|
 Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.
На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио: - То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада. С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу. Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би: - Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно, да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја? Тада би устао из кревета и однео пуну врећу жита у житницу свог брата. Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима. Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије место од тога. |
