„Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла“

Свет заиста добровољно корача у ад. Огромни су редови испред врата ада, где сваког минута упада небројена количина људи. Оваква гужва се може упоредити само са редовима за новом верзијом ајфона, или редовима за распродају у тржним центрима. Интернет пуца од порнографије, насиља, злобе, одмазде, а све то упијају хипертрофирајући умови и срца људи, сасушени од мржње и похоте. Технологија која води у ад, одлично ради свој посао. Пиксели мељу људски разум боље од било ког реалног призора.

Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди.

Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива.

Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи.

Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети.

Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом.

Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије.

Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца.

Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога.

Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса.

За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас.

Превод са руског: Ива Бендеља

Извор: "Православие.ру"