Поштована редакцијо, часни оци, благословите!

Саставио сам овај кратак текст о Господњим Мукама из медицинске перспективе, заснован на делима неколико доктора који су се бавили овом тематиком. Aко сматрате да је душекорисно вашим читаоцима, молим објавите кад ви сматрате да је потребно. У прилогу су и илустрације доктора Дејвиса које дају детаљније анатомско објашњење.

На спасење братијо Недеља страшних и живототворних мука Христових!

о. Лука

Крсна смрт Господа Нашег Исуса Хроста - колико је заправо страшна?

Кондак

„Ходите да певамо, Онога који се ради нас распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: Ако и Крст трпиш, ти си Син и Бог мој“.

Иако Четворојеванђеље даје врло тачан опис Христовог страдања на Голготи, ми као да не желомо да разумемо колика је Жртва коју је Богочовек Христос поднео за нас. Често чујемо да неко каже ”ма намучио сам се као Исус”: мењајући аутомобилску гуму или преседајући у више наврата током дугог путу. Чак и ако сличан компаратив није умесан, он јасно показује колико ми заправо нисмо у стању да замислимо како је било мучити се на Крсту. Да јесмо којим случајем у стању да то созерцамо, засигурно никад неби себи дозволили да кажемо тако нешто. Крсна смрт није само Господња, њоме су пострадали многи пре Господа Исуса Христа али и многи после Њега, са тиме што постоји једна суштинска разлика: Господ који је једини без греха, сам себе предаје и невин одлази, незаслужено да прими ову стравичну казну. Господ Бог даје свога Сина који добровољно узима терет те одлази Сам на заклање. Свевидећи и свезнајучи Господ сигурно зна какав је крај који га чека; но Он опет, ради нас и ради нашег спасења иде на Крст. Дакле, сви пре Господа Христа и после њега су могли само да предпоставео каквој се муци ради, једино је Господ знао! Знао и није устукнуо!

Зашто баш Крст? Како су и зашто Римљани усвојили овај начин погубљења и зашто баш њега а не рецимо неке друге технике које су свирепе, болне и понижавајуће, огледају се дугим и спорим умирањем и утерују страх у кости онима који то гледају? Персијанци су идејни творци распећа а научници тврде да се у Персији распиљање омасовило око 300 година пре Христа. Због своје свирепости и мука потиснуло набијање на колац и куваље у уљу управо зато што је било константно и гарантовало је да жртва неће пасти у шок, него ће активно учествовати у свом мучењу. Видећете из даљег текста и како. Римљани су овај вид погубљења усвојили као најбруталнији и најмучнији у читавом познатом свету. Оно шта је Римљане нарочито интересовало је то да је резултат загарантован, језиве споре муке, једноставан за поновити и страховит.  

Давне 1965 године један Трауматолог и професор на Медицинском факултету у Тенесију, Др. Труман Дејвис  (Dr. Truman Davis) направио је врло озбиљну академску студију о страдању Исуса Христа на Крсту. Др. Дејвис се послужио подацима из историјских књига али пре свега на студији његовог претходника  Француског Доктора Пјера Барбеа (Dr. Pierre Barbet) који је неколико деценија раније писао на сличну тему.  Користећи модерну анатомију, физиологију као и савремену хирургију и трауматологију, Доктор Дејвис је покушао да опише шта се дешава са човечијим телом у току погубљења на Крсту.

Пошто модерни људи више воле да слушају Доктора од попа, ево шта лекар Трауматолог и Професор Универзитета вели:

1. Распеће је најболнији и дуготрајни начин егзекуције познат човеку. Иако многи мисле да је то Колац или Точак или дисекција на живо, сви ти методи код жртве изазивају пад у шок. Распињање изазива стрес центра за респирације и рад срца у мозгу и на тај начин спречава тело да падне у шок постане обамрло и лагано се гаси услед масивних повреда. Насупрот, мучитељи распетоме ”помажу” како би га држали у контролисаној агонији док или мученик издахне или док му не преломе колена.

2. Христос је на распињање стигао изнемогао и већ са тешким траумама: испребијан, дехидриран и са значајним губитком крви. Да је реч о слабијем или старијем човеку или нарушеног здравља, готово је сигурно да би преминуо пре самог распињања. Сигурно је да оно што је Христос претрпео од Пилата до Голготе није била уобичајен представа мучитеља приређена сваком који се распиње.

3.  Исусове ноге су биле савијене у коленима под углом од 45 степени, управо да би се оваквим неанатомским положајем изазвао грч и одузимање мишића бидина и листова. Овакав непрородан положај тела је одржив свега неколико минута након чега настају болни грчеви. Теба напоменути да историјски подаци говоре да су мучитељи често ”привилегованима” стављали још једну пречагу или како су је звали ”столицу” уоправо да би мученик могао дуже да се подупире и дише. Познат је случај једног мученика који је уз ”столицу” и напајање водом поживео на крсту пуних 6 дана.

4. Услед неприродног положаја ногу сва маса тела се заправо преносила на ексере у шакама, руке и рамена, док је само један део масе доњег дела тела пренет на ексере у стопалима. Услед компресије клинова крварење се зауставља тако да мученик неће искрварити на смрт. Но ефекат се постиже, тетиве и нерви су пресечени, стварајући језиве болне ране које нису смртоносне.

