Пошто су у прошлом броју изнели бројне теорије о разлогу одласка владике Григорија за Немачку, као и силне похвале на његов рачун, уредници другосрбијанског, мондијалистичког и безбожничког магазина „Недељник“, направили су интервју са њим за данашњи број. Прво питање је, наравно, било: Зашто одлазите у Западну Европу? Он је надуго и нашироко, попут неког психолога или социјалног радника, објашњавао људску потребу за промјеном. „Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати свој посао рутински.“

„Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епсикопски трон.

Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будмљанско-никшићки Јоаникије је предложио да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији.

Владичин предлог ми се учинио смисленим, а Свети архијерејски сабор је то једногласно прихватио. Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу.“

Е, сад, да ли је владика Григорије прије засиједања нешто дошапнуо владици Јоаникију, можемо само да сумњамо, али то и није толико битно при ономе што следи.

Пошто је причао о својој новој збирци прича „Преко прага“, новинар га је упитао: Ко су, онда, ваши књижевни учитељи?

„Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. У последње време, на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога“ (не рекосмо ли ми да је Сабор наградио Гргура преместивши га у Немачку? - он је отишао међу своје (овде:)  - нап. "Борба за веру")

Добро сте прочитали – рекао је: „Ханс Кинг је један од мени најдражих теолога“! Дакле, ни Свети Сава, ни епископ Николај (Велимировић) , ни св. Јустин (Поповић), него Ханс Кинг! Узгред да кажем, да на пет страница интервјуа ниједном није поменуо нити једног од наших црквених отаца, па чак ни Исуса Христа. Од свег православног цркеног свијета, поменуо је само светогорског старца Силуана и свог наследника у Херцеговини – новоименованог владику Димитрија (Рађеновића).

Свега сам се наслушао у животу, и више ме ништа не може изненадити ни када говоре црквени великодостојници (није ме изненадио ни онај хвалоспјев патријарха Иринеја на рачун предсједника Вучића), али да један православни владика за узора има римокатоличког теолога, који је уз то професор екуменске теологије и директор Института за екуменске задатке Свеучилишта у Тубингену, стварно ме је шокирало!

И то није све! Ханс Кинг је идејни творац и водећи заговорник идеје „свјетског етоса“. Због чега му је Конгрегација за вјеру Римокатоличке цркве  одузела дозволу за црквено учење, иако је био теолошки савјетник на Другом ватиканском концилу (био је најмлађи концилски теолог).

Ханс Кинг

Шта је то „светски етос“? По Кинговој дефиницији, то је универзални оквир глобализације, заједнички именитељ свјетских етика, који се проналази у такозваном златном правилу: „Не чини другоме оно што не желиш да други чини теби.“ Осим ове формалне одреднице, „свјетски етос“ се препознаје у три своје садржајне вриједности: у „светости живота (вриједности коју је барем 500 година прије хришћанства представио Буда), посвећености мртвих (вриједности коју је 400 година прије хришћанства заступао Софокле у својој трагедији Антигона) и аутономном људском достојанству, што га је у модерном савременом облику формулисало европско просветитељство“.

Две компоненте „светског етоса“ – светост живота и посвећеност мртвих – сведоче о оном светом које је „пре Божјег и богова“:„Нема Бога и богова без светога и светости. Но свето као свето може постојати и без богова“. О том онтолошком и неметафизичком светом сазнајемо да „не прави разлику међу људима“, да „свети, уколико није реч о нихилистичкој апсолутизацији, седињује све нас који се надамо против наде, премда не очекујемо есхатолошко избављење“.

Надам се да сам, уз помоћ цитата самог Ханса Кинга, успио да вам објасним о каквој свејереси је реч. Сваком ко познаје православне каноне и учење наших светих отаца, као и Нови завет, јасно је о каквом отпадништву је ријеч.

Наши свети оци, као и Свето писмо, нас уче да Господ неће нестанак народа у тако схваћеном јединственом човечанству, него мир међу народима, разним народима, тј. божанску, Христову хармонију међу црквама.

Суштина православног учења је верност библијском духу различитости и саборности разлика, духу воље Божије која се показује на народима, а не на апстрактном човечанству. Тај дух библијске различитости и посебности је супротан екуменистичком и мондијалистичком духу „светског етоса“ који би поништавајући сваку богодану различитост и посебност, у крајњем исходу да све подведе под један именитељ – супротан Богу, на Антихриста.

„Мондијализам је против личности, иконе Христове, јер је против осећања које израста из човекове завичајности“, говорио је пок. Жарко Видовић, један од највећих српских хришћанских мислилаца. „Проблем опстанка српске нације је проблем самог хришћанства. Ниједну Цркву као Српску није у њеној мисији – националној мисији!, у толикој мери угрозила општечовечанска, светска култура, у тежњи да уништи идентитет човјека! Мисија Српске православне цркве (која није „светска“ него национална, тј. црквена, саборно лична) је да у тој мисији покаже свету – светлост и истину православља!“

Шта ли би тек, да је жив, Жарко Видовић рекао да је видио недавни покушај избацивања Светог Саве и светосавља из преамбуле Устава СПЦ? Или да је прочитао овај интервју владике Григорија у ком велича главног идеолога мондијализма? Или да га је видио како учествује у заједничким молитвама са римокатоличким свештеницима?

После свега, шта рећи? Верујем да се владици Јоаникију, последњег дана заседања Светог Архијерејског Сабора, на раме спустио Свети Дух и дошапнуо му…

Донко Ракочевић, "Седмица.ме"