Зоран Милошевић и Александра Мировић

       Вукова појава је дело аустријске тајне политике срачунате на то да Вук буде човек који ће језички удаљити Србе и Русе

Сажетак

У раду аутори полазе од тезе да је српски језик – који је прошао кроз више циклуса дезинтеграције и фрагментације путем једног дуготрајног и мање или више континуираног процеса његовог преименовања – вероватно и најбољи пример политичке инструментализације језика и идеологизације филологије. Управо зато је у фокусу истраживачке пажње критичка анализа реформе српског језика коју је спровео Вук Стефановић Караџић, и то пре свега у контексту њених политичких изворишта и произведених политичких последица.

Питања језика и културе уопште спадају у изузетно значајна идентитетска питања, јер се ради о посве специфичним компонентама националног идентитета. Наиме, те идентитетске категорије су важан елемент како у етничко-културној идентификацији, тако и у оној грађанској, политичког типа. Већ из овог је јасно да језик и култура имају и ванредан политички значај. Стога и не чуди што су често предмет политичке манипулације и (зло)употребе у виду њихове инструментализације ради постизања одређених политичких и национално-етничких циљева. Тако имамо, на простору Балкана посебно раширену, појаву преименовања језика, обично уз његову каснију реконструкцију и доградњу, како би се створио довољан основ националне или етничке диферентности и партикуларности, а тиме и легитимности за редефинисање идентитета и стварање нових националних и етничких група, па и њихових посебних политичких и државних ентитета. Последице таквих процеса не огледају се, дакле, само у чисто језичкој равни, већ су оне, како искуство показује, неминовно и политичког карактера. Поред дезинтеграције језика, продукује се и политичка, територијална и национална дезинтеграција. Управо је српски језик, који је прошао кроз више таквих циклуса дезинтеграције и фрагментације, можда и најбољи пример политичке инструментализације и идеологизације филологије и самог језика. [1] Но са сличним или истим изазовима и проблемима суочавају се и неки други језици, чак и они тзв. великих култура, попут самог руског језика. Најновији случај Украјине такође показује какву политичку кризу и какве погубне последице може да изазове та тактика прибегавања политичкој инструментализацији језика.

Иако постоје одличне научне анализе последица језичке реформе Вука С. Караџића, које се рефлектују и на ширем друштвеном плану, ван саме области језика, па тиме и на пољу политичког, на те аналитичке налазе креатори и спроводиоци политике не обраћају пажњу. Чињеница је и да су неки од тих радова објављени за време социјалистичке Југославије у црквеним гласилима, која нису била нешто посебно читана у стручној јавности, а самим тим ни утицајна, како у струци, тако и у државној политици (може бити и услед пропаганде марксистичког атеизма и нетрпељивости према религији). Међутим, чињеница је и то да је јавност „прећутала“ одличну студију Меше Селимовића За и против Вука, аутора невезаног за Српску цркву. Но то је одлика свих времена, не само југословенских. Ипак, још ту је констатована суштинска контроверзност која прати ову реформу од самог њеног почетка: „Од првих дана Вукове борбе за реформу језика и правописа па све до нашег времена, научници, писци, културни радници и политичари упорно се опредељују и изјашњавају за Вука и његова схватања о језику и правопису, или устају против њих“. [2] И ништа! Као да та реформа поседује неку чаробну заштиту отпорну на критику, глас разума и логике.

Меша Селимовић резимира своју анализу Вукове реформе на следећи начин: „Могли бисмо навести још прилично писаца који, све до данашњих дана, и до ове, 1966. године, противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке с језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако jе од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури“. [3]

