Синоћ сам био поносан што живим у Братунцу и што сам Братунчанин. Увијек сам, али синоћ сам био посебно поносан. Братунац је блистао пуним сјајем, али то нису била никаква свјетла и расвјета већ су свјетлили људи. Обични, мали, али у ствари велики људи! Сабрали су се да покажу љубав према својој суграђанки Данијели Гвозденовић која болује од опаке болести. Већина људи је и не познаје, али су знали шта треба да ураде. И сви су урадили свој дио посла на најбољи могући начин. Чланови Светосавске омладинске заједнице Братунац су иницирали хуманитарно вече у кафићу „Тамо далеко“ и покренули акцију.

 Власник кафића Милисав Лукић, познатији као Киро је свесрдно подржао и урадио највећи дио посла. Одрекао се зараде, ангажовао дванаест конобара и четворицу помоћних радника који су бесплатно радили (Ацо, Кака, Миш, Стефан, Лончар, Никола, Гари, Бацко, Лукић, Дејо, Мирослав, Ђоле, Момчило, Вацо, Жак, Србислав). Ђорђе и Ивана су свирали и пјевали три сата без паузе. Свирао нам је и Перица који је писао пјесме Звонку Богдану. Деспотовина је подржала медијски. Око пет стотина наших суграђана се одазвало усред радне седмице. Чланови Мото клуба „Таурус“ су дошли организовано да подрже. Не могу да набројим и да се сјетим свих појединаца који су били, па им желим да их се сјети Господ у Царству своме. Дошла су браћа и сестре из братских градова Сребренице и Љубовије. Сусједни кафић је позајмио неколико столова и клупа. Видио сам много људи који не раде или раде за минималне плате, а дошли су да подрже и дају свој допринос. И после неко каже да Братунац не ваља. Ваља и ваљаће и биће све бољи док има овакве људе. И људе који живе у њему и комшије. Сви људи који су одселили из разних разлога и даље воле Братунац највише због људи. Важна су наша природна богатства. Дрина је чудо, али људи су много веће чудо. Ни светосавци, ни Милисав, ни сабрани људи не би могли појединачно и разједињени да учине нешто посебно. А сви заједно смо урадили нешто стварно посебно. Показали смо шта све можемо да урадимо заједно!

Новац је у овој лијепој причи у којој смо сви учествовали на разне начине, мање важан, али ће помоћи у лијечењу које није бесплатно, а често није уопште јефтино па да поменемо и то. У кафићу „Тамо далеко“ зарада од продатих пића је 1.600 марака, а прилозима у касе постављене испред кафића је скупљено 2.750 марака. Светосавци су новац прикупљали још и у маркету Зворничанка (370 КМ) и црквеној продавници (470 КМ). Укупан износ прикупљен за лијечење Данијеле Гвозденовић износи 5.190 марака. Свако је дао своју лепту. У раду, новцу, молитви. И ничији труд неће остати без Божије плате. Није хришћански хвалити људе, али морамо све да похвалимо, јер све ово улива поверење да сви заједно можемо урадити много за наш град. И желим да наставимо да чинимо добре и позитивне ствари за наш град и људе који живе у њему. Можемо и морамо напријед. Сви заједно! Нико није тражио плату за то што је урадио и сви ће добити многоструку плату од Господа.

 Вјерујемо да ће Бог дати да Данијела оздрави, а вјерујемо и да јој од новца који ће помоћи у лијечењу више значити љубав и пажња неколико стотина суграђана који су се сабрали да објаве Данијели, али и свима другима који су невољи да нису и да неће бити сами. Зато Вам свима хвала што постојите. Желио бих да се овако сабирамо и када није велика невоља. Да не чекамо велику потребу већ сваки дан да једни другима показујемо да нам је сваки човјек важан и потребан. Да закључимо да често нисмо у прилици да помогнемо финансијски неком коме је неопходно. Знајте да је то само један, и то један од мање важних начина да се неком помогне. Прије свега треба да се помолимо за обољелог, да га посјетимо и на тај начин да утврдимо у добру и вјери, и њега и себе. Новац није свемоћан и не може све да ријеши, али Бог може, а могу и љубав, молитва и пажња ближњих. Зато радујмо се и будимо људи сваки дан, а не само када је невоља, да би нас Бог познао и признао за своје што ми, народ Светог Саве, и јесмо!

Зоран Вујић, Предсједник Светосавске омладинске заједнице Братунац