header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Одговор еп. Атанасију (4) Штампај Е-пошта
понедељак, 23 април 2018

  ПРЕТУМАЧИВАЊЕ СТАВА СВЕТОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ О ЕКУМЕНИЗМУ

ЗИЗЈУЛАСОВСКА ПРЕАМБУЛА НОВОГ УСТАВА СПЦ  

Преамбула новог Устава СПЦ рађена је на основу екуменистичке идеологије митрополита Јована (Зизјуласа), који је, већ деценијама, са криптоунијатских позиција покушавао да зближи православну и римокатоличку теологију епископског служња и папског примата.

        (О томе више у мојој књизи „Теологија или технологија/ Питања православног лаика епископу Игњатију Мидићу“-http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf). 

И ту преамбулу, која пориче светопредањску екслисиологију Цркве од Истока, писао је епископ браничевски Игњатије, ученик митрополита Зизјуласа.                                           

У својој књизи „Граматика екуменизма“

(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/gramatika-ekumenizma-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf)

потписник ових редова је већ истицао: „Обновљенска теологија селективно претумачује рану еклисиологију, узимајући од Светог Игњатија Богоносца само учење о епископоцентризму, али ћутећи заобилазећи његово огњено мученичко сведочење пред паганском Империјом. „Монархијски епископат” и „територијално начело” организовања наводно се заснивају на „прва три века Цркве”, само да би се укинула чињеница да је Црква данас (већ вековима) автокефална  - народна Црква. Реч је о својеврсној „денацификацији” Православља (које је „национална Црква, а не национална вера”, по Светом Николају Жичком ), које треба да се уједини са западним псевдо - црквама. Заборавља се да је, у доба учења Св. Кипријана Картагинског о јединственом епископату, овај свештеномученик јасно говорио да „ван Цркве нема спасења” (јер, Црква је спасење као Тело Христово.) Идеја „новог епископата”, међутим, преузета је из екуменистичке теологије. У код нас непознатом документу Екуменског савета цркава „Епископ и епископат у екуменистичкој перспективи” (Episcope And Episcopate in Ecumenical Perspective, Faith and Order Paper 102, World Council of Churches, Geneva, 1980.) каже се, између осталог, и следеће: „Епископат који треба да се развије у екуменистичком покрету треба да буде богатији него иједан постојећи епископат у било којој од цркава”. Први корак је да Православна Црква призна епископате инославних (што је, међу неким,  источним епископима већ учињено с римокатоличким бискупатом ).“

ОТАЦ ЈУСТИН ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА 

Све је то знао Отац Јустин, и грмео у књизи „Православна Црква и екуменизам“:“ Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави, о intercommunio. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентаментализма у ствари је маловјерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“. Суптина љубави је Истина, и љубав живи истинујући. Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Учење Православне Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јеретицима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може бити светих тајни, посебно свете Евхаристије, те Тајне над тајнама. Intercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове. Правило 45. Светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне!“ Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не? Правило 64. Светих Апостола наређује: „Клирик или световњак који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.“ И ово је јасно и за најпримтиивнију свест. Зар не?

Зато је, између осталог, екуменистички покрет увек био озбиљна опасност за Цркву: он није обраћао инославне ( осим ретких случајева), него је мењао православну самосвест, еклисиологију и духовност. Никакав жуђени православни „икуменизам“ није био јачи од екуменизма, јересоидне идеологије и религиозног глобализма наших дана. О томе је, понављамо и понављаћемо, најбоље говорио Свети Јустин Ћелијски у већ много пута поменутој књизи „Православна Црква и екуменизам“, која је објављена 1974. у Солуну, а коју су на грчки превели млади јеромонаси Амфилохије ( Радовић ) и Атанасије ( Јевтић ), који сада тврди да ова књига има мањкавости, и да не изражава Оца Јустина на прави начин. О томе је писао и у васкршњој „Светигори“ 2018. године.     

