header image
Јеромонах Серафим (Роуз): Чудесно јављање мученички убијеног руског Господара у Србији+ Штампај Е-пошта
субота, 05 мај 2018
  О христоликој искупитељској жртви Св. Цара Великомученика Николаја Другога и о љубави Срба према њему

   Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава.

 И тада ће се јавити безаконик… (2. Сол. 2, 7-8).

Оно што задржава појаву у свету антихриста, човека безакоња и анархије, последњег и најмоћнијег противника Господа Исуса Христа и Његове Цркве, према учењу светитеља Јована Златоустог и других Отаца Цркве, јесте законита власт, изражена и симолизована римском империјом.

          Ова идеја је себи нашла узвишеније оваплоћење у хришћанској империји: на почетку у Византији, када је Цариград био Други Рим, а затим у православној руској империји, када је Москва постала Трећи Рим. Године 1917. „век Константина“ је дошао до краја, православна империја је била разрушена, и свет, почевши од Москве, био је бачен у век безакоња и атеизма (а у црквеном животу и апостасији), каквих још није било виђено.

Цар Николај 2. је био последњи представник тог идела законите хришћанске власти, и век безакоња је почео истовремено са његовим убиством. За православне хришћане, међутим, новик век отпочиње с мучеником, отпочиње са сведоком Православља, до краја верног својој Цркви и своме свештеном призвању.

Јов Многострадални, на чији дан помена је Цар био рођен, говорио је у свом тешком страдању о дану свога зачећа: „Ноћ ону освојио мрак, да се не броји она у дане године“ (Јов 3, 6).

Страшна је била ноћ убиства Цара и његове породице.

Руска царска породица

Али, древни хришћани су дубокоумно називали дане помена мученика – данима њиховог рођења. И ноћ убиства Цара сија у нашем сазнању као рођење на небу Цара-Мученика – жртви за грехе свога народа.

Таква представа потврђује се виђењем 1917. године великог старца Макарија, митрополита Московског.

Сан Митрополита Макарија

Видео сам поље. По путу је ишао Спаситељ. Пошао сам за Њим, говорећи: „Господе, ја следим Тебе“. А Он, окренувши се ка мени, одговори: „Следи за Мном!“ На крају смо дошли до огромне капије украшене звездама. На прагу капије Спаситељ се окренуо мени и поново рекао: „Следи за Мном!“ И ушао је Он у дивни врт, а ја сам остао на прагу и пробудио се.

Ускоро сам поново уснио и видео себе како стојим код исте те капије, а иза ње са Спаситељем је стајао Цар Николај. Спаситељ је казао Цару: „Ти видиш у Мојој руци две чаше: једна је од њих горка за твој народ, а друга слатка за тебе“.

Цар је пао на колена и дуго молио Господа да му дозволи да испије горку чашу заједно са својим народом. Господ се дуго није саглашавао, али Цар Га је молио непрекидно. Тада је Спаситељ извадио из горке чаше већи горећи угљен и положио га на длан цареве руке. Цар је стао да пребацује угљен из руке у руку, и истовремено његово тело је почело да светли док није постално потпуно сјајно као неки сијајући дух.

Овде сам се поново пробудио.

Уснуо сам још једном, и видео огромно поље покривено цвећем. Посред поља стајао је Цар, окружен многим народом, којем је он својим рукама делио ману. Невидљиви глас је у том часу рекао: „Цар је на себе узео кривицу руског народа, и руском народу је опроштено“.

Значај Цара у првом реду је велик, наравно, за руски народ. Али, његов чин Православног Цара, који задржава појаву антихриста, и нарочито његово звање Православног Мученика, чине њега двостуко значајним за све верујуће православне људе.