То што Србима не да мира, када је у питању Вукова реформа српског језика, је двојне природе: прво, што је њом српски одвојен од руског језика и руске књижевности, а повратак никако да започне; и друго, што је довела до дезинтеграције самог српског језика. Када се посматра одвајање српског језика од руског, може се приметити да је ту суштина проблема управо у ономе што је маркирао Платон Кулаковски: „За историчаре руске књижевности, делатност Вука Караџића има посебан смисао, јер од тог времена слабе везе између српске и руске књижевности, и место утицаја руске преузима утицај западноевропских књижевности“. [4] Први писац који је међу Србе донео западни утицај био је Доситеј Обрадовић. Али, како је на једном месту истакнуто, „Доситеј и његови следбеници нису оригинални писци. Они су само преносиоци кроз књижевност западних идеја у српску средину“. [5] Када говоримо о потреби обнављања веза између српског и руског језика, као и српске и руске књижевности, мислимо заправо на значај повратка својим старословенским језичким коренима. И мада смо, наравно, свесни да је данас нереално враћање славеносрпског у свакодневну употребу, а посебно у форми званичног и књижевног језика, сматрамо да ипак постоје неки прикладни начини за његово оживљавање, што би значило допринос не само очувању тог језичког наслеђа и старе српске традиције и културе, те развоју свести о старим словенским (руско-српским) језичким везама, већ и подизању постојећег нивоа образовања и опште културе у српском друштву. На пример, један од могућих начина за постизање тога видимо у увођењу изучавања овог језика у школске планове и програме, и то посебно у оквиру друштвено-језичког смера данашњих гимназија. Јер, ако за тај ниво школовања, изучавање латинског, као данас „мртвог“ језика у говорном смислу, представља стандард, не видимо зашто то не би био случај и са славеносрпским језиком.

Када је, пак, реч о фрагментацији српског језика, довољно говори већ и податак да су, после освајања јужнословенског етничког простора, турски сулатни учили само српски језик. Других језика није било. [6] Затим, приликом формирања прве Југославије, на том простору постојали су само српски и словеначки језик, уз снажне назнаке афирмације хрватског као посебног језика. [7] Словенац Франц Миклошич, утемељивач слoвенске компаратине граматике и универзитетски професор, је међу Јужним Словенима разликовао само три језика: српски, бугарски и словеначки. [8] У социјалистичкој Југославији постојали су српско-хрватски, словеначки и македонски (до тада се у Македонији говорио српски језик). Када се распала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, уз њено истовремено разбијање од стране Запада, успостављени су нови „самостални“ језици, и то искључиво на основу политичких критеријума. Тако данас имамо и хрватски, онда босански [9], па чак и црногорски језик (који се још одрекао и ћирилице). Фрагментација српског језика тиме није окончана. Има најава да би се могао формирати и тзв. војвођански језик, што опет отвара питање како је ово могуће. Управо ова два питања не дају мира истраживачима када је реч о Вуковој реформи српског језика. Стога и сама тема заслужује поновне осврте и подсећања, како на старе, тако и на нове чињенице везане за ову реформу, све док се не стекне снага и подршка за уклањање деструктивних садржаја.

ЗАШТО ЈЕ ДОШЛО ДО РЕФОРМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА?

Стара књижевност, створена под утицајем византијске, била је претежно богословског карактера, а после пропасти српске државе, односно окупације од стране Османлија, слабила је, да би за време последњег њеног представника патријарха Пајсија (1614–1647) спала на танку жицу преписивања књига, и то углавном за црквену службу. [10]

Аустрија је Србе позвала, после њихових устанака против Турака и подршке аустријској војсци, да се населе на територију под њеном управом, уз обећање аутономије (живот на једној територији, властита управа, црквена и школска аутономија). На другој страни, Европа се у XVIII веку цивилизовала и није благонаклоно гледала на асимилацију народа (поштовани су језик, вера и обичаји као главна обележја једног народа). Србима је у то време Аустроугарска почела да потура на ћирилици штампане књиге унијатског садржаја. Присиљавани су да пређу на римокатоличку веру, није дозвољено отварање школа на српском језику и све је тако усмеравано да су Срби могли да се школују у римокатоличким богословијама и војним школама (а да би постали официри, услов је опет био примање римокатоличке вере). Све ово утицало је на то да се Срби обрате Синоду Руске православне цркве и замоле помоћ у учитељима и књигама. Руски Синод испуњава српску молбу и долазак руских учитеља и руских књига изазива паничан страх аустријских власти. Званично преузимање рускословенског језика од стране Српске православне цркве везује се за оснивање „славенске школе“, која је у Сремским Карловцима почела рад 1. октобра 1726. године и чији је први и тада једини учитељ из Русије био Максим Терентјевич Суворов. [11]

Четири године касније, 1730. године, у Бечу се рађа идеја о потреби реформе и револуционарне промене језичког стања у Срба. Јер те године рускословенски језик је и званично усвојен од српске интелигенције, Српске цркве и богатијих слојева друштва као књижевни, те се видела претња у могућности да он постане језик свих Срба у Аустрији. [12]

Више пута Аустрија, под видом покушаја да уреди школско питање у областима насељеним Србима, законским актима настоји да потисне ћирилицу и славеносрпски језик из српских основних школа. Марија Терезија то првенствено правда просветитељским разлозима, али их преплиће и са политичко-административним, а да би заправо прикрила оне верске природе. Она тражи увођење „илирског“ језика и „илирске“ азбуке, односно, хрватског језика и латинице. Последњи покушај учињен је крајем владавине Марије Терезије (1779. године; на слици изнад), када је издата наредба да се ћирилица укине изван Цркве и у школу уведу „илирски“ језик и латиница. Ту одлуку је повукао цар Јосиф (1785. године) због отпора Српске православне Цркве и српског народа.

