У суботу, 19. маја 2018. године, муслимански терористи су извршили напад на православни храм Светог архангела Михаила у граду Грозном у Чеченији. У нападу су погинула два полицајца и један парохијан храма, док су два позорника рањена, а сва четворица нападача ликвидирана. Пред вама је разговор са свештеником те цркве Сергијем Абасовим.

То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу

Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама.

Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе...

У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење.

Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање.

Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман.

Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему.

Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита:

– Када могу да се исповедим и причестим?

Дешава се да и тако кажу:

– Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим!

А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни!

Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали.

Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања...

А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су:

– Које је најбоље време да дођемо?

– Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење.

Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај.

И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула.

– Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?!

– Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те...

А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи.

Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама

Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана.

У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи.

Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње.

Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет.

– Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи.

Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања.

Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове.

Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије.

Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности.

На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников

Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике!

За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима.

Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести!

– Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем.

Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији.

– Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам...

– Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може?

– Бог те благословио, – одговорио сам.

У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти.

Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао:

– Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала.

Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци...

Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум...

Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата.

Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не...

Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео.

Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари.

Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала

Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика.

Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив!

Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице!

Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру.

Превод са руског: Александар Ђокић

Извор: "Православие.ру"