Србски народ је свом душом волео руског Цара. Марта 30. године 1930. у србским новинама био је штампан телеграм, који је саопштавао о томе да су се православни житељи града Лесковца у Србији обратили Синоду Србске Православне Цркве с молбом да се покрене питање о канонизацији покојног руског императора Николаја 2., који није био само владар руског народа хуманог и чистог срца, већ је такође стекао духовну славу мученичком кончином.

Већ се 1925. године у србској штампи појавио опис шта се догодило једној старијој Србкињи, која је у рату изгубила два сина и сматрала убијеним и свога трећег сина, који је нестао без вести. Једном, после ватрене молитве за све погинуле у прошлом рату, јадна мајка је заспала и видела у сну Императора Николаја 2., који јој је казао да је њен син жив и да се налази у Русији, где се он са своја два погинула брата борио са словенску ствар. „Нећеш умрети – казао је руски Цар, - док не видиш свога сина“. Ускоро после тог пророчког сна старица је добила вест, да је њен син жив, и после неколико месеци након тога она га је срећна грлила жива и здрава, вратившег се из Русије у домовину.

Августа 1927. године у београдским новинама појавило се саопштење о томе, како је руски уметник и академик живописа С. Ф. Колесников био позван ради осликавања новог храма у древном србском манастиру Светога Наума, на Охридском језеру. Уметнику је била остављена пуна слобода стваралачког рада у украшављњу унутрашње куполе и зидова. Вршећи ово дело, уметник је замислио да на зидовима храма наслика ликове петнаест светих, размештених у круговима. Четрнаест ликова су били насликани одмах, а место за петнаести је остало дуго празно, тј. неки необјашњиви осећај је заустављао Колесникова да причека. Једном је у сумрак Колесников ушао у храм. Доле је било тамно, и само се купола просецала зрацима залазећег сунца. Све се по храму чинило неземним и посебним. У том моменту уметник је видео, да је остављени неиспуњени круг оживео, и из њега, као из рама, гледао је тужни лик Императора Николаја Другог. Поражен чудесном појавом мученички убијеног руског Господара, уметник је неко време стојао као укопан, обухваћен неком обамрлошћу.

Даље, како описује сам Колесников, под утицајем молитвеног заноса он је принео кругу лествице и, не наносећи угљем контуре дивног лика, почео је рад четкицом. Колесников није могао спавати целу ноћ, и чим је почела да свиће светлост, он је пошао у храм и при првим јутарњим зрацима сунца већ је седео на врху лествица, радећи с таквим жаром, као никада до тада. Како пише сам Колесников: „Сликао сам без фотографије. У своје време неколико сам пута видео покојног Господара и лик се његов запечатио у моме сећању. Завршио сам свој рад, и тај портрет-икону сам допунио натписом: Сверуски Император Николај 2., који је примо мученички венац за благостање и срећу словенства“.

Ускоро је у манастир дошао комадант војске Битољског војног округа генарал Ростић. Посетивши храм, он је дуго гледао на, од Колесника насликани, лик покојног Господара, и низ његове образе текле су сузе. Затим, обративши се уметнику, тихо је изговорио: „За нас, Србе, то је и биће највећи, најпоштованији међу свим светима“.

Сама објава Цара-Мученика јавља се као извор надахнућа за све православне хришћане. Али, то је само део православног значаја Цара Николаја 2. Његова лична побожност и хришћански морал, и његова делатна улога Цара садејствујућег истинитом препороду Православља, чине га последњим и једним од највећих представика традиције православне монархије, с чијим падом (чему се ми сами јављамо сведоцима) век безакоња је уистину ушао у свет.

   О, Свети Царе-Мучениче Николаје, моли Бога за нас!

____________________

+ Чудесное явление мученически убиенного русского Государя в Сербии. Иеромонах Серафим (Роуз), http://3rm.info/publications/17388-chudesnoe-yavlenie-muchenicheski-ubiennogo.html (04. 05. 2018.); превод: архим. др Никодим (Богосављевић).

Последњи пут ажурирано ( петак, 17 јул 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.