УЛОГА ЈЕРНЕЈА КОПИТАРА У РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Аустрија напушта ранији метод – како смо навели, због отпора Срба и Српске цркве – да законским путем промени језичко стање код Срба. Она сада тражи човека који ће у редовима српског народа пронаћи погодног Србина преко којег ће, према развоју прилика, спроводити и, на крају, спровести насилну промену језика код Срба. Ту улогу она поверава Словенцу и ватреном римокатолику – Јернеју Копитару (1780–1844; на слици испод), чија улога у реформи српског језика још чека темељну оцену. [13] Очигледно је да то није без разлога, јер је Копитар неспорно био веома способан и образован човек и научник великог формата и гласа. Уосталом, Јаков Грим га не би узалуд назвао monstrum scientiarum. За Шафарика, он је био „словенски Мефистофел“, којег су у Прагу још звали и Hofslavist. [14] Свакако да ове етикете имају одређене основе. Наиме, „на Балкану су се стварала жаришта слободе и напретка; у Пешти је излазио Летопис Матице Српске; Загреб је постајао центар отпора мађаризацији. Међу интелигенцијом у Љубљани будила се демократска национална свест. Чеси и Словаци ишли су својим путевима, а Пољаци су 1831. дигли устанак. Међутим, дворски библиотекар Јернеј Копитар једнако је сањао о словенској Аустрији, чији ће центар бити у метерниховом, хабзбуршком Бечу“. [15]

Одмах по добијеном задатку, Копитар тражи међу Србима човека способног за остварење ових идеја и од 1809. године сам проширује и побољшава своје знање српског језика. Када постане цензор словенских књига у Бечу (1819. године), он ће с више „права“ и већим залагањем трагати за писцем који би спровео већ планирану реформу српског језика. Истовремено, Копитар подстиче амбиције Димитрија Фрушића и Димитрија Давидовића и помаже им да (1814. године) покрену Новине сербске у „царствујушћем граду Вијени“. [16] Њих двојица, уз Стефана Живковића Телемаха, Вуковог рођака, и Копитара, воде новинарску политику Срба у Бечу, а делимично и у целој Аустрији. Димитрије Фрушић залаже се за народни језик, и то залагање иде преко Копитара. После чланка Вука Караџића о пропасти Првог српског устанка у поменутим новинама, Копитар је схватио да је управо Вук тај Србин преко кога ће да оствари своје замисли. У том контексту, постају јасније и речи знаменитог српског филолога – Александра Белића: „Тешко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар“. [17] Но управо тај исти А. Белић, али и неки други познати филолози, попут самог Љубомира Стојановића, нису били доследни у својим ставовима, те су се од првобитног следбеништва идеја Вука Караџића напослетку ипак приклонили (као и уопште значајан део српске интелектуалне и политичке елите), тада владајућој тзв. аустрохрватској или Штросмајер-Јагићевој идеји југословенства (базираној на тези о постојању једног, југословенског народа који говори једним истим, заједничким језиком). Стога, овде ваља посебно нагласити да сам Вук, пак, никада није прихватио ту аустро-хрватску варијанту југословенске идеје, односно тезу о заједничком српско-хрватском језику. [18] С друге стране, Копитар је био и венчани кум Вуку када се овај оженио Немицом Аном и венчао у Римокатоличкој цркви 16. јануара 1818. године [19] (што значи да је Вук, у најмању руку, примио унију).

