Ваз­не­се­ње Го­спод­ње спа­да ме­ђу два­на­ест нај­ве­ћих пра­зни­ка Пра­во­слав­не Цр­кве.

Хри­шћан­ски су пра­зни­ци на­лик на ка­ри­ке злат­но­г лан­ца ко­је су не­рас­ки­ди­во по­ве­за­не. Че­тр­де­сет да­на на­кон Пасхе до­ла­зи пра­зник Ваз­не­се­ња, а де­сет да­на на­кон Ваз­не­се­ња пра­зник Тро­ји­це.

Чо­век кроз слу­жбу у хра­му, кроз њене ритуале и символичке обреде, по­ста­је ре­ал­ни уче­сник до­га­ђа­ја ко­ји су се збили у свет­ској исто­ри­ји, а ко­ји се по­на­вља­ју у рит­му цр­кве­ног ка­лен­да­ра. Ваз­не­се­ње Го­спод­ње је крај Спа­си­те­ље­вог жи­во­та на зе­мљи, крај ко­ји блиста за­сле­пљу­ју­ћом све­тло­шћу. Ваз­не­се­ње је круна хри­шћан­ских пра­зни­ка. То је ви­дљив об­лик по­врат­ка Си­на Бо­жи­јег Сво­м пред­веч­ном начину постојања. Кроз тај празник се човеку от­кри­ва­ју бес­крај­не могућности ду­хов­ног са­вр­шен­ства.

У Сво­м жи­во­ту на зе­мљи Хри­стос се подтчи­нио вре­ме­ну и исто­ри­ји, а исто­вре­ме­но је из­над вре­ме­на и исто­ри­је јер је њихов Тво­рац и Вла­ди­ка. Жи­вот Хри­ста из На­за­ре­та за хри­шћа­ни­на не пред­ста­вља про­шлост као не­што што је било и прошло, већ ак­ту­ал­ну са­да­шњост и бес­ко­нач­ну бу­дућ­ност. Хри­шћан­ски пра­зник је до­дир веч­ног и про­ла­зног, зе­маљ­ског и не­бе­ског. То је от­кри­ва­ње ду­хов­ног еона на зе­мљи у са­крал­ном про­стран­ству хра­ма.

Хри­сто­во Ваз­не­се­ње има он­то­ло­шки, мо­рал­ни, ду­хов­ни и ес­ха­то­ло­шки зна­чај. У Је­ван­ђе­љу по Мар­ку да­та је ве­ли­чан­стве­на сли­ка Ва­зен­се­ња Ису­са Хри­ста. Али није довољно само имати Јеванђеље и читати га. Уз то треба по­зна­ва­ти ње­гов на­ро­чи­ти је­зик, сим­во­ли­ку и оста­ла сред­ства која користи. Ово уоп­ште не зна­чи да сим­во­ли­ка Је­ван­ђе­ља до­га­ђа­је пре­тва­ра у ап­стракт­ну але­го­ри­ју. Је­ван­ђе­ље је исти­на, али је она многостра­на и ви­ше­слој­на. У зе­маљ­ском при­су­ству­је не­бе­ско, у исто­риј­ском веч­но. Сим­вол не ме­ња, већ про­ду­бљу­је сми­сао и от­кри­ва са­крал­ни план до­га­ђа­ја.

Је­ван­ђе­ље је от­кровење Бо­жи­јег ума кроз људ­ску реч, от­кро­ве­ње о ду­хов­ном све­ту, о веч­ном жи­во­ту, о све­зи људ­ске ду­ше са Бо­гом, о реалности уз­ви­ше­ног начина постојања, реалности ко­ја је изван гра­ни­ца фе­но­ме­но­ло­ги­је, о оно­ме што се не мо­же опа­зи­ти чу­ли­ма ни­ти ана­ли­зи­ра­ти ло­ги­ком. Ду­ша то доживљава ми­стич­ком укљу­че­но­шћу, ин­ту­и­тив­ним про­ни­ца­њем у свет ду­хов­не стварности, у свет Бо­жан­ских енер­ги­ја, у свет над­ло­гич­ких ка­те­го­ри­ја. За­то Све­то Пи­смо ко­ри­сти сим­вол ко­ји тре­ба да уз­ве­де ум од по­зна­тог и уоби­ча­је­ног до не­по­зна­тог и та­јан­стве­ног, од ви­дљи­вог до не­ви­дљи­вог.

Би­блиј­ски сим­вол по­ста­је ду­хов­на ка­ри­ка из­ме­ђу чо­ве­ко­вих ин­те­лек­ту­ал­них мо­гућности и бескраја бо­жан­ског логоса. Кад узме­мо Би­бли­ју у ру­ке, ста­је­мо пред ве­ли­ку тај­ну с којом можемо доћи у додир само уколико се према њој односимо са стра­хо­по­што­ва­њем.

