header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Перун у Врњачкој Бањи Штампај Е-пошта
среда, 06 јун 2018

 ЗАШТО СУ УДАРИЛИ НА ВРЊАЧКУ БАЊУ?     

Дође и то: у Врњачкој Бањи нови пагани међу Србима хоће да дижу бисту словенском лаж-богу Перуну. (https://rs.sputniknews.com/) Ако се апстрахује глупост наших владајућих „структура“, које су, у најтачнијем смислу речи, углавном представници „охлократије“ (по Платону, последња фаза демократије је власт најгорих – охлократија), има неко ко мрзи православну Врњачку Бању и жели да је трајно паганизује.

        То је, из духовне  перспективе, онај који мрзи Доброг Бога и свако Његово добро у свету – ђаво. Јер, Врњачка Бања је, пре Другог светског рата, била један од градова богомолничког покрета, који је кренуо за Христом путем Светог Саве и Владике Николаја. Ту се у веру обратио др Радоје Арсовић, будући Свети Јаков Тумански, који је у врњачким парковима слушао проповед народних богомолника. Ту су блистале душе попут Боже Чеперковића, славног проповедника, о коме Владика Николај у „Дивану“ сведочи да је умро на једном скупу побожних душа, рекавши окупљенима: “Ја одох, а ви наставите“. И зато борба за Врњачку Бању није ни случајна, нити ће трајати кратко. У њој секташки протестанти, одане слуге америчког господара, одавно роваре. А сад ево и неопагана.      

ЗАШТО НАС ВРАЋАЈУ У МРАК ПАГАНИЗМА?

Срамота око подизања бисте Перуну у Врњачкој Бањи део је једне шире слике, која се тиче не само Срба, него и Руса. Наше незналице – незнабошци, маскирани у туристичке активисте, раде нешто што је осмишљено у озбиљним светским лабораторијама за промену свести.

У савременој Русији, а све више и у Србији, долази до значајног продора антихришћанског пројекта – оживљавања словенског паганизма, са пантеоном на чијем челу се налази Перун, бог грома и олује (индуски Варуна). Циљ је једноставан: Русе и Србе треба вратити у мрак многобоштва, у противкултурно дивљаштво које је претходило уласку ових народа у аутентичну Европу – „византијски Комонвелт“ (Димитрије Оболенски).  Пошто су идентитети и руског и српског народа утемељени у источном православном хришћанству, а пошто западне глобалистичке елите желе да те идентитете потру (сетимо се да је Карл Билт тврдио да је руско православље опасније од исламског тероризма ), обнова паганизма и култа Перуна,  са нападима на хришћанство као тобож грчку веру, туђу Словенима, иде на руку онима који желе да нас децивилизију да би нас лакше окупирали и трајно поробили.

Србима се, уместо ћирилице, нуди „рунско писмо“,       причају се приче о небулозној древности по којој су сви народи Европе „српског порекла“, тражи се повратак прехришћанским култовима природе. А ко се реално среће са историјом словенског паганизма, зна да је и он, као и сваки паганизам, био суров, и спреман на приношење људских жртава (о чему сведочи житије Светог мученика Теодора и његовог сина Јована, убијених у Кијеву јер су били хришћани, пре но што је Свети кнез Владимир примио крштење.) Словенски паганизам је значио обожавање идола, сујеверје, враџбине, сваку врсту разузданости. Уосталом, Руси су снимили филм „Варјаг“, у коме говоре о животу Светог кнеза Владимира, крститеља Русије, пре но што је постао хришћанин.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О РУСКОМ ПАГАНИЗМУ