Ево и на који начин је Копитарова реформска тактика деловала: „Да би придобио званичну Аустрију, Седлницког и Метерниха, за своје идеје, Копитар је напрегнуо све снаге. У писму Врховном полицијском звању он је настојао да убеди неповерљивог Седлницког како Вук у основи само користи Аустрији и њеним политичким циљевима. По Копитаревом схватању, као отворен непријатељ православних клерикалаца и руског утицаја на Србе, борећи се за нову српску књижевност, Вук ‘ненамерно и несвесно ради исто тако у корист Аустрије’. Аустрија треба да дозволи Вуку да покрене у царској Вијени српске новине новим правописом: оне би приближиле православне и католике, одвојиле их од Руса и сузбиле утицај ‘Летописа’ и новина које излазе у Србији старим правописом и налазе се под руским политичким утицајем“. [20]

Царска влада у Бечу Јернеју Копитару је поставила задатак да приликом тзв. реформе српског језика морају да буду испуњени следећи основни захтеви: 1) избор једног од могућих дијалеката народног језика за књижевни језик Срба; 2) реформа ортографије; 3) превод Светог писма на нови књижевни језик; и 4) издавање буквара, граматике, речника и лексичких споменика који би сведочили о лексичком благу и могућностима новог језика. [21] Управо то потврђује и Јован Скерлић када пише: „Од Копитара произлазе три главне Караџићеве језичке и правописне реформе: народни језик као књижевни језик; фонетски правопис; усавршавање графике“. [22]

Вук Караџић је 1813. године из устаничке Србије, која је тежила да се ослободи из турског ропства, дошао у Беч – престоницу Аустроугарске монархије. Његов долазак у Беч до сада није потпуно ни задовољавајуће објашњен. Зашто баш у Беч, у жижу, у један од најзначајнијих тадашњих европских центара? Само зато да научи немачки језик? Шта је требало да ради у Бечу? На сва та питања још нема убедљивих одговора.

Духовни стваралац Вука Караџића био је Словенац Јернеј Копитар, ватрени римокатолик и царски поклоник. Копитар је био Вуков ментор. Као редактор словенске рубрике у Wiener allgemaeine Zeitung-у, он је позвао Вука „к рецензирању словенских књига“, чим је прочитао његов чланак о устанку. На основу чега су уследили тај неочекивани позив и то поверење, као у причи? Вук тада нема никаква искуства у том послу и једва да ишта зна осим српског језика. Управо, дакле, због језика. Вук је био човек каквог је Копитар чекао, када се Мркаљ изгубио. [23] Зато то није само Вукова него и Копитарева, односно аустроугарска државна реформа српског језика. [24]

Тај Јернеј Копитар, који је „из својих разлога“ преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку, који је увидео колико је језик, простонародни језик – и то баш онај којим он говори, којим говоре сељаци у његовом Тршићу – значајан уваженом научнику. [25]

ОБРАЧУН ВУКА СА ВИДАКОВИЋЕМ

У то време међу аустроугарским Србима књижевни језик је био славеносрпски, којим је писала и говорила тадашња српска елита. Тај језик Вук је хтео да замени народним језиком, при чему је из одлучивања о томе морао да „елиминише“ њихов глас и утицај. Представници славеносрпског језика били су Лукијан Мушицки, Милован Видаковић (на слици испод) и Јован Хаџић. Вук их је све на веома груб и, можемо рећи, чак примитивно-политички начин „уклонио“, али је и сам касније приликом превода Светог писма на српски одступио од принципа своје реформе и народног језика. Најгоре је од поменуте тројице прошао Видаковић, који је био знаменити српски романописац, књижевник. Вук је на њега кренуо 1815. године, када је у Новинама србским објавио рецензију на Усамљеног јуношу, у којој је омаловажио ово дело. У полемици са Видаковићем Вук није обраћао пажњу на истинске вредности дела, већ се устремио на личност писца, проглашавајући га „рђавим писцем“, а то је образложио наведеном цифром златника за коју је јунак продао неку земљу. Наиме, главни јунак Љубомир у делу каже да је продао неку земљу за 5.000 дуката, а за те паре у стварности је могао купити пола Херцеговине; затим, примедба је била и на онај део где је јунак клекао пред иконостасом и молио се Богу (што православци не раде) итд. Према Меши Селимовићу: „Ова рецензија, једна од најбезобразнијих у нашој књижевности уопште, мало говори о књижевном квалитетима романа уопште, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања, апсолвирана је у неколико општих реченица. Вук критикује морал, непознавање народног живота, туђе литералне утицаје, неумереност пишчеве фантазије, огрешење о фактографску тачност, напокон језик у којем има доста славјанских речи и облика“. [26] Вук је Видаковића у рецензији чак назвао будалом, магарцем [27] и другим погрдним речима. У сваком случају, Вук је одбио читаоце од Видаковића, те је овај остао без новца и касније умро у сиромаштву.

