ЧЕЖЊА ЗА ХРИСТОМ              

На данашњи дан, Црква Божја слави Светог Јустина Ћелијског, који је име добио по древном светом, апологети Јустину Философу, такође данас прослављаном. Велики авва је дар Божји нашем маловерном времену, јер је показао да се светост може стећи и у данима када безбожништво узима свој данак, маскирано у причу о прогресу и тријумфу човекове воље да влада над свиме.   

Још као млад јеромонах, предавао се подвизима, о чему је водио молитвени дневник, откривен тек после свечевог упокојења. Ако погледамо у тај дневник, срешћемо у њему нашег авву, који се, и са оне стране гроба, непрестано моли за нас грешне и недостојне својих светих предака.                                                                                    

ПЛАЧ НАД СОБОМ                                

У запису између 1920. и 1921, између осталог, стоји да се отац Јустин Господу молио овако: „Господе, удостој ме мучити се муком свих измучених; Господе, удостој ме страдати страдањима свих страдалника. Интимно срастање с молитвеним вапајима Светог Златоуста: Господе (Светим Златоустом) дај ми сузе, и сећање на смрт, и умиљење; Господе (Светим Златоустом) дај ми смирење, целомудреност и послушност; Господе, дај ми трпљење, великодушност и кротост. – Страсна пројава за очишћењем познајних оруђа: Исусе, (Светим Златоустом, Светим Василијем, итд.) просвети моја чула, помрачена страстима; Исусе (Светим Антонијем) очисти мој ум од празних и сујетних помисли; Исусе (Св. Макаријем) сачувај моје срце од рђавих жеља”. А 1. јануара 1921, на Светог Василија Великог, од пола један до два по поноћи, отац Јустин чита акатист и каноне и плаче, да би сутрадан, у црквици Светог Ђорђа, над собом ридао „надгробним сузама”, размишљајући о себи у прошлој години.      

ЉУДСКА ПРОЛАЗНОСТ И МОЛИТВА ЗА СВЕ

Сутрадан, сав дан је размишљао о људској пролазности, и писао: „Нагота ужаса на свему човечијем. Лица људска – амбиси неисказане бесмислености и црвоточивог ужаса и гадости. /…/ Видех мртваца – каква красота на лицу! Изгледа да је душа оставила своју богообразну фотографију на лицу покојника, да би при васкрсењу познала физички инструмент свој. Мртво лице – уџбеник експерименталне психологије./…/ Сат један молитве и плача”.У недељу, 3. јануара, на Литургији, отац Јустин клечи, молећи се Господу преко Светог Златоуста, и осећа да се неко свети за њега моли Богу. Пише: „/…/Сва ми душа ишчиле кроз уплакане очи отржући се ка Лику Сладчајшега и Богомајке”. И још: „Ридање и јецајне молитве за всјех и за всја. Господе, спаси све растиње, и биље, и животиње; њиховим молитвама помилуј ме. - За мене и брата: Господе, покажи нам пут којим да идемо.” Тада је записао да је молитва, нарочито литургијска, најбољи васпитач човеков.   

СМИРИТИ СЕБЕ ИСПОД СВАКЕ ТВАРИ

А 4. јануара отац Јустин осећа да је „свака твар заступљена у човеку: оправдава се човеком, преживљава са човеком његов живот: копија је његове биографије”. Када би то човек знао, он би настојао да твар ничим не огуба – нарочито не својим грехом. На јутарњој молитви, отац Јустин плаче, и опет призива Светог Златоуста, за кога каже да је „најмилија међуличност између мене свеужасног и свегрешног и Исуса Сладчајшег”. На Крстовдан 1921. отац Јустин себи каже: „Неопходно смиравање себе до реалног осећања да сам нижи од сваког човека и сваке твари. Господе, спаси ме овим лишћем (моли се душа моја окајана); Господе, спаси ме страдањем овог страдалника (пролазећи поред мученичких лица). Господе, спаси ме њиховим погледом (гледајући пролазнике). Себесмиравање је физички закон: смиравање листа пред кореном, и корена пред земљом, и земље пред сунцем. Господе, спаси всјех и всја и мене свегрешнога.” Код куће, отац Јустин чита акатист и прави 550 метанија.                                            

На Богојављење, отац Јустин опет клечи на Литургији и плаче. Осећа да је лудило откинуће себе од Христа. По њему, подвиг вере је одрицање од своје самосвести и савести, да би се понирало у Христосвест. Око поноћи, прави петсто метанија.

