ОДГОВОР НОВИНАРУ   

Недавно сам од новинара добио питање о случајевима свештеника који су ухваћени са дрогом. Одговорио сам: “Ако у питању није покушај медијског ућуткивања Цркве, да се не би оглашавала о шкакљивим питањима, попут признавања „независног Косова“, онда је реч о трагичном догађају који указује на велики морални пад који захвата све сегменте нашег друштва.

У таквим околностима, не треба заборавити да се, како народ каже, због попа Николе не сме мрзети Свети Никола. И свештеници су људи. Наравно, више је свештеника који народ уче добру и труде се да воде исправан живот од оних који, по слабости и непажњи, долазе на насловне стране наопаким поводом какав је наркоманија и трговина дрогом. Епископат СПЦ је дужан да води рачуна о томе кога прима у свештеничку службу, јер то није пуки занат, него сведочење хришћанске вере и морала. Канони Цркве врло строго дефинишу ко може бити свештено лице, а ако епископи не држе тога, онда ћемо имати све више оваквих случајева.“

ПРАВА ПИТАЊА

Али, у суштини, то је само одговор „приручни“, да се нешто каже. Дубљи је проблем, дубља рана у питању. Разговарао сам са свештеним лицима која честито обављају свој посао, и ником од њих није било лако. Један рече да га највише боли што парохијани, који су с њим увек волели да попричају и да га нешто питају, ћуте. То ћутање је горе од отвореног напада. Неки од верника су запањени – зар је могуће да свештено лице, посредно или непосредно, трује туђу децу дрогом. Колико ће сада у јавној свести појам „свештеник“ бити повезан са појмом „дрога“ – то је велико ио страшно питање. Сада, када се свештала водица по кућама у Часном посту, не би било лоше да су бар неки наши епископи у торбу ставили епитрахиљ, тамјан, брикет и босиљкачу и кренули да обављају требу. И да одговарају на питање верника – шта се то дешава у нашој Цркви? Како је све ово постало могуће? И да ли ће тога бити још? Овако – ћутање. Ни црне, ни беле. А ти, гурави попе, објашњавај народу о чему се ради. А ради нам се о глави.

СВЕТИ ЗЛАТОУСТ НАС УЧИ      

Највећа наша трагедија је у томе што  се заборавило како је тешко и одговорно бити свештено лице. Свештеници Цркве Бога Живога су, по Светом Јовану Златоусту, клир - изабрани удео Господњи, зато што људима сведоче Распетог и Васкрслог Христа и рађају их крштењем и духовним животом за вечност. Они су изнад обичних угледника и јавних личности онолико колико је небо изнад земље. Због тога, у својих „Шест књига о свештенству“, Златоусти настојава на неопходности њиховог достојанства заснованог на моралу:“Душа свештеника са свих страна треба да блиста красотом како би могла да радује и да просвећује душе које гледају на њу. Греси незнатних људи као да се врше у мраку и погубљују само оне који греше. Међутим, греси значајног и познатог човека наносе општу штету, чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а опрезнима дајући повод за гордост. Осим тога, пропусти простих људи никоме не наносе значајну штету, чак и ако се објаве. Томе насупрот, (пропусти) оних који стоје на висини свештеничког достојанства су, најпре, свима пред очима. Осим тога, чак и да је мала, њихова грешка у очима других изгледа велика, с обзиром да сви мере грех по достојанству онога ко је погрешио, а не по важности самог дела. Свештеник је, дакле, дужан да се са свих страна огради најкрепкијим оружјем, тј. неуспављивом бодрошћу и постојаном опрезношћу над својим животом, пазећи са свих страна да неко не примети откривено и незаштићено место и нанесе му смртан ударац.“     

А наши епископи као да су престали да мисле о овоме, и у клир су почели да примају људе без озбиљног проверавања, и да их вреднују често само по мери лицемерног епископопоклонства. Сада се плодови тога примећују. Авај!    

НЕ ОСУЂИВАТИ

Од познаника сам добио следећи апис из Русије: „Једна Рускиња  по имену Љубов је имала клиничку смрт и Св. Матрона је спровела кроз Рај и Пакао. У паклу је видела црквене служитељи овако: „Показала му је (Св. Матрона Московска), где се налазило језеро у коме су у паклу били црквени служитељи, свештеници и баћушке. Нисам распознала њихове чинове али било их је веома много. Изненадила сам се када сам их видела; питала ме је зашто се чудим, баћушке и свештеници су такође људи као и ви, по томе како служе и како испуњавају вољу Божју Господ их призива. Као и ми сви они који се моле су са Господом, а за друге се не треба чудити што су њихове душе у паклу.  (Они су такође кажњени као и ми, али, осим својих грехова, носе и ваше грехове.) За ваше грехове они одговарају. Мислила сам да су сви свештеници свети, нисам знала. Сазнала сам касније да су људи као и ми када сам са њима разговарала. Говорили су да идемо у цркву у храм код баћушке. Света Матрона ми је рекла да никад у животу не осуђујем баћушку, односно да никога не осуђујемо. Судија је једино Господ и он ће нам свима судити по делима нашим.