5.  Неколико минута по усправљању Крста Његова рамена а одмах затим и лактови и зглобово шаке ишчашени су а тетиве покидане. Услед истезања Његове руке су биле дуже за неких 20 центиметара. Оваква тешка траума на зглобовима обе руке је незамисливо болна. Сви ми који смо имали прилике да ишчашимо само један зглоб знако какви су то језиви болови, али 6 зглобова у исто време, тешко ко може да замисли. Овакаве страшне повреде би сигурно човека ставиле у стање шока, чак би од таквог шока могао и да умре. До шока не долази управо због респираторних проблема но о томе касније.

6. Оваква траума руку условила је повлачеље грудног пекторалног мишића и повлачеље читавог грудно коша у неприродан положај: на горе и на напред. Таква позиција је слична оној кад је грудни кош максимално раширен. Дакле Исус је константо био у позицији пуних плућа и није могао да издише нормално. Да би издахнуо, Господ је даље морао да се одгурне одамрелим ногама навише и да се ослони на ексере забијене у стопала. На тај начин је једино могао да подигне грудни кош и да га повуче у назад како би испустио ваздух.

7. Процес удисања и издисања је био језиво болан и представљао је праву агонију а жртва није била пасивна као што се мисли, већ супротно, да би дисао Господ је морао да се константно помера горе доле, а тај страшни пут је дугачак око 30 сантиметара. Наравно како је снага јењавала тако се и број респирација смањивао. Несумњиво је да је реч о невероватним боловима, агонијом и осећајем страве и константног гушења.

8.  Услед прикивања, Медиан нерви у шакама су били пресечени и пригњечени клиновима тако да би сваки и најмањи покрет био неподношљиво болан. Но услед мањка кисеоника и језивих болова Господ је морао болно да уздахне и издахне 7 пута у минуту. Распеће је трајало око 6 часова. Дакле приближно 2500 респирација које су неописиво болне и језиве.

9. Физиолошки речено Исусово тело пролазило је кроз серију катастофалних и терминалних повреда. Услед хипо вентилација ниво кисеоника у крви је био јако низак (Хипоксија) а ниво Угљен диоксида јако висок. Центар за дисање у Његовом мозгу је стимулисао рад срца не би ли се како ситуација поравила. Овакав стрес за срце услед дугог мучења изазвао је тахикардију. Оно око чега се обадва Доктоеа слажу је да је Срце Исусово у таквом стању куцало око 200 откуцаја у минути и да је услед губитка крви и дехидрације његов притисак био јако низак око 80-50. Срце Господње је вероватно услед стреса развило Хемоперикардиум, стање у коме се крв и вода скупљају око срца. На крају ваља рећи да је највероватније руптура срца била непосредан узрок смрти.

10. Господ је на Крсту издахнуо после 6 сати страховитог мучења. Пракса је била да се на концу мученику пребију ноге. Када би се колена искачила из лежишта, дошло би до гушења у само неколико минута пошто мученик више не би био у могућности да се подигне и издахне ваздух из плућа. Но кад војници дођоше да му пребију колена Господ је већ издахнуо. Узрок смрти је највероватније била руптура срца настала усред хемоперикардиума. Још један доказ за ову тврдњу лежи и у томе да кад је Лонгин копљем пробио грудни кош Господа Христа, одмах потече Крв и Вода. Дакле, са медицинске тачке гледано реч је о нагомилавању Воде у плућима и Крви у перикарду.

Доктор Дејвис истражује многа медицинска стања ових траума и какав ефекат имају стављене у одређену секвенцу. Остаје питање ко је ово смислио? Је ли Распињање плод емпирије и истраживиања неких болесних умова или је у ухо мучитеља сам Ђаво човекомрзац и и убица од искона, дошапнуо? Како је могуће да смо у стању да на овакав начин мучимо другог човека, каква је то мржња, какво је то зло у нама?

Опростите мени глупавом и неуком пошто нисам медицински радник и лаички познајем медицинску терминологију, те вероватно нисам на најбољи начин сумирао и превео дело Доктора Дејвиса. У прилогу су и анатомске илустрације које је Др. Дејвис користио да прикаже повреде Господа Исуса Христа. Његова студија је писана како би обичан свет, попут мене,  могао да схвати шта то људско тело проживљава током терминалних мука на Крсту. Но дубина ове страхоте позната је Само Господу Христу, који нас ради, ради мене ништавног, положи живот свој Пресвети и претрпе страхоту да искупи нас и дарује нам Рајско Наслеђе.

Сетимо се ове студије сваки пут кад у роптању успоредимо некакву непријатност и кажемо ”мучим се као Исус”. 

„Сва твар измени се од страха, гледајучи Тебе Христа, обешена на Крсту: Сунце се помрачи и темељ земље се задрмаше, све састрадаваше Створитељу свега, Ти Који си драговољно претрпео нас ради, Господе, Слава Тебје.“

Компилирао и превео са француског и енглеског:

недостојни слуга Гооспода Христа

ђакон Лука

Монтреал

Страсна Седмица лета Господњег 2018.

The Anatomical And Physiological Details Of Death By Crucifixion:

By Dr. C. Truman Davis

A Physician Analyzes the Crucifixion.

From New Wine Magazine, April 1982.

Originally published in Arizona Medicine,

March 1965, Arizona Medical Association.

  Barbet, Pierre. Doctor at Calvary: The Passion of Our Lord Jesus Christ As Described by a Surgeon , New York: Image Books, 1963, originally published in 1936.

Frederick Zugibe, 2005, The Crucifixion of Jesus: A Forensic Inquiry Evans Publishing, ISBN 1-59077-070-6