МОЛИТВЕ И МЕТАНИЈЕ КАО БОРБА ПРОТИВ ЗЛА

На Јовањдан, млади калуђер размишља о томе да у дубини својој зло нема суштину. Чак и сатана, богомрзац, има свест коју му је даровао Бог. Нико боље од ђавола не зна да Бог постоји, али без наде и љубави његова вера је узалудна. Зато борци против Цркве мисле да могу да победе Цркву – изучавају њен „кукољ, плеву и нокте”, и мисле да је она мртва. А она побеђује љубављу која је Христос. Опет молитве, и опет четиристо метанија. На дан 8. јануара, отац Јустин о себи пише: „Све је у мени подло, све ужасно. Господе, милостив буди мени свеужасном и свеподлом. О, ја ужасник и свегадник. Исусе Сладчајши, (Светим Макаријем) просвети моја чула потамњена страстима. /…/ Ја – најгоркији, најпеленскији од људи наслућујем чувством молитве колико је Христом заслађен и свет, и живот, и твар.” Прави осамсто метанија.

 СА СВЕТИМ ЗЛАТОУСТОМ КА ХРИСТУ

Сутрадан, после три стотина метанија, отац Јустин бележи „молитвеним призивањем Светог Златоуста срце ми се запаљује и сузе се лију. Име Светог Златоуста све ме дубље прожима и има. Ох, Господе, удостој ме да ме Свети Златоуст формира и има.” Те ноћи, отац Јустин у молитви остаје до пола четири, и прави хиљаду метанија. На Светог Григорија Ниског, пре Литургије, прави триста метанија. За време освештања Светих Дарова, „жеравично осећање свегрешности”.                        

А 11. јануара отац Јустин запажа да пријатна осећања која имамо посматрајући лишће или месец потичу од наше сродности с њима. Једино грех човека затвара у себе. Сутрадан упозорава себе: „Не смем никога, ништа, ни једно око, ни лице, ни твар, да сретам без молитве. Она – мој јединствени посредник; она ставља Чаробни Лик Христов између мене свегадног и свих људи и твари. ’Исусе Сладчајши, помилуј моју милу сестру… мог милог брата… ’Исусе Сладчајши, помилуј ме свегрешног оком брата, сестре; страдањем чике (пролазника)’”. Те вечери, чита преко хиљаду молитава и прави петсто метанија.                             

МОЛИТВЕНИ ЗАСТУПНИЦИ ОЦА ЈУСТИНА       

Током јутарњих молитава, 13. јануара 1921, отац Јустин призива Свете Макарија, Антонија, Серафима Саровског, Златоуста, апостоле Павла и Јована, као и Светога Саву. Прави четиристо метанија, од којих двеста уз молитву Мајци Божјој да облагодати његов ум. Умро је његов познаник, Рус Николај Мишкин. Он се моли и за њега, па прави хиљаду метанија. Сутрадан, на Савиндан, пре Литургије – триста метанија. У поноћ чита акатист Исусу Најсладоснијем и канон Часном Крсту, уз седамсто метанија. А 15. јануара, прави у току дана хиљаду метанија, и има, како пише, „лично осећање свегрешности, свеодговорности за све и за сва (за све људе и сву твар)”. Уочи Света Три Јерарха, прави хиљаду и сто метанија и моли им се да га утврде у монашком подвигу. За време Великог Поста, он се моли још више и још више метанија прави, да би уочи Великог Петка направио преко три хиљаде метанија.

 Молитвени напори и плач оца Јустина били су толики да би му понекад ударила крв из грла, па је јуна 1921. у Врњачкој Бањи био двадесет дана ради опоравка.

   „ЗАР САМ ЈА МОНАХ?“           

Касније себе прекорева што се, због обавеза према часопису „Хришћански живот” и школи, моли мање него до тада. Сања о томе да одбегне на Свету Гору, и сасвим се посвети подвизима, о чему 1922. у дневнику пише: „Зар сам ја монах? Сви моји подвизи су испуштени… Треба све то оставити, и отићи у пустињу, на Атос, и одати се молитви и посту… Кад ћу ја једном поћи сав за Сладчајшим Господом кроз подвижнички живот у манастиру?” На Светог Василија Великог, у ноћи између старе 1922. и нове 1923, он вапије Светом Василију да васкрсне његовог мртваца у новој години, и прави преко две хиљаде метанија. У 1923. години нарочито појачава подвиг умно – срдачне молитве.     