Рецимо то речима Светог владике Николаја, који нема споменик у Врњачкој Бањи, иако ју је благосиљао и освештавао док је био епископ жички:“А идоли словенски, авај! као и свачији идоли, били су измаштани богови земаљски, највеће ништарије под највећим именом, тупи и неми агенти царства земаљскога, који су прикривали људске душе за земљу обећавајући само царство земаљско, варљиву срећу земаљску, којој никад нико није очи сагледао. Идолопоклонство словенско, са средиштем у Кијеву, чинило је од Словена најдивљији народ у Европи. Какав је био Владимир као незнабожац такви су били и руски Словени: мрачни чопор грабежника, разбојника, пождрљиваца, пијаница, рушилаца. Удовице су живе спаљивали. Идолима су жртвовали заклану децу. Били су страх и трепет културним народима, нарочито Византији, најкултурнијој од свих. Њихово највеће уживање било је рушење онога што они нису сазидали и пљачкање онога што они нису зарадили. Каква је сила под сунцем могла од тога мрачнога чопора створити народ, упитомити га, препородити, преобразити, васкрснути, и дати му душу свету на место душе зверске? Једино сила вере Христове могла је извести то неземно чудо над Русима. Она је од Владимира вука створила Владимира јагње. Дотле женоманијак Владимир распустио је свој харем и почео живети целомудрено. Владимир прождрљивац и пијанац почео је постити, и то постити до изнемоглости; он, који се насмејао вери исламској кад је чуо да она забрањује крметину и вино! Владимир крволок почео је обилазити болнице и тамнице раздајући милостињу и утеху. Владимир ноћни весељак и играч почео је проводити ноћи у сузним молитвама, у клечању, метанисању и размишљању о суду Божијем и о души својој. Владимир бестидник постао је стидљивији од девојке. Владимир џелат претворио се у кротког покајника и милостивог самарјанина. Речју, Владимир идолопоклоник преобразио се у хришћанског свеца. Као кад би на једном зиду избрисали слику демона и насликали ангела! Заиста веће чудо него кад од гусенице постане лептир.»             

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СРБСКОМ ПАГАНИЗМУ            

Ево шта је забележио Димитрије Љотић у свом предавању „Светло истине“: “Октобра 1934. године био сам у Смедереву са владиком Николајем. Не знам како и зашто запитао сам га:

- Преосвећени! Да ли сте читали Милојевића, који је по целом свету налазио српске трагове?

Он ми је одговорио да није. А ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Када сам завршио он рече: ,,Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасили од рушилачке навале Срба. Даље верујем да Тукидит који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба. А Омар, који је запалио Александријску библиотеку, сигурно да је у својој војсци имао Срба. Верујем да до осмог века сва рушења, где год је било зла и силе, рушења, пљачке и убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветог века када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће; али не сви. И као што је са окалемљеном гранчицом која даје лепо воће, тако и она дивља, која из дивље подлоге расте, даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас је случај. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без њега.“    Ове су ми се речи владике Николаја урезале у памет. Размишљао сам о томе и сматрам да су Срби до осмог века живели без Христа, а од осмог века боре се две струје: једна окалемљена Христовом гранчицом, а друга без ње. И данас присуствујемо у тој борби. Цела историја српског народа од деветог века није ништа друго до борба сока Христовог, и сока и душе нехристовске“.  

Толико о древној прошлости Срба. То уопште не значи да не треба изучавати нашу историју, и да не треба разобличавати ватиканско – германске и англосаксонске историјске кривотворине, али апсолутно значи да смо ми, Срби, као и сви народи овога света, без Христа – нико и ништа. Јер, Христос је Смисао не само наше, него целокупне историје човечанства. Наша крштена историја је наша дика, наша нада,  наша слава у Богу.

КО СУ НАМА СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ?   

Велики владика србски, Данило Будимски, указао је на темељ нашег православног и словенског јединства: Свете Кирила и Методија. Он каже да су западни народи били преслаби да би одолели наметању латинског као општег језика своје духовности и богослужења, али да православни Словени нису: “Словени, напротив, очевидно нису патили од осећања мање вредности, јер њима није импоновао ни најзвонкији грчки изворник Евангелија. Они су упорно хтели да буду пред Богом оно што их је Бог и створио – Словени. Та непробојност хеленизацији и латинизацији, коју је показао јужни огранак Словенства, била је награђена тиме да су највећи умови онога доба – Ромеји – уважили тај непокорни и једри језик наших прадедова, који су у трагању за Смислом дошли до апостолског Солуна и до престонице, до новог Рима, Константинопоља. Позив из Моравске од стране кнеза Растислава – ма колико генијалан – прошао би незапажен, да Јужни Словени нису већ уверили водећу господу Ромејског царства да се ту ради о племенима и народима који знају држати до свог достојанства. Значи, Кирила су однеговали најписменији људи оног века, али су њега дочекали генијални неписмени катихумени, који као да су имали јасно предосећање да из најузвишенијег култа извире и највиша култура. А управо је Византија тада утеловила у себи и тај небески култ и највишу културу. Изгледа да су ти наши прадедови, гледајући на Византију, дошли до самопознања и закључка да је и словенски језик и ум сазрео за словенско узлетање ка Смислу, за разумно богослужење и богословисање.          