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ И НОВО ЧИТАЊЕ ЈУСТИНОВОГ АНТИЕКУМЕНИЗМА   

Владика Атанасије је говорио на скупу на Криту 24. јуна 2016, и, по ко зна који пут, изговорио оно о чему је писао у „Светигори“ у којој ме прогласио за „псевдозилота“ и „јастреба“ који „гракће“ против новог Устава СПЦ: да књига оца Јустина „Православна Црква и екуменизам“ није довршена, а да његове праве ставове изражавају белешке које је Авва писао док је спремао своју књигу. Ево критског обраћања епископа Атанасија.“Хвала Вам за реч, Свјатјеши! Јуче је један брат епископ поменуо о. Јустина Поповића. Осећам потребу да објасним. Књига ”Православна Црква и екуменизам” не изражава Светог Јустина Ћелијског. Та књига, која је изашла 1974. године чини му неправду. Бавећи се његовом архивом, нашао сам 40 бележака о Православном екуменизму. Јер ту о. Јустин говори о православном богочовечанском икуменизму. Одушевили бисте се његовим изразима: ”саборни икуменизам”, ”светотројични икуменизам целог света”, ”онтолошки икуменизам”,  итд. Свети Јустин наглашава молитву Господњу ”да сви буду једно”. Наводи историју Цркве, Св. Марка Ефеског, Св. Максима, али и Патријарха Германа ΙΙ (13. век) од кога је узео израз ”свејерес римокатолика” због оног што су радили на Кипру. Одатле је узео тај израз и није његов. Истовремено, упућује на Св. Максима да је правилна вера – Католичанска Црква.  Није Јустин онај кога, нажалост, фанатици користе чинћи га ”по слици и прилици својој”. Када је критиковао хуманизам, то је чинио у име Богочовечанског хуманизма. То сам хтео да кажем да не чинимо неправду великом теологу. Тако је критикујући римоцентрични и протестантски екуменизам о. Јустин истицао Православни Богочовечански Икуменизам.

Што се тиче овог текста, мислим да је он прост и прихватљив, али би било боље да је имао један еклисиолошки темељ. Православни Сабори се нису бавили Црквом и човеком. О. Флоровски са киме сам саслуживао у Атини, рекао је: ”Црква није себе дефинисала него је живела.” Можда је данас потребно да је изразимо. Да поменем да је дисертација Пергамског Јована била откривење за многе од нас. То не значи да све што је писао Јустин или Пергамски - догма! Расуђивање је једна од важних одлика православног живота. Mислим да текст не треба одбацити. Потребан нам је један текст за дијалог. Као што је Еп. Григорије Херцеговачки у обраћању малопре поменуо Флоровског и Николаја... Григорије је мало млађи, он је и мој наследник и радост. И ту је потребно реазликовање. Године 1952. о. Георгије Флоровски и Св. Николај су учествовали у Еванстону (САД) на Скупштини Светског савета цркава. То је знао о. Јустин и није их осуђивао.

(http://beleskesasabora.blogspot.rs/search/label/Њ.П.%20Еп.%20Атанасије%20%28Јевтић%29) 

ДА ЛИ ЈЕ ПРЕТУМАЧИВАЊЕ МОГУЋЕ?

О ствовима епископа Атанасија поводом књиге оца Јустина о екуменизму писао је архимандрит Никодим ( Богосављевић ), па ћемо га цитирати:“Умањивање вредности, или обезвређивање, па и дискредитацију књиге Православна Црква и екуменизам, а самим тим, посредно и њеног писца, вл. Атанасије врши навођењем тешко проверивих, а још мање уверљивих, података да је она а) „на брзину склопљена“, б) „да ова књига није писана посебно на ту тему“, в) да је „склопљена“ „из још недовршених рукописа Оца Јустина“, г) да је Авва „тада радио на завршној 3. књизи своје Догматике“, д) да ова 3. књига Догматике „даје далеко потпунију и богатију слику Јустинове Еклисиологије“  и ђ) да „овим Записима је сада битно допуњена“. Међутим, знајући Авву по пламености његове вере, његове уредности, савршенства у раду и богословљу, нико не  може да поверује да је Авва могао немарно радити на писању, сређивању („склапању“, што подсећа на „склепање“) и објављивању наведене књиге. Још мање је уверљиво, шта више граничи се са наивношћу (вл. Атанасија, или нас, који треба да поверујемо у његово доказивање) да је главни део књиге о екуменизму, заправо, остао у белешкама, записима, - које управо зато што је књига рађена на брзину нису стигли да буду искориштени – и да, уствари, тек сада она добија на пуноћи и истинитости. Свако ко се иоле бави књигом, на овај или онај начин, у већој или мањој мери, зна да из бележака, записа, у књигу не улази оно што није довољно важно и битно. Св. Јустин је бележио своје мисли, тезе, и оно што није било битно или није могло да се уклопи у састав или обим књиге, он то није уметао у књигу. И оно што Авва није желео да убаци у књигу, вл. Атанасије објављује и проглашава, не само за допуну, већ за главни део књиге! Благо речено, некоректно и неумесно према Св. Авви од стране вл. Атанасија. „Затим се у избору цитата пројављује волунтаризам. Они цитати, који не одговарају циљу полемичара, штавише противрече његовој концепцији, игноришу се као да их уопште нема, а затим се дешава монтажа цитата по раније зацртаном плану. Неискусном читаоцу је тешко замислити, да су алтернативне изреке Светих Отаца искључени из таквих дела. Овде се налазимо пред парадоксом, који може да звучи дрско и чак богохулно: лаж, кроз речи Светих Отаца“.

