Радећи своју врста посла у једном ноћном клубу, радио сам на обезбјеђивању приредбе коју је организовала једна од неколико содомитских организација или гејевских клубова  и могу зато да изнесем оно што сам видео у том клубу, на тој припедби.

Све је почело у некој ненонормалној атмосфери, та ненормалност је била присутна и на лицима оних који су све то организовали, а и на нама који смо силом прилика морали да то гледамо.

Долазиле су ту поред домаћих (бар 10 их је замолило да их не компрпомитирамо у граду, они који су нас случајно познавали) и скупине странаца, помало срамежљиво и губиле се у мраку клуба све док нису алкохол и наркотици подигли "храброст" већини присутних, а онда се могло видјети толико тога да су конобари излазили иза шанкова на повраћање, крстили се и Небу дизали главе на оно шта су све гледали.

Перверзно понашање које још ни један филмски режисер није могао ни филмом најгоре врсте дочарати, остале бљутавости скоро свих присутних, оргијање и све виђено не могу ни на један начин било коме дозволити да то назове парадом поноса.

Дефинитивно ради се о болесним особама које треба лијечити. Те особе су потребне помоћи никако репресије и силе али свестране здравствене помоћи свакао.

И свакако истополну усмјереност вратити дефинитивно на списак болести јер је тамо и била до 70 - година прошлог вијека док је нису педерски лобисти успјели својим свестраним лобирањем протурити у "понос и цивилизацијско достигнуће".

И ако неко сматра нормалним да предсједница владе једне државе доведе "своју дјевојку" на концерт, јадна је то и влада и још јаднија држава. Шта би рекао наш народ: чега се паметан стиди, будала се поноси.

Опрости ми Боже ако гријешим.

Миро Рајлић, Ново Место