ЗАСЕДАЊЕ ЦРКВЕНОГ САБОРА

Бура се (не) стишава

Зашто група владика користи сваку прилику да покрене питање избора новог патријарха

Поново је потегнуто то питање, иако се сматрало да је на њега стављена тачка у новембру прошле године, када је, упркос великој медијској кампањи, Сабор донео једнодушну одлуку да се патријарх Павле „умоли" да и даље остане на челу Цркве. Према тадашњим анкетама (чији резултат би се поновио сасвим извесно и сада) 75 одсто верника је било за то да патријарх Павле бар номинално остане поглавар СПЦ.

Многима, не само међу свештенством, неразумљиво је зашто се појединим црквеним великодостојницима, као и онима из политичких структура који стоје иза таквих ставова, толико „жури" са избором новог српског духовног поглавара?! Најчешће је образложење да је то потребно да би се средило стање у Цркви. Даље се образлаже као да све зависи од једног човека, патријарха, који је само први међу једнаким владикама. А говоре то углавном епископи који су и сами у својим епархијама, оправдано или неоправдано, изложени разним критикама.

Предлог да се бира нови патријарх овога пута поднео је епископ браничевски Игњатије. Десило се то већ на почетку сабора, у „сенци" једног другог неспоразума. Када је отпочео сабор, епископ банатски Никанор упутио је примедбу председавајућем митрополиту Амфилохију што заседању присуствује и бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић). Његов став је да је то противно ранијој саборској одлуци, по којој Атанасије, као умировљени епископ, заседањима присуствује само када за то има потребе (али, без права гласа). Зато је затражио да он напусти скуп. Пошто Атанасије није напустио заседање, учинио је то Никанор.

И управо по изласку овог епископа, познатог по енергичном наступу, владика Игњатије је изашао и поднео предлог да се бира нови патријарх. Тражено је да се гласа. Резултат је по предлагаче, с обзиром на жељени исход, био поражавајући: само 15 владика је гласало за овај предлог.

Подржале су га углавном владике које су у јавности означене као - „новотарци", пошто се залажу за литургијске измене, иако су у међувремен двема саборским одлукама, сви архир реји умољени „да се, у погледу служења Свете литургије и других богослужења држе до даљњег устаљеног црквеног поретка".

Неки су протумачили да је и само гласање о избору новог патријарха потегнуто да би се пребројале снаге. Ипак, после заседање наставило се у мирнијем тону, у саборском духу. Пре почетак заседања било је стрепњи (неки су то можда и прижељкивали) да би могло доћи и до неких већих размимоилажења. Отуда и различита тумачења броја архијереја који су присуствовали Светој архијерејској литургији у београдској Саборној цркви, на почетку заседања: од 46 владика присуствовало је тек њих двадесетак. Биће, ипак, да је већина изостала из личних разлога.

Стрепње и стварање утиска о већим неспоразумима међу српским владикама свакако су подстицали и бројни написи у штампи. Препознавао се „рукопис" неког од „заинтересованих“ владика. Наметане су спекулације, па и та да би на овом заседању могло да дође и до измена Устава СПЦ, како би се омогућио избор патријарха већином гласова, да више не буде на тзв. апостолски начин, како је то садашњим прописима предвиђено.

Једно од већих изненађења у досадашњем току заседања Црквеног сабора била је вест да је најстарији по хиротонији (после патријарха Павла) и један од најистакнутијих српских архијереја епископ шабачки Лаврентије затражио да се повуче из активне службе. Иако је образложио да то чини „из здравствених и других личних разлога", многи су склони да поверују да је молбу упутио заморен дешавањима у којима удела имају и неки од његове сабраће архијереја. (До закључења овог броја НИН-а нисмо успели да ступимо у контакт са владиком Лаврентијем.)

Став и молба Сабора били су да владика Лаврентије, „због реалних духовних потреба Цркве у садашњим околностима, до даљњег одложи ("замрзне“) оставку на службу активног епархијског архијереја и настави да управља Епархијом шабачком".

Владике су подносиле извештаје о епархијама, али то није било само пуко изношење чињеница, или мишљења. Неки су морали да саслушају и покоју примедбу на свој рачун. Тако, када је епископ жички Хризостом информисао Сабор како има проблема са појединим свештеницима, али и верницима (који не желе да се литургија служи „по новом" - прим. а.), одговорено му је да је то што износи само последица, али да би и он сам морао да се запита где је узрок.

За одговор који се у јавности с пажњом ишчекује, ко ће у данима који следе управљати Српском црквом, односно ко ће чинити њен извршни орган - Синод, остало је да се сачека крај Сабора. Јер, пракса је, не правило, да се најважније одлуке доносе на крају.

          ■ ЈОВАН ЈАЊИЋ

          Извор: „НИН“, бр. 3047, 21.5.2009.