Вукова реформа језика има своју политичку позадину. Грађански језик (славеносрпски) био је језик грађанских војвођанских сталежа и он је заправо требало да постане књижевни језик свих Срба. Међутим, од 80-тих година XVIII века аустријске власти тражиле су да простонародни или илирски језик, који се употребљавао у књижевности католичког дела српског народа, постане српским књижевним језиком. Ту су, дакле, српске владике и свештенство видели намеру Беча и Римокатоличке цркве да све Србе из Монархије превере и понуда преласка на народни књижевни језик препала је Српску православну цркву у Аустроугарској. [28]

Зато су умни људи тог времена, а посебно митрополит Статимировић, упорно настојали да народном језику дају значај жаргона, којим се треба служити у обраћању „простом“ народу, док је, према њиховом мишљењу, књижевни језик могао да буде само славеносербски, „који се приближио особинама словенског или нашег старог, најчистијег језика“. Тако је рускословенски, као језик образованих класа, замењен грађанским славеносербским језиком, чији је најзначајнији представник био Милован Видаковић.

У расправи и сукобу између Вука и Видаковића, арбитрирао је „патријарх и отац славистике“ , уважени чешки научник Добровски, и то је у научном погледу можда и кључни моменат у свему. На Видаковићеву молбу да пресуди (у сукобу са Вуком то је био његов једини мудар и спретан потез), Добровски – постављајући питање да ли у књижевности треба да буде Dorfsprache или eine edlere Sprache – каже: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius (‘средњи слог’), који би се приближавао и старом црквеном и делимице разговорном језику“. [29] Арбитрирање је испало у корист Видаковића и славеносербског језика.

Када се Вук обрачунавао са Јованом Хаџићем или пак са Лукијаном Мушицким, као и случају Милована Видаковића, није применио научне аргументе, већ ниподаштавање (научни аргументи не шокирају). [30] Вук је био „страшни мегданџија“, критичар „тешке руке“, чија „безобзирна, уништавајућа реч“ увек „изазива страх и покопава жртву“ – како истиче Селимовић ову особину Вука Караџића. Вук је водио језичку револуцију у којој је био важан циљ, а не то колика је жртва. Видаковић је, захваљујући Вуку, био уништен, али се овај на то није ни осврнуо.

Наравно, и Вук је био нападан, односно етикетиран, на пример, као: „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“, „издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије“, „слепо оруђе Копитарово“ итд.

ВУКОВА ЈЕЗИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

Све напред речено говори у прилог тезе да је аутентичност Вукове реформе заправо један обичан мит. Ево како се то објашњава у тексту који се бави овим, како је ту формулисано, „Караџићевим устанком“: „Када говоримо о нашем народном језику, готово увек полазимо од нетачне чињенице, од мита, да је правописну и језичку реформу започео и први формулисао Вук (Вукова реформа извођена је у периоду од 1814. до 1847. године). Учинили су то, међутим, други пре њега, са мање или више доследности и одлучности, јер Вук није пао с неба, већ је дошао после многих (без обзира што је њихов успех био делимичан или никакав), преузевши идеју која је постојала и давши јој неслућени замах и друштвено-политички значај, претворио је у одређујућу мисао и реалну снагу епохе, у зависности од интензитета којим је расла снага и историјска улога народа.“ [31] Вук је заправо главне идеје преузео од Саве Мркаља, кога је такође подржавао Јернеј Копитар. Мркаљ своју мисију није завршио и на крају се због притиска представника Српске православне цркве из Аустро-Угарске одрекао свог дела и ментално разболео. Умро је на неуропсихијатрији.

Вук је био психолошки јак и безобзирни „револуционар“, који се и није освртао на научно утемељене аргументе. Тако су његова образложења, односно аргументи за напуштање славјанског језика више били политички него научни. За Вука је славјански језик „вештачки, углађен, јер (је) завршен, укочен јер (је) издвојен, канонизиран јер служи мањини, вишој класи“, као да ова (или елита) није део народа. Ипак, приликом превода Новог завета на српски језик, сам Вук одступа од своје реформе, будући да у народном језику није имао довољно појмова да изрази дух Писма. Сам каже да је унео 49 словенских речи, 47 старословенских и 84 речи које је сам „исковао“. Неискварен народни језик је сиромашан и језик Вуковог превода Новог завета није наш народни језик. [32] Управо код превода Новог завета Вук је одступио од своје идеје о простонародном језику, применивши онај средњи пут, то јест „средњи слог“ или „средњи стил“, који је у свим јавним расправама одбацивао, а који је најугледнији словенски филолог Добровски у арбитражи са Видаковићем препоручио.

Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад) да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. [33] Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба. [34]

Но с правом је речено да је у Рјечнику из 1818. године „формулисана Вукова језичка и правописна револуција“. Сем првог циља – рушења владајућег поретка у књижевности, то је значило и раскид са језичком и књижевном традицијом српског народа. Копитар је доста тога урадио за Вука и уз помоћ Вука. Тако је наметнуо, најпре Вуковим следбеницима, а онда преко њих и народу мишљење да је Вук измислио такозвано златно правило „пиши као што говориш“. Та формула је Аделунгова (Johann Christoph Adelung), али њу велики немачки филолог није применио у свом чувеном речнику нити је у било којем од језика великих култура фонетски правопис могао да замени етимолошки. [35]

Начело да се пише као што се говори превиђа између осталог комплексну чињеницу да свако не чује исто свој језик. Од бројних примера који би показали и другу страну тог савршеног правила), овом приликом може се указати само на један, и то укратко. Реч је о великој невољи до које је долазило због извршене замене јата (ъ). Сем фаталног „раскола у језику“ којим пишу Срби, јер су и графички подељени на екавце и ијекавце, дословна замена јата, према дијалекатским особеностима, спречила је могући процес постепеног уједињавања и самог говора људи истог језика, једног истог народа. [36]

ВУК И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Уобичајено је да се за почетак „српске револуције“ везују два догађаја из првих година, односно деценија XIX века: оружани устанак против османске владавине, познат као Карађорђев, и борба за нови књижевни језик и правопис, или тзв. Караџићев, тј. „Вуков устанак“. [37]

Не може се у наше дане бити ексклузивистички оријентисан или за Вука или против Вука, него се мора бити истовремено и за и против Вука. Бити за Вука значило би бити за тумача народнога духа и народних стремљења, браниоца изражајне снаге и чудесне лепоте живог народног језика, коначног остваритеља замисли Саве Мркаља и многих других о упрошћавању српског правописа, неуморног сакупљача усменог народног стваралаштва и веродостојног сведока живота и обичаја нашег народа „сва три закона“. С друге стране, против Вука значи бити против романтичара и екстремног народњака, који за „народ“ признаје само „Србље по селима“, једностраног заступника једног јединог наречја као могућег српског књижевног језика, против онога који нема довољно осећаја за целину народа и његовог језика, недовољно образованог и недовољно скромношћу и трезвеношћу украшеног оспораватеља не само целокупне српске књижевности и учености његовог доба већ и васцеле величанствене средњовековне и новије српске књижевности и културе пре њега; дакле, против оног који нема чула за традицију, за историјски континуитет и културни идентитет свога народа, недовољно критичног и недовољно далековидог усвојитеља туђих мисли и замисли. [38]

Ако се Вуково наслеђе жели изједначити са целокупним црквеним и језичким наслеђем нашег народа, онда га, као такво, не можемо прихватити. Вуково наслеђе јесте, додуше, огромно и од изузетног је значаја у историји наше књижевности и културе уопште, али то, строго узевши, није црквено наслеђе. Даље, Вуково наслеђе није истоветно ни са језичким наслеђем српског народа: оно прво је само део или етапа овога другога. Векови деле Вуково доба од Светога Саве, оца српске књижевности, и од доба светих Ћирила и Методија, отаца општесловенске, па и српске, писмености и културе; а и нас, ево, већ готово два века деле од Вуковог доба. Вук није зачетник него настављач, генијални да, али ипак само настављач. [39]

Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног, „славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих слојева српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био „чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски). У крајњој линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља народни језик. [40] Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само стари црквени словенски језик, који беше већ прилично прилагођен живом говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим речима, не одбацује само митрополита Стратимировића (на слици изнад), Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића, Лукијана Мушицког, па делимично и посредно и самога Његоша, чији језик у Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био „чисти простонародни“ језик.

Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске православне цркве.“ [41]

ЗАКЉУЧАК

Имајући све ово у виду, можемо закључити да остаје отворено питање није ли Вукова реформа, поред све немерљиве благотворности, можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула српску књижевну мисао, одбацивши апсолутно језик и стил „славјанских писаца“. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле, за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков.

Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик, међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо Црква одбраном језика и писма била на линији одбране традиције и заштите свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих тајни.

Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене, како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.

На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се ослободи окова евроатлантиста отварају и питање језика и културе. На жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и културну политику уопште на простору бивше Југославије.

У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.