Од Пас­хе до Ваз­не­се­ња је про­шло че­тр­де­сет да­на, које је Господ провео са Сво­јим уче­ни­ци­ма по­у­ча­ва­ју­ћи их тај­на­ма Цар­ства Не­бе­ског. Све до Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња те су тај­не за њих би­ле не­по­зна­те и не­до­ступ­не.

Број че­тр­де­сет сим­во­ли­зу­је вре­ме ду­хов­ноих кушњи и зе­маљ­ски жи­вот. Мој­си­је је четрдесет го­ди­на во­дио на­род кроз пу­сти­њу у обе­ћа­ну зе­мљу. Исус Хри­стос је пред Је­ван­ђељ­ску про­по­вед по­стио четрдесет да­на. На­кон што је Вас­кр­сао, бо­ра­вио је на зе­мљи четрдесет да­на, ја­вља­ју­ћи се Сво­јим уче­ни­ци­ма и апо­сто­ли­ма и при­пре­ма­ју­ћи их за при­ма­ње бла­го­да­ти Бо­жи­је и за бу­ду­ћу про­по­вед Је­ван­ђе­ља.

Апо­стол­ска про­по­вед се мо­же пред­ста­ви­ти у об­ли­ку три кон­цен­трич­на кру­га, три ета­пе са све ја­чим ин­те­зи­те­том:

1.     Апо­стол­ска про­по­вед, упу­ће­на њи­хо­вим са­пле­ме­ни­ци­ма, за време Хри­сто­вог зе­маљ­ског жи­во­та.

2.     Од Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња до Ње­го­вог Ваз­не­се­ња – ми­си­о­нар­ство по чи­та­вој Па­ле­сти­ни, ко­је је зах­те­ва­ло ви­ше ду­хов­не при­пре­ме и са­мо­о­дри­ца­ња.

3.     Про­по­вед апо­сто­ла по целом свету  на­кон што је Све­ти Дух си­шао на њих, про­по­вед ко­ју су ско­ро сви за­вр­ши­ли му­че­нич­ком смр­ћу.

У че­тр­де­се­ти дан на­кон Вас­кр­се­ња Го­спод је, окру­жен уче­ни­ци­ма, иза­шао из Је­ру­са­ли­ма и упу­тио се ка Је­ле­он­ској го­ри. У опро­штај­ној бе­се­ди је го­во­рио о чу­до­твор­ној си­ли ко­ју ве­ра да­је чо­ве­ку. Не­ки се питају зашто данас нема тако очигледних и дивних знамења ве­ре о ко­ји­ма је Хри­стос го­во­рио.

По­сто­је ра­зличити сте­пе­ни ве­ре:

1.     Ве­ра ко­ја до­пу­шта мо­гућ­ност и ве­ро­ват­ност, а то је ве­ра ра­ци­о­на­ли­ста с не­ја­сним и при­гу­ше­ним ре­ли­ги­о­зним осе­ћа­њем. Она је на­лик на све­тлу­ца­ње зве­зда ко­је ноћ не чине светлијом.

2.     Дру­ги сте­пен ве­ре је­сте чо­ве­ко­во убе­ђе­ње, али убеђење које не греје љубав у срцу. Она је на­лик на хлад­ну и мр­тву ме­се­че­ву све­тлост.

3.     На кра­ју, ве­ра ко­ја у се­бе укљу­чу­је и сје­ди­њу­је чо­ве­ков ум, осе­ћа­ње и во­љу и ко­ја по­ста­је нај­ва­жни­ја по­тре­ба душе, циљ и са­др­жај жи­во­та и не­пре­ста­но плам­те­ње ср­ца. Та­ква ве­ра је на­лик на све­тлост сунца чи­ји зра­ци до­но­се то­пло­ту и жи­вот. Та­ква ве­ра је под­виг ду­ше и она је чу­до­твор­на и по­бе­до­но­сна.

Је­ван­ђе­ље при­по­ве­да о Хри­сто­вом Ваз­не­се­њу на не­бо, а небо у Све­том Пи­сму има три зна­че­ња:

1.     Ат­мос­фе­ра око зе­мље, од­но­сно оно што схва­та­мо као огром­ни пла­ви­ча­сти океан у ко­јем на­ша зе­мља пло­ви као ла­ђа.