Против тезе да је записима књига „битно допуњена“ наводимо чињеницу да  је од - од стране вл. Атанасија пренаглашеног, тзв. православог екуменизма - из записа у књигу ушло врло мало. Тачније – ништа. У књизи Православна Црква и Екуменизам Св. Јустин није ни једном користио израз православни екуменизам]. Шта више, није ни на други, описни начин говорио о православном екуменизму. Јесте говорио о екуменизму у православном смислу у белешкама, али у књизи ниједном. Из записа нпр.: „Сви проблеми људског сазнања сливају се у један свепроблем: васпоставити екуменизам Бога и универзалне твари. Како? – Богочовеком:.. Циљ света и твари: Екуменизам Бога и твари....“ (стр. 3); „Човек екумениста само тиме (...): само примањем од Богочовека логосности човек постаје саборан, екуменичан“ (стр. 5); „По самој природи својој Црква је Екуменична, јер је Католична. Католичност Цркве је од саме, и у самој природи њеној: Богочовеку. Несрављено шире од екуменизма. Екуменизам – Богочовечански организам: зато Црква недељива, по природи: јер у њој Ипостас сједињује нераздељиво и несливено Бога и човека, божанску и човечанску природу. Сва тајна јединства и католичности и екуменизма: „сутелесност“ (Еф. 3, 6) у телу Богочовека Христа = Цркви“ (стр. 6); „Екуменизам: Каноничност, саборност Цркве: у вери Католичној, саборној (Максим Свети): у вери „са свима светима“ (Еф. 3, 18)“ (стр. 8); „Он: једини та екуменствујућа сила, саборнизирајућа сила: која својом богочовечношћу држи у органском свеекуменизму сваког, и све чланове Цркве: отројичујући их, што држи срце Цркве – Богочовечанског Тела Спасовог у Тројичном Свејединству“ (стр. 25). Изоставили смо још неко помињање екуменизма у православном смислу, и то је све. Скромно.

А на другој страни, поред наведеног из Уводне напомене и Белешке уз Записе Оца Јустина, бројне напомене вл. Атанасија: „Подвлачимо ставове о. Јустина о правом, Православном схватању Екуменизма, који је код њега идентичан са Богочовечношћу, Логосношћу света,са Саборношћу и Јединством Цркве Христове, са Светом Тројицом“ (нап. 3); „Отројичење, обогчовечење – важна карактеристика Јустиновог Православног схватања правог Екуменизма“ (нап. 4); „Кристално јасан православни појам и стварност правог Екуменизма“ (нап. 5); „Овде о. Јустин већ говори о протестатнском и папистичком екуменизму. Али, већ у следећем пасусу враћа се на Православни Екуменизам“ (нап. 9); „Као што о. Јустин разликује 'европски хуманизам' и Богочовечански хуманизам, тако разликује и 'европски екуменизам' и православни Богочовечански Екуменизам“ (нап. 10); „Шта ће на ово рећи нерасудни 'зилоти' који анатемишу сваки екуменизам? Неће ваљда похулити и на о. Јустина?“ (нап. 11); „Поновљена основна теза о. Јустина о Православном Екуменизму“ (нап. 21); „Нова битна димензија православног Екуменизма – Есхатологија“ (нап. 23); „Такође битна димензија Православног Екуменизма“ (нап. 24); „Бескрајне димензије Православног Екуменизма“ (нап. 25); „За о. Јустина, и Екуменизам спада у Сотериологију“ (нап. 26). Очито је да православног екуменизма има више у напоменама вл. Атанасија, него у записима Св. Јустина. Како објаснити ову противречност? Једноставно тиме да је владика видео и наглашавао и напомињао и болдирао оно што је њему било важно, а не Св. Јустину. Другим речима, промену свог односа према екуменизму желео је да оправда променом Св. Јустина, коју је он наведеним средствима покушао да постигне. 