Године 1926, отац Јустин докторира у Атини са темом о учењу Светог Макарија Великог о тајни људске личности и њеног познања. Док је био у Сремским Карловцима, неко му је рукопис дисертације, из зависти, украо, па је све морао да пише поново. Године 1927. полаже професорски испит радом о Светом Исаку Сирину и његовој гносеологији.

Августа 1929, у писму познатом руском литургичару, архимандриту Кипријану (Керну), отац Јустин се опет жали на своју немолитвеност, и каже: „Што се мога унутарњег живота тиче, он је пуст и празан. Ако има икаквог добра у мени, онда је то од молитава мојих пријатеља. Све више и више осећам да је потребно учинити једном крај са овако компромисним животом, какав водим ја – монах. Неопходно је ради спасења душе своје – сав поћи, сав – свим бићем, свим временом својим, свим данима и ноћима, путем монашких подвига, оставити свет и живети у манастиру. То је интимна жеља моје душе многогрешне. Молите се, Господу Христу се моли, оче Кипријане, да ми Господ да снаге да то што скорије учиним.”                                                          

КАКО ОМОЛИТВИТИ УМ?          

Тридесетак година касније, отац Јустин пише свом духовном чеду, младом монаху, поучавајући га да је најважнија управо молитва: „Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног, себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце”.          

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ПРАВИ ТЕОЛОГ?   

Он је добро знао да теологија није рационалистичка наука, него молитва кроз коју Бог открива Себе оном ко се истински моли. Младом монаху Григорију 1966. он пише: „Чедо моје мило, зашто ти ја ово пишем? – Зато што си философ. А у свима философијама свих времена главни је проблем: гносеологија. Богочовек је и ту сав нов. „Философија по Христу” одговара богочовечански савршено на сва основна питања свих философија свих светова. Истина? – Он: Његова Богочовечанска Личност. Мерило = Он; Свевредност = Он; Доброта = Он; Лепота = Он; Вечни Живот = Он; Све савршености и савршенства = Он. Јер? – Он: Једини Истинити Бог у човеку, у телу човечијем; и зато, и тиме: Једини Истинити Човек у свима световима. И ми – вером у Њега, животом у Њему доживљујемо благодатну богочовечанску пуноћу свога људског бића, и зато свегромовска благовест Највећег Громовника свих светова: „ми Ум Христов имамо”. Уствари, хришћанство и није „теологија”, у философском „научном” смислу, већ – нови живот, живот богочовечански: човек свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом преноси себе у Бога помоћу свете љубави, и осталих светих врлина. Најпре помоћу свете молитве. Јер: „љубав је од молитве”. Ова света благовест је од најемпиричнијег философа православног – светог Исака Сирина. Зато је нама хришћанима молитва најнеопходнија света врлина. Она нас уводи у све свете врлине: она их засађује у нама, она и усавршава, она и обесмрћује, она и овечнује. Отуда и заповест, и благовест еванђелска: „непрестано се молите”. Омолитвити себе, омолитвити сав ум, сву душу, сво срце, сву вољу, – то нека је наш свакодневни подвиг. „Молитва је хоровођа у хору врлина”, – то је благовест светих Отаца. Света молитва исправља и поправља сваку врлину што је у нама, са једном жељом: да је доведе до њеног завршног савршенства. Зато правом хришћанину никада није доста молитве. Нека срце бди и када тело спава... Када се ум потпуно омолитви, у њему гране вечно пролеће. Молитва – вечно пролеће ума. Молитва – вечно пролеће и душе, и срца, и воље. Молитва одгони из човека зиму греха, зиму страсти, зиму сваке слатке самообмане, слатке прелести, и зацарује у њему непролазно рајско пролеће Вечне Истине Христове, Истине Богочовекове, Истине Човекове.”                   

Како је говорио, отац Јустин је и живео. Зато га и стекосмо као Светог Богослова србског, достојног сина Светог Саве и путовођу ка Христу.