Тај духовни преображај има сам по себи неизмериве благодатне последице за целу словенску Европу. Благотворност овог обраћења била би још и већа, да је словенски пример могао служити за углед и другим народима под навалом латинизаторских мисионара Германа, али је пала Великоморавска држава у којој је процветала кирило-методијевска народна црква са богослужењем на савременом језику. Да је она остала у животу, кроз њу би долином Дунава струјала богата византијска култура према срцу Европе, што би вероватно изменило судбину и целе западне Европе. Но независно од пропасти Великоморавске државе, мисија Кирила и Методија донела је стоструки плод на другом месту: на Балкану и у Русији. Кроз мисионарски рад православних словенских народа, на првом месту Руса, дело Кирила и Методија има универсални значај

 У нашим очима, чистота светоотачке Ортодоксије, то је најдрагоценија оставина, то је она главна моћ којом су Солунска браћа наелектрисала бујне словенске народе да би најзад и они кренули ''у Разум неприступне Христове славе''... Управо у том за нас пресудном  IX-ом   веку водила се судбоносна теолошка битка против филиоквистичке новотарије. Кирилу и Методију дугујемо и чистоту Православља, јер су нас они, одмах на почетку нашег хришћанског опредељења, као Фотијеви ученици, одвратили од неправославне франачке триадологије.             

Темељ и Србској православној Цркви поставили су – преко својих ученика Петочисленика – Кирило и Методије. Они су исто толико наши просветитељи и учитељи, колико и бугарски и руски... Значи, ми православни Срби, ако не желимо да испаднемо краткопаметни и неблагодарни, морамо помињати на првом месту као своје просветитеље оне Богомпослане мужеве који су заиста дошли први са Евангелијем на језику наших предака, а то су равноапостолна Браћа из Солуна и њихови велики наследници, који су на нашем тлу основали високу богословију много раније него је Сорбона постала... Овим признањем не би ни најмање била умањена величина светитеља Саве Немањића. Таква ниска помисао и не доликује духовним људима. Јер треба да допустимо да је свети Сава био кадар да призна истину и као племић, и као светогорски монах. А историјска непобитна истина гласи да је он градио српску Цркву на темељима Кирило-Методијеве Благовести. Невен-дело Светога Саве, то је обнова и осамосталење Србске Цркве, то је задобијање аутокефалије за Светињу Србије. У то име мислим да је погодно време да исправимо пропуст и признамо у отпусту за српске просветитеље и учитеље: Кирила и Методија, свете Петочисленике, а затим, по историјском редоследу, светог Симеона Мироточивог, светитеља Саву, Арсенија и др. Идеално би било да се у Београду подигне и храм посвећен Солунској Браћи, као и да се њихов празник свенародно светкује.(http://www.manastirvavedenje.org/page85.html)                     

Хвала Богу, и то дочекасмо – много је напора уложено, али Свети Кирило и Методије се и у Срба све више славе како треба.

