Среброљубац је најнесрећнији човек, јер неисцеливо страда душом и трпи страшне муке. Жедан је злата, док река злата тече из његових ризница, а он умире од жеђи. Он страда слично Танталу који не може да пијући из реке што тече око њега угаси жеђ и да окваси усне што горе. Среброљупцу страх од губитка богатства потреса душу, док му срце страда од смутње. Он никога не љуби, јер је заволео своју ризницу. Где му је благо његово, тамо је и срце његово. Он је себи самоме Бог и у срцу своме уздигао је златнога идола, којем приноси обожавање и жртву.

Њему је једино поверовао и наде своје на њега положио. Сву је своју срећу устројио на обожавању богатства свога и зато сматра насладом и уживањем да га чува и стара се о њему. Ум му се помрачио, срце сагњило, а душа опустошила. Свако добро које је стекао у души пропало је или сасвим нестало. Он је неблагоутробан, неосетљив на туђи бол, несастрадалан, немилостив, страдања ближњега не дирају његово неосетљиво срце, несрећа браће његове не може да гане његову утробу, он ни за ким не жали, ни на ког се не смилује, ни са ким не страда. Ако човек гине од глади, његова складишта неће се отворити. Он туђу несрећу сматра приликом за увећање сопственог богатства. Лаком и незасит, среброљубац се окоришћује туђом несрећом и њој се радује више него плодности земље и благостању свога ближњег. Диже кућу до куће и њиву са њивом спаја, не би ли шта одузео од ближњега све док га сасвим не отера. Среброљубац постаје опседнут, јер му је заљубљеност у новац помела ум, те оно што је стекао презире и за то не мари, а за оним што још није његово чезне и жуди.

Василије Велики каже о среброљупцу: «Ништа му није довољно и то је погубније од ватре што гута све око себе. Среброљубац не уме да ужива у ономе што је сабрао, него себе самога сатире да још више стекне. То доноси несаницу, бриге и немир. И што се благо више увећа, то му се више умноже и животне бриге.»

Среброљубац нема пријатеље, нема сроднике, нема сатрадавање људско и сви га презиру. Среброљубац је неслободан, јер је среброљубље покорило његову душу.

Среброљубац и када има све разлоге за радост, проводи живот без радости, јер нема никога ко ће му се обрадовати.

О среброљубљу и среброљупцима Јован златнога језика вели: «Бежимо од среброљубља, корена греха, и од свега ћемо побећи. Павле, или боље рећи Христос кроз Павла, говорио је: «Које зло није од новца или, тачније, од злог произвољења оних који не знају како да се користе њиме? Остави се, зато, љубави према новцу, па ће стати рат, престаће борба, нестаће мржња, нестати раздор и жеља за спорењем. Као крвнике и вукове треба такве гонити из света, јер као што када се стуште побеснели ветрови у мирно море, па га преокрену и песак из дубине покрену таласима нагоре, тако и они који воле новац све окрену наопачке. Ни за шта драго не зна среброљубац. И зашто кажем драго? Та ни самога Бога он не зна, јер Га је обузет оном жељом заборавио.»

Несрећник и страдалник!