2.     Ко­смич­ки про­стор – бескрајно зве­зда­но не­бо ко­је је иза­зи­ва­ло на­дах­ну­ће и тре­пет не са­мо пе­сни­ка, већ и фи­ло­со­фа и ве­ли­ких на­уч­ни­ка. Тако је Кант писао: “Две ства­ри изазивају моје дивљење, а то су зве­зда­но не­бо из­над ме­не и мо­рал­ни за­кон у ме­ни”. Ка­д су Гар­га­ри­на након лета у космос пи­та­ли да ли је на не­бу ви­део Бо­га, од­го­во­рио је “не”. Овај од­го­вор је оду­ше­вио ан­ти­ре­ли­ги­о­зне при­ми­ти­вце. Гар­га­рин ни­је схва­тао, мада ће пре бити да није желео да схвати, да је све­мир­ски лет био кретање кроз фи­зич­ки про­стор, кроз “цар­ство ма­те­ри­је”, и да ни­је имао ве­зе са ду­хов­ним све­том.

3.     О не­ма­те­ри­јал­ној ду­хов­ној сфе­ри се не размишља у фи­зич­ким ка­те­го­ри­ја­ма и димензијама. Она пред­ста­вља дру­гачији на­чин по­сто­ја­ња. Но она ипак ни­је ан­ти­свет, ни­ ан­ти­ма­те­ри­ја ко­је на­у­ка хи­по­те­тич­ки до­пу­шта, већ је то еон веч­но­сти. У си­сте­му са­крал­них би­блиј­ских зна­ко­ва и сли­ка, ви­дљи­во не­бо мо­же да по­слу­жи је­ди­но као сим­вол ду­хов­ног не­ба. Та­кво је би­ло и при Ваз­не­се­њу, исто­риј­ски ре­ал­ном и ми­стич­ком до­га­ђа­ју.

Хри­сто­во Ваз­не­се­ње има он­то­ло­шки зна­чај. Син Бо­жи­ји је при­мио људ­ску при­ро­ду ко­ја је Ваз­не­се­њем ушла у Бо­жан­ску сла­ву. Ваз­не­се­ње има и ес­ха­то­ло­шко зна­че­ње. Оно је означило за­вр­ше­так Хри­сто­вог зе­маљ­ског жи­во­та, а Дру­ги до­ла­зак ће би­ти за­вр­ше­так ци­клу­са зе­маљ­ског по­сто­ја­ња чо­ве­чан­ства. Ва­зен­се­ње за нас има и мо­рал­ни зна­чај. Тре­ба стално да имамо на уму да не при­па­да­мо са­мо зе­мљи, већ и не­бу; не са­мо вре­ме­ну, већ и веч­но­сти; не са­мо ма­те­ри­ји, већ и ду­ху. Док жи­ви­мо на зе­мљи, тре­ба да се тру­ди­мо да се ми­сли­ма и ср­цем уз­диг­не­мо из­над све­га што је приземно, чул­но и гре­шно. При­по­ве­да­ју­ћи о Хри­сто­вом Ваз­не­се­њу, је­ван­ђе­листа Мар­ко је увео сли­ку-сим­вол: Исус Хри­стос је сео с де­сне стра­не Бо­га Оца. Бог је из­ван вре­ме­на и про­сто­ра. Шта зна­чи ова але­го­ри­ја, ова ан­тро­по­мор­фна ме­та­фо­ра? Ка­д је цар би­рао са­вла­да­ра или је ње­гов син на­след­ник по­ста­јао пу­но­ле­тан, тада би се вршио посебан ри­туал – ин­тро­ни­за­ци­ја. У са­ли дво­ра би по­ста­вили два тро­на. На јед­ном би се­део цар, а са­вла­да­ра би доводили до оног другог и он би тада се­дао де­сно од ца­ра. То је озна­ча­ва­ло њи­хо­во јед­на­ко до­сто­јан­ство и јед­ну власт.

Ова сли­ка-сим­вол још ви­ше на­гла­ша­ва ак­си­о­ло­шки зна­чај Ваз­не­се­ња. У лич­но­сти Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста цео људски род је добио могућност за бес­ко­нач­но ду­хов­но ус­хо­ђе­ње.

Исус Хри­стос се ваз­нео са ру­ка­ма ра­ши­ре­ним у бла­го­слов. Апо­сто­ли и уче­ни­ци, ко­ји су сто­ја­ли на Је­ле­он­ској го­ри, представљали су пр­ву хри­шћан­ску Цр­кву. Ова сли­ка, пу­на љу­ба­ви и на­де, је­сте знак и обе­ћа­ње да ће Бо­жи­ји бла­го­слов увек пре­би­ва­ти у Цр­кви и да ће је чу­ва­ти до кра­ја вре­ме­на.