Последично, поставља се питање зашто Св. Авва ништа, или готово ништа од својих белешки о православном смислу екуменизма није уврстио у своју књигу? Одговор на ово питање смо већ дали у претходним разматрањима: зато што је схватио да је настојање на православном екуменизму, као противодговору јеретичком екуменизму, натегнуто и непотребно, и да предност у тој расправи треба дати, природно и логично, саборности Цркве, као њеном главном својству, и нечему што западном екуменизму недостаје. На ово упућују примери када се Св. Авва испомаже саборношћу у објашњавању екуменизма: „Црква Прав/ославна/=Екуменизам саборношћу (запис на омотном листићу)“ (стр. 3); „Саборност земље и неба, Бога и човека, душа васељенскости, екуменизма еванђелског и православног: Живимо на земљи, а сабирамо благо на небу (Мт. 6, 20). Све саздано за свету саборност; а она у јединству богочовечанске Цркве = Богочовека Господа Христа. Тело на земљи, срце на небу: наше жеље треба да су саборне; а оне су то, када су свете (Мт. 6, 21). А човекова светост је у Богу, тачније: у Богочовеку. И у Личности Богочовека: Бог сва своја својства, па и светост, преноси на човека. Без Бога – човек је сићушни комарац. Човек остаје у својој, и при својој природи, али се путем Богочовековог перихорисиса /=прожимања/ све преноси на природу човечију човечанском природом Богочовека Христа. А у Личности Богочовека врховни је закон безмерно човекољубље. Све саздано за свету Богочовечанску саборност и јединство (Мт. 6, 25-34)“ (стр. 3-4); „Спас оставља Себе ученицима Својим: „Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који је мене послао“ (Мт. 10, 40). У томе= у Њему сва саборност, сва васељенскост, сав екуменизам...“ (стр. 4); „Богочовечност је основна Саборност Цркве (=екуменичност, то атом према Планети): до Тријадичности: али Богочовеком Који и уводи и сједињује са Светом Тројицом: које идеал и ставрност савршене Саборности (=екуменичности): иделано друштво и идеална личност: све у перихорисису /=прожимању/: све савршено сједињено и очувано у тој савршеној Саборности...“ (стр. 6); „Обогочовечити све: од човека до сваког створења – то је саборност=екуменизам“ (стр. 9); „Сви одговори на питања Екуменизма налазе се већ у Саборности Цркве Христове" (стр. 20); „Екуменизам богочовечанске саборности. Свим срцем и свим бићем у богочовечанској саборности: у саборности Богочовечанске Личности Господа Христа; у саборности богочовечанске вере= Св. Максим Исповедник; у саборности богочовечанског јединства, апостолности, светости; у саборности самог јединог и јединственог тела Цркве; у саборности саме Главе, једине Главе Цркве; у саборности богочовечанског Предања Светог; у саборности свега Богочовековог, од почетка до краја, од врха до дна; у саборности богочовечанског живота Цркве – тела њеног једног и јединственог; у саборности богочовечанске саборности Светих Васељенских Сабора и свега, свега, свега Богочовековог. У богочовечанској свецелостности Цркве: свекатоличност: κατολικότης: у богочовечанској личности Цркве, природи Цркве, историји Цркве; у богочовечанској јединствености и једносности светих тајни и светих врлина; речју: у богочовечанској свебитности Цркве. У богочовечанској саборности је и решење богочовечанско свих проблема Истине, и проблема вере, и светих тајни. И светих врлина, и свих мука човекових у свима световима. У богочовечанској саборности Светог Предања, Светих Сабора Васељенских и Помесних... Тој Богочовечанској саборности призива Синакасар Светог 7. Васељенског Сабора: тој апостолској и светоотачкој и светопредањској саборности... Тој свесапасоносној вери „са свима светима“ (Еф. 3, 18): вери Апостолској, вери 'свих Светих'. Богочовечанско свејединство људи и твари= то и јесте Црква, јер Богочовечанско тело и Глава: једно једино тело и једна једина Глава. За свете Тајне: Богочовек увек Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак: 'да Он буде у свему први' (Кол. 1, 18). Ако то учинимо: решени сви проблеми. У тој богочовечанској саборности богочовечанска бесмртност свега хришћанског, и сва богочовечанска вечност кроз богочовечност“ (стр. 21-22). Зато је Св. Авва одустао од православног екуменизма, зато што се „сви одговори на питања Екуменизма налазе већ у Саборности Цркве Христове", зато што је саборност Цркве „несрављено шира од екуменизма“, односно, зато што „по самој природи својој Црква је Екуменична, јер је Католична“. Ништа од овога није приметио вл. Атансије, јер није желео да примети./…/

