Давно то беше око 1830. године, кад је Србин веровао у Бога; а да ли данас верује? Кад је поштовао своју Православну веру која га је пропасти спасла; а да ли је сада поштује? И кад је љубио часни Крст за који је страдао као Христос; а да ли га данас љуби? То беше онда, кад су стид и срам, љубав и слога, поштење и скромност поштовани; а да ли је то данас? Из тога срећног доба, ова је истинита приповетка:
У Црвеној цркви (доњи Банат) живљаше један пар људи, Илија и Станија. Илија беше трезвен и начитан сељак, који је за време војне границе свршио школу такозвану "Обершул", и који је са свога поштења припознат био до саме "Генерал-Команде" у Темишвару. Он је био "форштанд" (кнез) свога села, у знак власти и одликовања носио је царску палицу. Ратовао је против Италије 1848. и 1859. г. 1864. г. на Шлезвиг Холштајн, а 1866. г. на Кениггрецу. Он је био барјактар (заставник) 14. граничарског пука. У његову кућу долазили су Црногорци, а Васу Пелагића држао је неких 14 дана скривеног у својој кући. Он је био у тесној вези са покојним Митрополитом Михајлом. Једном речи, беше прави правцати Србин и добар Хришћанин. Док је, као што рекосмо, Илија био учен, жена му Станија није знала ни "Оче наш", али је била из добре фамилије, беше сушто поштење и доброта. Што год радише, у споразуму и љубави радише, и Бог им је помагао, те стекоше лепо имање. Али, али, Станија беше нероткиња. Шта је то у оно доба међу поштеним сељацима значило, то може бити да још наши стари људи знаду. 18 година како су своји, али порода нема. Стид и срам је лебдио над њиховом кућом. Велика Госпојина! Све младе, пођоше код кола, једна води за скутом, а друга у наручје мушко чедо. А Илија и Станија? Они се не појављују ни на сокак. Нероткиња је проклета, с њоме се нико неће да дружи. - Знаш шта жено, - рећи ће једном Илија Станији. - Ја више овог стида не могу поднети. Идем у свет, а ти остани, па како ти Бог да!" - Не тако, роде мој, - рећи ће Станија, - куд ти, тамо и ја. Не сме човек изгубити наду. Молимо се Богу, заветујмо се, Он је добар, Он је Отац наш небесни, Он, и само Он може нам помоћи. Знаш, Илија, како си ме учио, да је Христос казао: Вера твоја спашће те, па зар си ти клонуо духом, зар си тако лак, да те ма и најмање искушење из твоје вере пољуља? Не, војло мој! Има Бога, беше Бога и биће га док је света и века. Он, само Он може нам помоћи. И они се заветоваше да посте осим свих постова, среде и петка, још и понедељак. До друге године баш на сами Христовдан (Крстовдан) роди Станија-нероткиња после 18-тогодишњег а безплодног супружанског живота - сина, којему на крштењу дадоше име Крста. Шта ћу да пишем, како је било оцу, матери, родбини и селу, кад се то не да описати; доста кад вам кажем, да је овладала свуда радост и весеље. На крштењу Илија обећа, да ће свог првенца дати цару. Што је рекао, то је и учинио. Крсту свог јединца, дао је у Беч, где је свршио војне школе и постао официр. Друге године роди им се ћерка Марија - Маца, коју су дочекали и у добру кућу удомили. Затим им се роди други син Светозар. Овога отац обећа народу. Овај сврши србску учитељску школу у Сомбору и постаде народни просветитељ. И напослетку им се роди и трећи син Жива. Овога отац намени, да остане паор с њиме у кући. Из свега наведеног види се, да су Илија и Станија од Бога милост испросили. Али човек је човек! Сотона се узврпољио око жене и она наговори мужа, да у Петров пост премрсе под изговором, да су пољски радови тешки, те би требала јача храна. Бадава се Илија опираше, напослетку попусти и он, и они премрсе Петров пост. Осване и Петровдан, ал' им освану мртав син Жива на асталу. Не потраја дуго, умре им и Крста као капетан. Млад, леп као леп дан. Умре и ћерка, остаде им једини син Светозар учитељ. Ни овај немаше среће, те ће се после њега ипак утрти Илије Фирера корен, јер је Светозар остао без деце. Изгледа, да су Илија и Станија хтели да преваре Бога. Јер док не имађаху деце, обећаше Богу све и заветоваше се; кад им саслуша молитву, кад су имали деце, кад су пливали у радости, заборавише на завет, прегазише га и зато су љуто кажњени. Држи своје обећање, а кад се већ Богу заветујеш, држи завет, јер сви који мисле да Бога преваре, сами се преваре. Не слушајте дакле оне, који вам приповедају, да нема Бога. Јест беше Бога и сада има и биће Га у све векове. Амин. Банатски Карловци 1927. г. Светозар Савковић, добровољац |