико се основано зна да су невина;

- у чл. 68. иза „или“ треба додати: кумству на;

- у чл. 70. иза речи „степену“ треба додати: те због тога пристрасан, а иза речи „може“, додати: у конкретном;

- у чл. 72. под в) израз „свргнуће“ треба заменити канонским изразом: извргнуће; исто то и у чл. 173, тач. 8;

- у чл. 74. иза речи „учењу“ треба додати: и предању;

- у чл. 76. под а), иза речи „Еванђеља“, требало би да се дода: чистотом исповедања православне вере, а иза речи „врлинским“ додати: хришћанским;

- у чл. 77, пасус 4. иза речи „гласова“, додати: тако што (и спојити следећи пасус);

- у чл. 79. иза „у“ (други ред), додати: православном исповедању вере;

- у чл.80. уместо „Еванђеље Божје“, исправно је: Еванђељу Божјему; под тач. 1) иза „посланицама“, додати: у православном духу; оно што је под тач. 10) преправити тако што ће се брисати речи: „учешће и што редовније“ па уместо тога додати: достојно припремање верника за, а оно „верних“ брисати; у тач. 15) иза „ради“ додати: успешнијег сузбијања секташког деловања; у тач. 22) уместо „одлучује од свештенодејства“, боље би било да се напише: ставља под забрану свештенослужења; у тач. 30) уместо „звање“, треба да стоји: достојанство; иза тач. 33) ваљало би да се допише још једна тачка ове садржине: председава: Епархијском савету, Епархијском одбору, Епархијском црквеном суду; поставља и разрешава архијерејске намеснике (иако је то појединачно исказано у чл. 91, 112, 122. и 123);

- у чл. 81. реч „односна“ заменити у: дотична;

  чл. 82. иза „који га“, додати: привремено;

- у чл. 88. иза речи „пријем“, додати: покретне и непокретне, а брисати: „и ствари“;

- у чл. 116. иза речи „учењем“ додати запету и реч: предањем;

- у чл. 131. под в) испред речи „доброг“, додати: проверено православног исповедања вере:

- у чл. 134, тач. 10), уместо „чини“, треба: врши, а уместо „извиђаје“, треба: увиђаје;

- у чл. 143, тач. 13.уместо „анаграфом (домовником)“, што мало ко може да докучи на шта се односи, боље је рећи: уписом домова;

- у чл. 161, ст. 2. неправилно је „двогуби“, јер то значи: двоструки, дупли, зато уместо „двогуби“, треба рећи: мешовити;

- у чл. 164. и 165. погрешно пише „економ (намесник)“, јер економ није што и намесник;

- у чл. 198. уместо „По црквеним буџетима“ (што није у духу српског језика), треба писати: За црквене буџете (исто то важи и за тачке 2 – 4);

- у чл. 201, тач. 2), уместо „црквене таксе“, треба да пише: прихода од црквених такси, баш онако како стоји у чл. 202, тач.2);

- у чл. 203. под тач. 2. облик „приходима“ (двапут), треба преправити у: прихода, и др.

XIV

Сврха свега напред изложеног није да чланови Комисије Предлога Устава изврше некакве исправке, јер такав Устав је неизлечив. А неизлечив jе не само зато што су га годинама састављали приучени, „преучени“, себични и славољубиви чланови Комисије, него превасходно зато што је:

- оптерећен идеологијом о „епископоцентризму“;

- усмерен ка укидању аутокефалности, ради чега парча и разграђује Српску православну цркву на многе архиепископије, супротно ономе како је поступио њен оснивач Свети Сава;

- усмерен, управо ради укидања аутокефалности, на поступно умањење канонске и уставне улоге и угледа патријарха као поглавара Српске православне цркве, ради чега и предлаже цепање Београдскокарловачке митрополије, јер код много архиепископа и нестанка аутокефалности патријарх ће бити сувишан и зато што је у свему, нарочито на путу ка екуменизму и унији са римокатолицима, предводник цариградски патријарх као, наводно, „васељенски“;

- изменио еклисиологију, не само идеологијом о „епископоцентризму“, ударањем на аутокефалност и погрешним тумачењем Христових речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), него и потпуним запостављањем улоге световањака (лаика), иако су ови неодвојив део Христовог тела које се зове Црква; иако без њих нема ни свештенства које, уосталом, они хране;

- укинуо важна црквеноуправна тела – Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор, без којих је остало непокривено материјално и финансијско пословање у Српској православној цркви, помоћу којег она врши своју пастирску, верску, моралну и просветну мисију;

- најављено да Предлог Устава „није коначна реч“, што значи да ће брзо уследити неки нов Устав, пошто се спроведу у дело предвиђене Предлогом Устава новине и др.

Сврха свега изложеног је да епископи неекуменисти, иако у мањини у односу на друге, збију редове тако што ће одбацити овај штетни Предлог Устава и стати чврсто уз Патријарха, како би му помогли да не подлеже утицају екумениста епископа, нити утицају политичара, и да не дозволи цепање Београдскокарловачке митрополије. На страну такве одлуке листом ће стати сав православни, светосавски верујући, род српски, чију побожност екуменисти исмевају.

Свак ко мисли да понуђни Предлог Устава треба усвојити, тај пресеца богату црквенонародносну свест Срба обликовану под окриљем Српске православне цркве онако како је то утемељио њен оснивач Свети Сава.

 

Миодраг М. Петровић

У Београду 2. априла 2018.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 03 април 2018 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.