„У 26. веку људи су постали ’бројеви‘ — аутоматони који дају предност ефикасности над слободом. Контролишу их дронови који се налазе изнад улица Једне Државе.

Биро старатеља прислушкује разговоре како би осигурали продуктивност. Јевреји окружују метрополу, како људи без докумената не би ушли и уништили хармонију.

Један од ових бројева, инжењер Д-503, гради интеграл, свемирски брод дизајниран за галактички империјализам. Наређено му је да шири идеологију Једне Државе на друге планете, колонизујући ресурсе и можда раднике. Али у њему се рађају опасне идеје. У свету сагласности и механичке послушности развија застарелу вештину размишљања за коју се дуго мислио да је нестала. Тако је Д-503 тако добио душу.“

Овај заплет можда звучи као нешто из СФ серија, али је много старији. То је свет „Ми“ по роману Јевгенија Замјатина из 1921. године. Данас мало познат, он је утицао на неке од најпознатијих аутора 20. века. Џорџ Орвел је користио „Ми“ као предложак за „1984“.

„Ми“ садржи и мрачно предвиђање о климатским променама и култури надгледања, па је данас актуелнији него у прошлом веку.

„Ми“ је написан између пада Руске империје и уздизања Совјетског Савеза. Херој Д-503 изгледа као Замјатин, који рекапитулира свој живот.

Као инжењер у Санкт Петербургу на преласку векова, Замјатин је постао револуционар. Прво је ухапшен 1905. године, убрзо након што су царске трупе ухапсиле Троцког и друге вође петроградског совјета.

У затвору је Замјатин почео да пише у шифрама, скривајући своје незадовољство. Пуштен је 1906. и протеран у своје родно село одакле се враћа у Санкт Петербург и завршава студије, а руска власти га шаљу 1916. године у Лондон како би научио технологију изградње ледоломаца неопходних за пробој немачке блокаде на Балтику.

Вратио се у Русију 1917. године у време Октобарске револуције, али је посто разочарани бољшевик. Године 1922. поново је ухапшен, након што су цензори пресрели позивнице да објави „Ми“ у Берлину и Паризу. Срећом је његов лични пријатељ Максим Горки лично апеловао на Стаљина да попусти. Замјатин је на крају завршио у егзилу у Паризу.

Роман је објављен на енглеском, француском и чешком језику, али се у Совјетском савезу не појављује до 1988. године.

У неким аспектима „Ми“ даје слику садашњости или наше блиске будућности.

„Нешто се десило са природом у Једној Држави. Олује постају све чешће и захтевају постављање ’Акумулатора‘ како би се спречило оштећење од муња. Биљке расту неконтролисано. Да заштите индустријску производњу, изграђен је Зелени зид који спречава озрачене животиње жутих очију да уђу у град.“

„Да задрже статус кво док интеграл иде да истражи нове планете, чувари прикупљају податке скривеним микрофонима и ’шпијунским цевима“, пише Замјатин.

Удари муња у Америци могли би да се повећају за 50 одсто током следећег века као резултат климатских промена. Како се ниво морског пора повећава, предлажу се насипи за заштиту насеља, слично Замјатиновом Зеленом зиду.

Вожње попут интеграла више нису научна фантастика. Илон Маск је изградио своју ракетну компанију „Спејс икс“ на сну о колонизацији Марса. У међувремену, открића о прикупљању података и приватности популаризовала су шифроване апликације за размену порука као што је Вацап.

Извор: "Економист"