У вези отупљивања оштрице осуде екуменизма од стране Св. Јустина, вл. Атанасије користи следећа средства: а) обезвређивање аввиног коришћења израза „свејерес“, навођењем да је већ употребљен од стране цариградског патријарха Германа 2., чији је „оштри став“ настао услед историјских, а не богословских разлога, па се по систему аналогије, додајемо ми, то може применити и у Аввином случају, б) да Авва за време својих студија у Енглеској током 1. Светског рата, због неких непознатих околности, „није имао прилике да учествује у екуменским сусретима и дијалозима“, а да је то, нуди се закључак, жарко желео и да је „имао прилике“ свакако би то учинио, в) да Авви нису сметала учествовања у екуменистичком покрету Св. Николаја Велимировића и о. Г. Флоровског, да првог још за живота сматра за светог, а другог за великог богослова и г) да није отишао у раскол због екуменизма. Све ово, заправо, треба да нас убеди - супротно ономе што смо годинама, деценијама мислили - да је Авва био благонаклон према екуменизму. То је главни циљ вл. Атанасија. (http://borbazaveru.info/content/view/8408/33/)     

А, наравно, то није истина.        

ОТАЦ ЈУСТИН ПРЕМА ИНОСЛАВНИМА

Истина је оно о чему говори православни Француз, Бернар Ле Каро, аутор, између осталих, биографије оца Јустина на француском језику и човек који се годинама сретао са великим србским богословом и подвижником:“Овај цитат из преп. Максима Исповедника  био је драг оцу Јустину: ”Ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде." Дакле, сву екуменистичку дипломатију, реторику, отворено је осудио. Неки сада кажу да је он био "екумениста", наводећи чињенице да је о. Јустин и римокатолике примао са хришћанском љубављу, без било какве разлике, што јесте тачно. У ствари, он није имао никакву мржњу, чак ни према папи - мрзео је само грех и папизам. Али то не значи да би се молио са неправославнима, да би причестио неправославне, да би рекао свашта о Православљу да угоди неправославнима ! Додао бих да данас, на Западу, екуменизам готово никога не интересује. Један цариградски митрополит је говорио о "екуменском умору". Последњи састанак папе и патријарха Вартоломеја, и њихова "Декларација" нису наишли ни на какав одјек у западним медијима. То је био "a non event".

(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/srbocid.pdf    )

 ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ОТАЦ ФЛОРОВСКИ О ИНОСЛАВНИМА И ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ

А зашто отац Јустин није осуђивао Владику Николаја и оца Георгија Флоровског кад су били на скупу Светског савета цркава у Еванстону? Зато што су они имали православне ставове. Владика Николај у „Љубостињском стослову“ каже: “Православна црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда кад читамо девети члан Вјерују: во једину свјатују соборнују и апостолскују церков – ми разумемо под једином црквом православну цркву, и то из горњег разлога. ( https://svetosavlje.org/ljubostinjski-stoslov/) А са скупа у Еванстону известио је читаоце о православном ставу учесника, који је формулисао отац Георгије Флоровски: “Свака деноминација садржи један део хришћанске вере, једино православна Црква садржи целину и пуноћу те истините вере… Јединство свих цркава не може се постићи узајамним концесијама, него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од апостола и формулисана на Васељенским саборима; другим речима, враћањем свих хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих десет столећа од Христа. А то је света православна Црква… То благо није наше но Христово. Ако би се ми гордили собом због тога што је то благо нама поверено, ми би обесветили светињу истине“( https://casopis.sabornost.org/files/sabornost_III_2009_11.pdf)

Шта је говорио отац Георгије Флоровски, сведочи његов ученик, блаженопочивши епископ будимски Данило: “Ја верујем да је Православна Црква једина истинска Црква. Ако у то не верујете, онда нисте православни хришћани.

(https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1982/1-2/1-8.pdf)           

Да ли је Владимир Димитријевић квази-зилот и грактави „јастреб“ ако, на трагу Светог Јустина Ћелијслог, сматра да је екуменизам, чија је еклисиологија унета у премабулу новог Устава СПЦ, крајње штетан за светосавски народ? Или је у питању нешто друго?            

НАСТАВИЋЕ СЕ, АКО БОГ ДА                               
Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 април 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.