ПОРИЦАЊЕ НАСЛЕЂА СВЕТИХ КИРИЛА И МЕТОДИЈА

Заменик главног и одговорног уредника «Руске народне линије», Павел Тихомиров, недавно је објавио текст о покушају да се, под видом приче о обнови патриотског погледа на историју, порекне руско и србско наслеђе Светих Кирила и Методија. Ево шта каже забринути Тихомиров, пишући о догађајима у Москви:»Манифестације које су се крајем маја одржавале у част свете равноапостолне браће Кирила и Методија и њиховог духовног наслеђа, организоване су мање или више свечано у многим земљама које насељавају народи чији је идентитет повезан како са словенством, тако и са културом која је формирана на православној вери и ћириличној писмености. Дани словенске културе и писмености били су обележени и на Московском педагошком државном универзитету. У оквиру ових активности, а захваљујући напорима доктора философских наука Светлане Игоревне Скороходове, одржан је међународни научни скуп „Српско-руско пријатељство: између двадесетих и четрдесетих година 20. века и данас“. Програмом семинара је, поред осталог, било предвиђено и иступање доктора правних наука, Божидара Митровића, који је у свом реферату изложио, можемо рећи, алтернативни поглед на оцену фактора који су утицали на формирање православне словенске културе. Сходно теорији, чији је апологета Митровић, савремени Срби и Руси су далеки потомци јединствене Винчанске цивилизације, која је наводно постојала још пре шест хиљада година. Професор Митровић је своје излагање илустровао репродукцијама артефаката који садрже натписе састављене од руна, које је представио као писане споменике на „азбуци“. Апологета идеје о Винчанској цивилизацији, Радивоје Пешић, упоредио је винчанску азбуку са етрурским писмом и са савременом азбуком и том приликом је утврдио да се ради о јединственом алфабету. Издања на тему Винчанске цивилизације су врло популарна код српских патриота, па отуда они који се баве садашњим стањем српске националне свести не могу да заобиђу овај феномен. Не желимо да се споримо са археолозима, али ћемо скренути пажњу на то да ентузијасти алтернативне историје, мада можда и сами то не желе, потпомажу рушењу темељних основа на којима је изграђено здање словенске православне цивилизације. Реч је о томе да поборници алтернативне историје, занети стварањем чињеничне основе за концепт тумачења историје који је у складу са идејом Винчанске цивилизације, одбацују улогу ћирило-методијевског наслеђа и улогу православне културе као најважнијих фактора у етногенези српског и руског народа, да би се све свело на историјски условљену форму паганског поклоњења Сунцу. Већ смо поменули да се рунска азбука представља као писмо Винчанске културе, док се ћирилица доживљава са нескривеним анимозитетом и одређује се као нешто што су створили римокатолици. Може бити да је овакво резоновање својствено латинофобији православних Срба, међутим ми ту видимо само антихришћанство које је замаскирано антилатинством. Поборници оваквог гледишта православну веру представљају као некакво „древно тајно знање“. Следствено, наивне српске патриоте које су се повеле за професорима који раскидају са „шаблонским гледиштима“ одбацују не само равноапостолне просветитеље, већ и Самог Спаситеља. И сама Светлана Игоревна Скороходова, која је организовала јавно иступање једног од најенергичнијих и најдоследнијих пропагатора Винчанске цивилизације, отворено је упозорила да се опасност од рушења основа православно словенске цивилизације састоји и у прихватању концепција које садрже идеје које загревају душе наивних патриота./…/Професор Божидар Митровић, као озбиљан правник и искусни борац, није могао у јавној дебати да не покаже своје квалитете. Међутим, на растанку је обећао да ће – уколико на власт дођу његови истомишљеници – одмах бити постављено питање о доношењу закона о кривичној одговорности за негирање основних постулата идеологије Винчанске цивилизације.“(http://www.manastirvavedenje.org/page85.html)               

Уместо Христа, Сунца Правде, а све у име „Винче“, треба да се клањамо земаљском Сунцу, које је само једна твар Божја. Ми, православни, који смо у Христу изнад свих сунаца, месеца и звезда, ми, због којих је, икона Божјих што сједињују небо и земљу, и створен космос, треба да паднемо у идолопоклонство какво су наши преци крстом Христовим давно превазишли.                        

Није него!          

У ЧЕМУ ЈЕ СРЖ ПАГАНИЗМА?

Срж паганизма је у клањању пропадљивој твари уместо Вечном Творцу, Који је наш Отац. А твар је пролазна, и стихије овог света нису вечне. Незнабошци, по речи Светог Павла, служе твари уместо Творцу (Рим. 1, 25). Пагани  су, клањајући се лажним боговима, попут Перуна, у ствари одавали поклонење демонским силама које су се, у поднебесју, поставиле између Бога и човека.