Сам Господ све види, суди и пише. Сам ће осудити кога треба, а ми људи нисмо достојни да то чинимо. Показао нам је какви смо ми људи - црви који пужу, мрави, нисмо ми никакве судије, човек има само прљав језик и зато има грехове, ми смо потунули у греху.  Господ нам даје време за покајање и даје нам спасење, треба да користимо то време, да се окренемо Богу. Треба да се молимо и кајемо. Каже да Му од нас ништа не треба, да ће Он нама дати, само треба да тражимо и молимо се и биће нам дато. Баћушке су ту око нас, долазимо код њих и кајемо се, када то чинимо треба да поступамо као да се обраћамо Богу, тако спасавамо душе да не бисмо горели и кували се у паклу.“

И овај запис ме уразумио.                                                                           

ОПАСНОСТИ СРЕБРОЉУБЉА 

Ово што се дешава у нашој Цркви често је узроковано проклетством новца. Грамзивост и алавост многе воде у пропаст. Свето Писмо, као Реч Божја, увек је упозоравало на опасност од везаности за материјална богатства. Још је Соломон, најмоћнији и најбогатији јеврејски цар, у Књизи проповедниковој упозоравао на таштину новца: „Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега" (Проп. 5,10). Псаломпојац Давид је упозоравао: „Боље је мало у праведника, неголи велико богатство грешника" (Пс. 36,10). Благодат Божја, дар живота и љубави, бесплатни су, знао је пророк Исаија: „Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујете без новаца и без плате вина и млијека" (Ис. 55,1-2). Господ Исус Христос је много пута говорио да материјално благо прикива за земљу човека који треба да буде слободан: „Не можете служити Богу и мамону" (Лука 16,13). И још: „Тешко је богатоме ући у Царство небеско" (Мт. 19,23). Апостол Павле је тражио од хришћана: „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити" (Јевр. 13,5). У Првој посланици Тимотеју (6,10), Свети Павле подсећа да је „КОРЕН СВИЈУ ЗАЛА СРЕБРОЉУБЉЕ" и да човека може одвести од вере и спасења.      

О НЕСРЕЋНОМ ЈУДИ               

Ко је био Јуда? 

Сви ће углас рећи: „Јуда је био издајник“.         

Али, шта то значи?

Он није могао бити издајник да пре тога није био ученик Христов и припадник заветног народа који је Христа чекао. Његова издаја била је маскирана различитим образинама. Јуда је, веле Еванђеља, причао „социјалну“ причу. Код њега је стајала кеса за добровољне прилоге, који су дељени сиротињи. У почетку, Јуди се чинило да ће милостињу делити боље од Христа; завлачио је руку у кесу и давао по свом нахођењу. Мало помало, „усладило“ му се, и почео је да узима новац за себе. На крају, од социјално осетљивог и „урбаног момка“ (Јуда је, једини од апостола, био градско дете), постао је крадљивац. Када је Марија, сестра Лазарева, скупоценим миром помазала Христа (чиме је наговестила Његову скору смрт и погребење), Јуда се успротивио таквој растрошности, рекавши да се миро могло продати за триста динара и дати сиротињи (Јн. 12, 4-5). А Јован Богослов, највернији ученик Христов, каже: „А ово не рече што му бијаше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Такав „хуманиста“ је решио да прода Учитеља за тридесет сребрњака, верујући да ће Христос, на чудесан начин (као неколико пута до тада) избећи хапшење. Учитеља је издао пољупцем. Схвативши шта је урадио, није имао снаге да се покаје; мучен савешћу, а лишен покајничког прегнућа, обесио се.                   

Отац Серафим Роуз је зато говорио да свако од нас мора да испитује себе и да види какве особине га вуку ка издаји Бога, настојећи да се очисти од јудинских греха и страсти.

МОЛИТВА СВЕТОМ НИКОЛАЈУ  СРБСКОМ      

Кад год је тешко и човеку и народу, остаје му молитва. А коме да се молимо него нашем великом оцу и пастиру, највећем Србину после Светог Саве, Николају Србском, да нам он помогне да издржимо и да подигне србско свештенство на служење Цару Христу? Ево молитве, ево свелека.  (Њу су, иначе, саставила браћа Руси. )

О, златоусти свети владико  Христов Николаје, српске земље покровитељу и свих православних хришћана просветитељу, а за нас грешне пред Господом благонадежни заступитељу! Теби припадамо са вером и са љубављу ти се молимо, погледај на немоћи наше превелике и на убогост речи наших, које ти ипак са побожношћу приносимо, и смилуј се на нас, оптерећене и раслабљене гресима многим, и умоли Христа Бога нашега за све тужне и обремењене, којима је помоћ Његова потребна: некрштени да се крсте, невенчани да се венчају и да чувају плод утробе своје и да сви верни поживимо по заповестима Божјим. Не остави, о архијереју Господњи, свемоћним твојим заступништвом све који одступише од православне вере, који се враџбинама баве и код врачара иду, који су заблудели у неверју, зловерју и празноверју, и који лутају пустињама духовним – да их Господ нађе и врати у стадо Своје.

Да, свече Божји и нови угодниче Божји, други Николаје многомилостиви, покажи заступништво твоје за нас пред Вишњим, и заступај нас пред Њим Твојим богопријатним молитвама да нам дарује покајнички лик и да доносемо плодове достојне покајања: горди да се смире, прождрљиви да стекну уздржање, прељубочинци да се врате целомудрију, среброљупци да постану милостиви, пијанци и зависници од отрова дроге да се одрекну зле страсти своје; да се сви очишћени од греха научимо покајању и да се ропства вражијег ослободимо.

О свети владико Николаје, Цркве српске и васељенске велелепни украсе, силно утврђење светоотачког Православља, моли Јединога Човекољупца да нама грешнима да времена за трудољубиво покајање у вери, трпљењу и смирењу, да се сви Срби сложе, обоже и умноже, по речи твојој; да се и сви народи словенски, савезом братске љубави везани, поживимо у свакој побожности и миру, чекајући васпостављање престола православних царева, и да се, под силним покровом молитава твојих, удостојимо да добијемо Царство Небеско, где ти сада сијаш незалазном светлошћу са сабором новомученика српских и руских и свих светих од вечности Богу угодивших, Чијем Светоме Имену свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин.      

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