_________

Упутнице:

[1] Више о преименовањима српског језика и идеологизовању филологије, као начинима преобликовања идентитета, видети: Петар Милосављевић, „Идентитет и преименовања српског језика“, у: Момчило Суботић, Живојин Ђурић (прир.), Србија: Политички и институционални изазови (Зборник радова), Институт за политичке студије, Београд, 2008; Момчило Суботић, Политичка мисо србистике, Институт за политичке студије, Београд, 2010; и Момочило Суботић, „Однос филологије и идеологије код Срба“, Политичка ревија, вол. 8, бр. 1, 2009, стр. 67–88.

[2] Меша Селимовић, За и против Вука, студија, Октоих, Подгорица, 2007, стр. 5.

[3] Исто, стр. 86.

[4] Платон Кулаковски, Вук Караџић његов рад и значај, Просвета, Београд, 1987, стр. 10.

[5] Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефаовића Караџића, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 723.

[6] Види: Mирjaнa Maринкoвић, „Српски jeзик у Oсмaнскoм цaрству : примeр чeтвoрojeзичнoг уџбeникa зa учeњe стрaних jeзикa из библиoтeкe султaнa Maхмудa I”, Слaвистикa, књ. XIV, Бeoгрaд, 2010, стр. 280 – 298.

[7] Према Павлу Јосифу Шафарику који, наравно, није био Србин, и његовој студији Словенски народопис, четрдесетих година XVIII века Хрвата је било свега 810.000, Срба 5.240.000, од чега 1.864.000 римоактоличке вере и 550.000 исламске вере. Опширније: Зоран Милошевић, Црква и политика, Институт за политичке студије, Београд, 2002, стр. 94. Сам Јернеј Копитар је само чакавце убрајао у Хрвате (810.000 људи). Види: Jože Rajhman, Kopitarjev avstroslavizam v luči njegovega katolicizma, Znamenje, Maribor, 1977.

[8] Mirjana Gross, Počeci moderne Hrvatske, Zagreb, 1985, str. 383.

[9] Најзначајнији бошњачки лингвисти и филолози негирају да су српски, хрватски и босански језик различити језици. Међутим, политика то не уважава. Види: Midhat Riđanović, Riđanović o jeziku i još nekim stvarima iz Tamnog Vilajeta, Sarajevo, 2013, str. 16.

[10] Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 723.

[11] Александар Младеновић, Славеносрпски језик, Студије и чланци, Књижевна заједница Новог Сада/Дечје новине, Нови Сад, 1989, стр. 9.

[12] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 69–70.

[13] Копитар је, између осталог, негативно оцењивао позиве на јединство српско-хрватског језика, које је проповедао Људевит Гај. Он је сматрао да сва словенска племена морају да негују књижевност на својим језицима и наречјима. Тиме је јасно ставио до знања да је и против њиховог политичког јединства, јер су Хрвати римокатолици, а Срби православци. Види: Платон Кулаковски, Вук Караџић и његов рад и значај, op. cit., стр. 49.

[14] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, op. cit., стр. 71.

[15] Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић 1787–1864, Нолит, Београд, 1987, стр. 278.

[16] Копитар је одавно наговарао поменуте новинаре да покрену лист „на чисто српском језику“ и саветовао им да се лате састављања српске граматике. Али, ни Давидовић ни Фушић нису знали тај језик; народни језик су називали „говедарским и свињарским“ и издавали су своје новине на славеносрпском језику који је у оно време био српски књижевни језик. Види: Платон Кулаковски, Вук Караџић и његов рад и значај, op. cit., стр. 46.

[17] Према: Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 57.

[18] О утицајима и разлозима прихватања тзв. Штросмајер–Јагићеве, у основи аустро-хрватске идеје југословенства међу српском интелигенцијом и уопште српском друштвеном и политичком елитом током Великог рата и каснијег монархистичког, међуратног периода, бавили смо се другом приликом. О томе више видети: Александра Мировић, Зоран Милошевић, „Склоност Срба ка прихватању супра и транснационалних идентитетских категорија: Југословенство и ‘евроунијство’“, у: Момчило Суботић (ур.), Српско питање на Балкану (Зборник радова са истоименог научног скупа са међународним учешћем), Институт за политичке студије, Београд, 2013, стр. 389–418.

[19] Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић 1787–1864, op. cit., стр. 179.

[20] Исто, стр. 279–280.