Апостол Павле каже да хришћани „не ратују против крви и тијела, него против поглаварстава и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12).Тосподар овога свијета“, на грчком „космократор“, је владалац палог космоса, космоса који је, кроз човек, окусио смрт – а то је ђаво. Сам Христос вели да се бори са „кнезом овога света“. „Сада ће кнез овога света бити избачен напоље“ (Јн. 12, 31). Постоје познате речи Господње у Еванђељу: „Не бојте се, ја побиједих свијет“ (Јн. 16, 33). „Свет“, који је Христом побеђен, то је „космос“. Када су се Јевреји отпађивали од Бога, они су се клањали духовима у поднебесју, како каже у Писму – да су„оставили заповести Господње и клањали се свој војсци небеској“ (4. Цар. 17,16).

А ми, православни, смо, као што рекох, призвани да будемо ИЗНАД КОСМОСА! Свети Василије Велики каже: „Хоћеш ли да досегнеш Бога? Онда остави земљу, остави море, учини да ваздух буде испод тебе, стани изнад етерног пространства, надиђи звезде, чудеса њихова, красоту и величанство. Прешавши све то умом, обиђи небо и ставши изнад њега, једном мишљу размотри тамошње красоте: наднебеске војске и хорове ангела. Све ово минувши, мислено представи Божију природу“.Свети Григорије Богослов додаје: „Знамо да постоје некакви ангели, архангели, престоли, господства, али ми не служимо њима, него Творцу. Ништа не сме раздвајати човека од Бога – „Ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће нас моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39).  Свети Павле је посведочио да је крст Христов однео победу над „кнезом власти ваздушне“ (Ефес. 2, 2). Како каже Свети Максим Исповедник, крст је „укинуо непријатељске силе које су заузимале средишње место између неба и земље“.            

Паганство је, по Светом Павлу, робовање „празним и безвредним стихијама овог света“: „Како се враћате опет на слабе и рђаве стихије којима опет изнова хоћете да служите“(Гал. 4:9). Не треба се препуштати космичким стихијама, јер „умријесте с Христом стихијама свијета“ (Кол. 2:20). Стихије нису вечне. Једном створене, „стихије од ватре ће се растопити“ (2. Пет. 3:12). Да би човек био бесмртан, мора се причестити Христом „који сам има бесмртност“ (1 Тим. 6:16). Јер, кроз Адама, у космос је ушла радијација смрти; прибежиште је само у Новом Адаму, Господу нашем Исусу Христу.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА     

Уздајмо се у Бога и веру нашег народа који живи у Врњачкој Бањи да ова брука неће бити допуштена. Ионако смо, због отпадије, као народ пропали и дошли ни до чега. Једина наша нада је повратак Христу и Цркви Његовој, и то кроз покајање, исповест, Свето Причешће и побожан живот. Све остало нам не може донети спаса.       

Православни Срби не могу и не смеју да се уздају у своје билошко порекло и „старину“ без Христа. То је пут који води у нови паганизам, и завршава у понору, што се могло видети на примеру нацистичке Немачке, која се поклонила Одину и Валхали, па се сурвала у понор Хитлерове лажи и обмане. Треба да изучавамо своју историју, треба да исправљамо кривотворине, треба да пружимо отпор туђим верзијама наше прошлости – али, то нема никакве везе са напуштањем Светог Предања, одрицањем од Светих Кирила и Методија, заборавом да смо крштени и причешћени народ Божји.  Нека Винча буде место нашег древног порекла – али, од смрти не спасава Винча, него Богочовек Својим Крстом и Васкрсењем, Својим Телом и Крвљу! „Срби – народ најстарији“ – па шта? Кад Бог од камења може учинити децу Аврааму ( Мт.3,9), у шта се ми уздамо? Како ће нас то спасити на Суду Божјем?  

Нека нас Господ просветли и уразуми да останемо на путу Његовом, јер је то једини пут Истине и Живота.   

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.