[21] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, стр. 73. На следећој страни цитираног дела, аутор говори о томе да је Вук Караџић постао члан многих научних друштава и академија захваљујући Јернеју Копитару и масонима, укључујући и руске, који су му помагали да се докопа разних почасних научних титула, а све да би „успоставио равнотежу са својим противницима“ који су били учени за разлику од њега.

[22] Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967, стр. 244.

[23] Меша Селимовић, За и против Вука, стр. 16.

[24] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, стр. 66.

[25] Меша Селимовић, За и против Вука, стр. 16.

[26] Исто, стр. 58.

[27] Исто, стр. 53.

[28] Исто, стр. 62.

[29] Према: Меша Селимовић, Нав. дело, стр. 64.

[30] Исто, стр. 70.

[31] Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, стр. 7.

[32] Меша Селимовић, За и против Вука, стр. 92.

[33] Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, стр. 47.

[34] Први српски буквар, који је у свом првом издању на само два листа штампан у Венецији још 1597. године (у време када је направити такво језичко средство представљало изузетно напредан подухват чак и за прилике много развијених европских друштава) и који је увео фонетски принцип читања (први у Европи), саставио је један монах из манастира Дечани – инок Сава Дечански. Но, све до пред крај XIX века за њега се уопште није знало. За више о томе видети, на пример: „Скида се вео тајне са ‘Првог српског буквара’“ (аутор: Т. Тодоровић), Политика, 31.05.2011,

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Skida-se-veo-tajne-sa-Prvog-srpskog-bukvara.lt.html

(09.06.2014).

[35] Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, стр. 50.

[36] Исто, стр. 51.

[37] Исто, стр. 45.

[38] Исто, стр. 57.

[39] Иринеј Буловић, „Вук и Црква“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 53.

[40] Исто, стр. 54.

[41] Исто, стр. 56.

___________

Литература:

Бојић, Миладин, „Вукова језичка реформа и Црква“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987.

Буловић, Иринеј, „Вук и Црква“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987.

Gross, Mirjana: Počeci moderne Hrvatske, Zagreb, 1985.

Костић, Лазо М.: Ћирилица и српство / О српском језику / Вук и Немци, Добрица књига, Нови Сад, 1999.

Кулаковски, Платон, Вук Караџић и његов рад и значај, Просвета, Београд,  1987.

Maринкoвић, Mирjaнa: Српски jeзик у Oсмaнскoм цaрству: примeр чeтвoрojeзичнoг уџбeникa зa учeњe стрaних jeзикa из библиoтeкe султaнa Maхмудa I, Слaвистикa, књигa XIV, Бeoгрaд, 2010.

Митрополит Амфилохије, Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића, Братство св. Симеона Мироточивог, Врњачка Бања, 1994.

Милошевић, Зоран: Црква и политика, Институт за политичке студије, Београд, 2002.

Милосављевић, Петар „Идентитет и преименовања српског језика“, у: Момчило Суботић, Живојин Ђурић (прир.), Србија: Политички и институционални изазови (Зборник радова), Институт за политичке студије, Београд, 2008.

Мировић, Александра; Милошевић, Зоран, „Склоност Срба ка прихватању супра- и транснационалних идентитетских категорија: Југословенство и ‘евроунијство’“, у: Момчило Суботић (ур.), Српско питање на Балкану (Зборник радова са истоименог научног скупа са међународним учешћем), Институт за политичке студије, Београд, 2013.

Младеновић, Александар, Славеносрпски језик, Књижевна заједница Новог Сада/Дечје новине, Нови Сад, 1989.

Поповић, Миодраг, Вук Стеф. Караџић, Нолит, Београд, 1987.

Селимовић, Меша, За и против Вука, студија, Октоих, Подгорица, 2007.

Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967.

„Скида се вео тајне са ‘Првог српског буквара’“ (аутор: Т. Тодоровић), Политика, 31.05.2011,

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Skida-se-veo-tajne-sa-Prvog-srpskog-bukvara.lt.html (09.06.2014).

Стојановић, Љубомир, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, БИГЗ, Београд, 1987.

Стојковић, Ж., „Караџићев устанак“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987.

Суботић, Момочило, „Однос филологије и идеологије код Срба“, Политичка ревија, вол. 8, бр. 1, Београд, 2009.

Суботић, Момчило, Политичка мисао србистике, Институт за политичке студије, Београд, 2010.

___________

* Рад је настао у оквиру научног пројекта „Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција“ (179009), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Из књиге „Унија – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима“, Центар академске речи, Шабац, 2015,приредио др Зоран Милошевић

Извор: „Центар академске речи“